Pojedine organizacije sindikata - članice SFOS-a i dalje pružaju pravnu pomoć bivšim članovima koji su pokrenuli sudske postupke zbog nezakonitog raskida ugovora o radu, koje su poslodavci proglasili za višak zbog formalnog ukidanja određenih poslova, koji u stvari i dalje postoje. Te postupke sudovi vode neopravdano (pre)dugo.

U Srbiji „agencije za zapošljavanje“ „iznajmljuju“ desetine hiljada ljudi firmama. Država žmuri da bi privukla investitore, pozivajući se na „prednost“ jeftine radne snage ovde. „Agencije“ preko kojih se zapošljavaju radnici na „iznajmljivanje“ funkcionišu tako što „angažuju“ radnike, plaćaju za njih poreze i doprinose, ali oni ne rade u agenciji, već u nekim firmama kojima ih „agencije“ uz proviziju „iznajmljuju“.

Sindikat finansijskih organizacija Srbije se prvi susreo sa ovom „formom“ zapošljavanja, još pre skoro deset godina, kada je krenuo trend donošenja programa za rešavanje viška zaposlenih kod poslodavaca u bankama, kada su mnogi članovi dobijali otkaze, a za obavljanje njihovih poslova su angažovani su „iznajmljeni radnici“ iz „agencija“. Pojedine organizacije sindikata - članice SFOS-a i dalje pružaju pravnu pomoć bivšim članovima koji su pokrenuli sudske postupke zbog nezakonitog raskida ugovora o radu, koje su poslodavci proglasili za višak zbog formalnog ukidanja određenih poslova, koji u stvari i dalje postoje. Te postupke sudovi vode neopravdano (pre)dugo.

Niko ne može da iskaže tačan broj ovako zaposlenih lica (procene se kreću od 80.000 do čak 300.000 radnika), mada je poznato da se samo tokom poslednje tri godine broj takozvanih agencija za iznajmljivanje radnika udvostručio, a sa njima i broj radnika koji su preko takvih „agencija“ angažovani. Praksa pokazuje da nema većeg preduzeća u Srbiji, bez obzira na oblik vlasništva, koje nema određeni broj ljudi koji rade preko tih agencija. Država odobrava i podržava agencijsko zapošljavanje, iako je ono protivustavno i protivzakonito, a podatke o tome vešto krije i prikazuje ih kao stalno zaposlene.

„Iznajmljeni“ radnici su slabo plaćeni, za njih ne postoji godišnji odmor (to je njima neplaćeno odsustvo), bolovanje (ako su bolesni, neće dobiti nikakvu naknadu), topli obrok, naknada troškova prevoza, praznik (i tada rade, a poslodavcima je isplativije da „iznajmljuju“ radnike, jer rad ne plaćaju po prazničnoj tarifi) i plaćeni prekovremeni rad, sindikalno organizovanje, kolektivni ugovori, pa čak nema ni zakona koji bi regulisao njihov status. Radnici na „iznajmljivanje“/„lizing“, koji su u Srbiju stigli sa tranzicijom, teško mogu da ostvare prava koja imaju zaposleni direktno kod poslodavca, a pri tom žive u stalnom strahu da i takav ugovor može biti prekinut u bilo kom trenutku.

Kada je veoma teško naći posao u Srbiji i kada su ljudi u nemaštini prinuđeni da rade bilo šta, ova vrsta posla je klasičan posao sa robovskim statusom. U strahu od gubitka čak i takvog posla ne pristaju da govore pod imenom i prezimenom, ali ne kriju da se osećaju poniženo. Rade i sve to moraju da trpe za čak dva ili tri puta manje plate u odnosu na one koji su stalno zaposleni, jer je cena rada kod takve vrste angažovanja na minimalnom nivou. Oko nas su ljudi koji rade na istim poslovima u istim firmama, ali postoji bitna razlika u zaradama, čime se krše odredbe Ustava Republike Srbije i Zakona o radu koji navodi da se za isti posao mora obezbediti jednaka zarada. To je dosta zastupljeno i u državnim organima i to je jedan od načina na koji se formalno država pridržava zabrane zapošljavanja, a sa druge strane na „iznajmljuje“ ljude za poslove za koje postoji objektivna potreba i plaća ih manje.

Pored svega navedenog, radnici na „lizing“ se praktično nalaze „razapeti“ između dva poslodavca – agencije kod koje su zvanično zaposleni i firme u kojoj zaista rade –i dužni su da poštuju pravila i jednih i drugih. Oni bi trebalo da odgovaraju poslodavcu kod koga rade, ali se svaki raskid ugovora ili problem rešava sa matičnom „agencijom“. Prema iskustvu sindikata, u slučaju kršenja radne discipline ili radnih obaveza, poslodavac se obrati „agenciji“ i onda ona otpusti radnika i pošalje drugog. Nije definisano ni šta se dešava u slučaju raskida ugovora između „agencije“ i poslodavca.

Kada se u Srbiji govori o radnicima na „lizing“, misli se na ljude iz neregulisane, sive zone tržišta rada, iznajmljene firmama pod znatno lošijim uslovima, na koje su prinuđeni da pristanu jer nemaju drugog izlaza. Formalno, u domaćem zakonodavstvu taj vid angažovanja ne postoji. To su postale „moderne omladinske zadruge“. Danas je potpuno besmisleno da neko sa 50 i više godina života radi šest ili sedam godina preko „zadruge“, pa su se dosetili da to zovu „agencija za zapošljavanje“, a to deluje kao da je primereno evropskim standardima. Čak i kada bi to zaista bilo tako, tamo je ta oblast uređena zakonima i ti ljudi imaju uglavnom ista prava kao oni koji su u stalnom radnom odnosu, mnogo je lakše naći posao, jer postoji tržište rada, a na njih se odnose i kolektivni ugovori.

Bez zakona koji reguliše tu oblast „agencijama“ je omogućeno da stiču visok profit. Takvih „agencija“ u ovom trenutku ima preko 80. Osnovane su sumnje da se taj profit deli između onih koji su angažovali te ljude i „agencija“, i tu postoje vrlo jasna pravila. Nemoguće je da neko osnuje „agenciju“ i uđe tek tako u neku firmu i da neko zaposli hiljadu radnika preko takve „agencije“. Za to treba da postoji politička volje. To država, koja (o)lako zaobilazi zabranu zapošljavanja, dobro zna jer ovaj vid angažovanja najviše odgovara javnim preduzećima, koja na taj način izbegavaju zabranu zapošljavanja koja je na snazi već tri godine. Tako se zapošljavaju ljudi na izvršnim poslovima, obzirom na to da su u javnim preduzećima predimenzionirana administrativna radna mesta, te postoji nedostatak radne snage na izvršnim poslovima.

Angažovanje radnika na „lizing“ izostavljeno Izmenama i dopunama Zakona o radu usvojenim po skraćenom postupku i bez javne rasprave 2014. godine, uz obećanje da će ono biti regulisano posebnim zakonom. Taj zakon je trebalo da uđe u skupštinsku proceduru do kraja 2016. godine, ali javnosti do sada nije predstavljen čak ni nacrt zakona…

Nekoliko sindikata je pokrenulo/podržalo inicijativu za ocenu ustavnosti takvog vida „zapošljavanja“, tražeći od Ustavnog suda da proglasi neustavnom Uredbu o klasifikaciji delatnosti, kojom je uvedeno agencijsko zapošljavanje. U inicijativi se navodi da je Srbija tom uredbom bez zakonskog osnova uvela delatnosti „agencija za privremeno zapošljavanje“ i tako na mala vrata uvela rad na „lizing“ s ciljem da privuče investitore u čijim je zemljama takva praksa nezakonita. U inicijativi se navodi da kategorija privremenog zaposlenja ne postoji u Zakonu o radu, te da Uredba pominje kolokvijalan termin „radnik“ umesto „zaposleni“ i „klijent“ umesto „poslodavac“, i na taj način dezavuiše postojeće zakonski definisane oblike radnog odnosa. U ovom slučaju potrebno je da se prvo reguliše rad agencija za privremeno zapošljavanje u skladu sa Ustavom, međunarodnim obavezama i Zakonom o radu, a ne da se krene od samog kraja – Uredbe o klasifikaciji delatnosti. Sve ove činjenice ukazuju da je neophodno što pre urediti ovu oblast, kako bi taj rad bio barem malo dostojanstven.