2014.

Pred nama je značajan praznik. Ono što simboliše ovaj praznik jeste crvena boja - simbol borbe protiv okova i za slobodan život, zasnovan na ljubavi, poverenju i solidarnosti.

SINDIKAT FINANSIJSKIH ORGANIZACIJA SRBIJE

čestita Međunarodni praznik rada, radničke i sindikalne odgovornosti i kada je reč o danu koji ceo svet proslavlja podseća da istorija praznika počinje 1886. godine, kada je 1. maja stotine hiljada američkih radnika izašlo na ulice, tražeći bolje uslove rada i uvođenje osmočasovnog radnog vremena sa sloganom „tri osmice“ - 8 sati rada, 8 sati rekreacije i kulturnog uzdizanja i 8 sati odmora i sna.

Čikago je bio centar pokreta, gde je 40.000 radnika stupilo u štrajk. Policija je tu obustavu rada i proteste brutalno okončala 3. maja, a pet radničkih vođa osuđeno je na smrt. Zbog toga se 1. maj obeležava svake godine u znak sećanja na prve žrtve borbe za ostvarenje radničkih prava.

Mi u Sindikatu finansijskih organizacija Srbije koji zastupamo prava i interese naših kolega, zaposlenih u sektoru finansija, povodom nastupajućeg 1. maja i onoga što sledi posle toga, treba dobro da razmislimo i da uzdajući se, pre svega, u sebe pronađemo najbolje i najefikasnije metode za poboljšanje radno-pravnog statusa za sve nas u ovom vremenu u kome i dalje caruje - kriza.

Nama je sve više i više potrebna sindikalna solidarnost, jer i dalje preovlađujući neo-liberalni kapitalizam proizvodi egoističnog pojedinca. U sistemu takvog današnjeg kapitalizma nastoje da čoveka uguraju u ulogu mašine koja bi trebala što više raditi za što manju zaradu, a opet da troši i kupuje skupe proizvode i usluge i plaća što više poreza. Čitav taj, od čoveka otuđeni sistem, nema više ništa od onoga zbog čega je čovečanstvo pokrenulo i izmislio celu tehnološku kulturu, kojom je nastojalo olakšati svoj opstanak na ovoj planeti.

Pomak napred je kad svako u svojoj sredini i u svojim mogućnostima radi ono najbolje što može u pravcu osveštavanja i razumevanja stvarne situacije u kojoj se svi mi danas nalazimo. Mi koji smo preuzeli obaveze u sindikatu, imamo posebnu odgovornost da radimo najbolje u tom pravcu. Na taj način se utiče direktno i indirektno na proširivanje vidokruga razumevanja stvarnosti i time ubrzava i približava odvijanje pozitivnih promena koje će čovečanstvo uskoro morati preduzeti.

To će 1. maja i ove godine biti, ubeđeni smo, glavna poruka naših kolega u svetu rada širom sveta, kojima je Međunarodni praznik rada povod za velika okupljanja i manifestacije radi iznošenja svojih stavova i zahteva, a poruka je jasna – promene moraju nastupiti, ovako više ne može!

Dakle, radnici su se još pre 128 godina izborili za osmočasovno radno vreme i, kao simbol uspeha u radničkoj borbi, ustanovili međunarodni praznik rada. To su ostvarili prvim masovnim izlaskom na ulice. I ove godine, bez obzira na sve nedostatke svakodnevnog života i nepravde, neće biti masovnog izlaska...

A moralo bi biti drugačije, jer je to prilika je da se još jednom ukaže na značaj poštovanja radnih prava, jer: prete nam, ponovo, stezanjem kaiša, otpuštanjima, stečajevima, smanjivanjem zarada i penzija, a sve zarad prikrivanja nedostatka ideja i vizije; ključne odluke koje utiču na status i život zaposlenih donose se bez socijalnog dijaloga i partnerstva; u Srbiji je više od 800 hiljada nezaposlenih, više od milion građana živi ispod granice siromaštva, ogroman broj već se nalazi u dužničkom ropstvu, u redovima ispred narodnih kuhinja i u neprekidnom strahu od onog što donosi sutra; dužina radnog vremena, visina zarada, ali i redovnost i vreme isplate, zavise isključivo od jedne strane – od poslodavca; radnici ostaju bez pravičnih naknada za rad, na koje imaju pravo po Ustavu, kao i bez doprinosa koje su poslodavci po zakonu dužni da uplaćuju; pravo na odmor, nadoknade za prekovremeni rad, rad u smenama i noću ili državnim praznicima, uvećanje zarade po osnovu minulog rada, troškovi ishrane i odmora, itd. vlast i poslodavci tretiraju kao kočnicu razvoju i investicijama, a kolektivni ugovori kao nepotreban i prevaziđen instrument koji usporava napredak; plasiranjem neistina, organizovano se neprekidno satanizuje radništvo i sindikati, kao njihovi legitimni predstavnici, da bi predupredili svaki pokušaj organizovanog, legitimnog otpora savremenom kapitalističkom robovlasništvu.

Od neprocenjivog je značaja poštovanje radnih prava i organi javne vlasti ne smeju da dopuste da predstojeće reforme rezultiraju kršenjem radnih prava i da padnu na pleća radnika i siromašnijih slojeva stanovništva.

Ono što je legitiman zahtev građana ove zemlje - da rade i od svog rada žive, dostojanstveno i sa pravima koja im pripadaju - napadaju kao retrogradnu ideju, koja Srbiju vuče u prošlost, u bankrot. Dakle, radnici su krivi?!

Jedini izlaz koji „eksperti“ nude je svuda u svetu osporen neo-liberalni koncept ekonomskog razvoja, u kome je jedini cilj profit, a žrtva i obespravljeno oruđe upravo onaj ko taj profit stvara - radnik, potcenjen i ponižen.

Optužuju radnike da su sebični, bez vizije, zagledani u prošlost i da radništvo nema snage. Od radnika se očekuje da podnesu sav teret promena na putu ka „boljoj budućnosti“ u koju, posle brojnih neispunjenih obećanja o oročenom trajanju teškoća, malo ko veruje.

Sindikat finansijskih organizacija Srbije poručuje, u ime svojih članova da imamo viziju ekonomski razvijenog društva u kome se poštuju istinske vrednosti, gde se mišljenje sveta rada uvažava, viziju bezbednog, dostojanstvenog i plaćenog rada.

Naša snaga je naše uverenje da su nam zahtevi opravdani, ali i zajednički cilj. A cilj nam je razvijena Srbija zadovoljnih građana. Srbija u kojoj se poštuju prava, zakoni, standardi i istinske vrednosti, u kojoj se živi od sopstvenog rada, u kojoj svi imaju pravo na rad, a ne samo na bedu i glad, Srbija u kojoj mladi imaju svetlu budućnost, a stariji mirnu starost. Srbija u kojoj nema straha i neizvesnosti od svakog novog dana.

Zato, budimo glasniji i odlučniji u borbi za bolji i pravičniji svet. Budimo solidarni i jedinstveni u borbi za bolju budućnost, jer je samo tako možemo izboriti. Solidarnost = ključ uspeha!

2013.

I, tako, prođe još jedan prvomajski uranak, čiji su se „učesnici“ međusobno „dopisivali“ signalima od dima sa roštilja i oblacima alkoholnih isparenja. Prvi maj je postao simbol dobrog provoda, puno hrane i još više pića, a šta u stvari Praznik rada simbolizuje i zašto se uopšte proslavlja, malo ko zna i čini se da je malo koga briga. Kao da nam je svima potaman, nemamo nikakve probleme i baškarimo se u izobilju. Ipak, nije baš tako...

U Sindikalnom povereniku broj 3124/438 od 30. aprila 2013. godine Slobodan Lalović je napisao uvodnik, koji SFOS prenosi u celini, kao aktuelno naličje jednog praznika čiju vrednost mnogi ne znaju, dok neki drugi, koji znaju, dozvoljavaju da bude baš ovakav kakav jeste, sve dok značaj Praznika rada ne bude kod nas sveden na grotesku (*).

Savladati strah   Nikad nije bilo ovako i valjda više nikad neće. Ako i dalje bude ovako, uskoro će biti nikako. Kada bi radnici imali snage, kao što nemaju i kad ne bi živeli u strahu, kao što žive, ovog 1. maja bi prekrili ulice srpskih gradova tražeći sve ono što nemaju. Ali nije problem samo u tome što nemaju, već što znaci na nebu i zemlji govore da će nemanje biti sve veće. I dok se proces odvija u tom, nepovoljnom pravcu, u toku je takmičenje poslodavaca u tome kako još umanjiti prava radnika i kako ih dodatno obespraviti.

Izgleda da će u toj ligi hit ove sezone biti blanko otkazi. Pre otprilike dve godine počelo se sa tim stidljivo, da bi vremenom, pošto nije bilo otpora to raslo, da bi se pretvorilo u raširenu praksu. Sada već u preduzećima koja zapošljavaju po više stotina radnika, zaposleni kada potpisuju aneks ugovora o radu ili novozaposleni kada zaključuju ugovor o radu, istovremeno potpisuju i sporazumni raskid radnog odnosa, s tim što poslodavcu ostaje da kada mu se prohte samo upiše datum. I da pri tome bude bez ikakvih materijalnih obaveza prema radniku. Tako, sve više radnika u Srbiji nije u radnom odnosu, već u nečem što bi se moglo nazvati „trajni otkazni rok“ o čijem trajanju odlučuje poslodavac.

Drugi hit ove sezone i to tamo gde su se još relativno redovno isplaćivale zarade (javna preduzeća i nešto malo privrednih delatnosti) jeste manje ili više drastično umanjenje zarade jednostranom odlukom poslodavca uz ignorisanje kolektivnog ugovora.

Tako dobijamo radnika, tamo gde ih još uvek ima, kome može poslodavac u svakom trenutku raskinuti radni odnos bez ikakvog razloga i bez bilo kakvih materijalnih obaveza i kome se zarada umanjuje zavisno od volje poslodavca. Još malo ili možda više i nije „još malo“, to ima sve karakteristike robovlasničkog rada.

I dok ti hitovi gruvaju po pločnicima naše nam drage otadžbine, istovremeno se objavljuju podaci o sve većem budžetskom deficitu koji više nema veze sa projektovanim, o sve većem javnom dugu ove zemlje i o sve većem zaduženju u inostranstvu kako bi se još koji mesec prikrilo pravo stanje. Društveni proizvod i investiranje stagniraju, nezaposlenost i siromaštvo rastu. Rastu strah i nemaština.

Baš zato radnici i neće preplaviti trgove srpskih gradova. I tako će biti sve dok strah bude najjača emocija. Životinje u strahu imaju dve reakcije, ili se ukoče ili bezglavo beže. Tako i ljudi. Sve dok ne savladaju strah. Ali to neće biti ovog 1. maja. Međutim, jednom će biti. I to što jednom može biti jeste razlog za osmeh na licu. Nadajmo se da je ovo poslednji 1. maj kada poniženi u uvređeni ćute.

(*) Groteska (ital. grottesco od grotta - pećina) je karikaturalno-fantastična i iskrivljena slika stvarnosti, koja ne izaziva komična, već zastrašujuća osećanja.