Izvor: Politika | 28. 4. 2023.

Prihodi niži, potrošnja veća

Izveštaj Republičkog zavoda za statistiku o mesečnim izdacima za ličnu potrošnju koji su prošle godine bili veći od prihoda je očekivan za predstavnike sindikata jer se štednja polako „topi“, a plate ne rastu u toj meri.

Prosečni mesečni izdaci za ličnu potrošnju bili su u toku prošle godine veći od mesečnih prihoda u novcu i u naturi po domaćinstvu, najnoviji su podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS). Prihodi su iznosili 78.393 dinara, dok su izdaci za ličnu potrošnju vredeli 78.678. U izveštaju se navodi da najveći udeo u ličnoj potrošnji domaćinstava čine izdaci za hranu i bezalkoholna pića – 36 odsto, dok na zdravlje domaćinstva izgleda najmanje troše – 4,4 procenta svojih prihoda. U međuvremenu zavod je obelodanio i iznose prosečne i medijalne zarade u Srbiji. U februaru je prosečna bila 81.359 dinara, a medijalna 62.239, što znači da je 50 odsto zaposlenih primalo platu do ovog iznosa.

Zoran Ristić, savetnik za ekonomska pitanja u UGS „Nezavisnost”, podseća da prosečna zarada ne predstavlja realnu sliku stanja na našem tržištu rada, za razliku od medijalne, koju prima veći deo radno sposobnog stanovništva u Srbiji, a koja je daleko ispod prosečne.

– Još je gora situacija ako posmatramo koji je to broj građana koji se nalazi na liniji minimalne potrošačke korpe, čak i ispod nje. To je blizu 400.000 ljudi, plus još stotinak hiljada onih koji su ispod nivoa minimalne potrošačke korpe. Shodno tome i ne čudi ovaj izveštaj zavoda o mesečnim izdacima za ličnu potrošnju koji su prošle godine bili veći od prihoda. To je i za očekivati, jer se štednja polako „topi”, a plate ne rastu u toj meri – objašnjava Ristić. Podseća na poseban problem, a to je da, za razliku od javnog gde se od početka godine beleži rast zarada, u privatnom sektoru one ne rastu.

– Sindikati se suočavaju sa time da moraju da balansiraju, jer poslodavci prete kako će morati da otpuštaju ukoliko se budu povećavale plate ili kažu da će prihvatiti da zarade bude uvećane, ali samo u malom procentu, koji je ispod nivoa inflacije. Time se ništa ne postiže – izričit je Ristić. Dodaje da su realne zarade u mnogim preduzećima ionako „pale”.

– Imamo jasnu situaciju, inflacija je prošle godine bila oko 16 procenata, a zarade u nekim kompanijama su podignute za osam ili devet odsto. Samim tim, tu postoji obezvređivanje realnog iznosa onoga što su zaposleni primili u toku 2022, što ostaje kao veliki problem i za ubuduće, jer postoji realna opasnost da će inflacija i u ovoj godini obezvrediti primanja građana i dodatno smanjiti njihovu kupovnu moć – smatra Ristić.

Kako skrpiti kraj s krajem kada je minimalna plata koju prima oko 400.000 građana u Srbiji 40.000 dinara, a mesečni izdaci gotovo dvostruko veći?

Milena Amon, iz udruženja „Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije”, podseća da je ovo udruženje još odavno nadležnima prosledilo predloge kako izaći iz tog začaranog kruga.

– Razočarani smo, jer ne vidimo aktivnosti po tom pitanju. Prema našem mišljenju, ključna stvar je, naravno, reforma poreskog sistema i suzbijanje sive ekonomije kako bi se smanjilo opterećenje na zarade, pogotovo na minimalac. To bi onda, između ostalog, poboljšalo situaciju sa prihodima, jer bi neto plata bila veća. Ova opterećenja od gotovo 60 odsto na minimalne zarade zaista su preterana, a to je sve direktna posledica postojanja crnog tržišta – podseća Amon.

Pored hrane i pića, najveći udeo u ličnoj potrošnji domaćinstava čine i izdaci za stanovanje, vodu, električnu energiju, gas i ostala goriva – 16,1 odsto. Slede izdaci za transport 8,9, za ostale lične predmete i ostale usluge 5,9, za komunikacije 5,5, za rekreaciju i kulturu 5,1, za odeću i obuću 4,9, a za alkoholna pića i duvan 4,7 procenata.

Izvor: Novosti | 21. 3. 2019.

Koliko je potrebno za pristojan život?

Prosečna cena minimalne potrošačke korpe u Srbiji za tročlanu porodicu iznosi, prema statističkim podacima, nešto više od 36.000 dinara, a ko sve može da je priušti zavisi od visine mesečnih prihoda.

U potrošačku korpu spadaju hrana i bezalkoholna pića, na šta se u Srbiji u proseku troši 15.946 dinara. Na alkohol trošimo 2.939 dinara, na stanovanje, struju i vodu ode 7.178, za održavanje kuće i nameštaja 1.581, na zdravstvo 1.391, transport 2.367, pa nam za odeću i obuću ostane samo 1.204 dinara, pokazuju podaci Ministarstva trgovine.

Sa ovakvom matematikom malo bi se ko u Srbiji složio. Radnik sa minimalnom mesečnom zaradom od 27.000 dinara ne može sebi da priušti ništa osim plaćanja računa i hrane, a što se odricanja tiče, ukoliko tročlana porodica živi od samo jedne plate, odriče se svega.

Situacija varira od grada do grada. Najveća prosečna plata je u Beogradu i iznosi 61.511 dinara, sledi Novi Sad sa 55.199 dinara, a na trećem mestu je republički prosek od 50.556 dinara. Četvrti je Kragujevac sa 49.498.

Sa većom platom, rastu i troškovi, te prema statističkim podacima minimalna potrošačka korpa u Beogradu košta 42.832 dinara, a u Novom Sadu 38.619 dinara.

„Nemoguće je u Beogradu živeti sa jednom prosečnom platom, i još ako je u pitanju tročlana porodica... Troškovi su ogromni. Što se tiče hrane, manje-više u svim gradovima je isto, jer se hrana kupuje na akcijama u marketima i na pijacama. Ali cene stanarine, infostana, prevoza, odeće, obuće su veoma različite. Sa jednom prosečnom platom nema šanse živeti u glavnom gradu“, kaže Vukašin Mijatović, ekonomista iz Beograda.

Sa jednom platom teško se živi i u unutrašnjosti, u Leskovcu je, recimo, prosečna plata 40.149 dinara, a minimalna potrošačka korpa 31.728.

„Nakon što platim račune i kupim hranu, ne ostane mi ništa, pa sam redovno u minusu. Deca imaju svoje zahteve, odeća, obuća, strani jezik, sport, rođendani, igraonice, kad dođe leto - more? Kako to isfinansirati? Kakvi su to podaci, ne znam, ali ja u Leskovcu nemam 40.000 dinara, već upola manje. Dobra stvar je što i supruga radi, pa nekako uspevamo da sastavimo tu jednu prosečnu platu“, priča nam Ivan Petrović.

Iako je od početka godine na snazi nova minimalna cena rada od 155 dinara po času, pa je minimalac dostigao 75 odsto minimalne korpe, mnogima to ne znači puno, jer ne mogu da zarade ni tih 27.000 zbog broja radnih sati. Sve vreme govorimo o ceni minimalne potrošačke korpe, dok prava izgleda potpuno drugačije. Prema poslednjim podacima, cena pune korpe u Beogradu iznosi 74.164 dinara, u Novom Sadu 78.513, a republički prosek je 70.429.

Za pristojan život u Beogradu potrebno 100.000

„Mnogo je primera gde se ljudi bukvalno odriču svega, počevši od toga da štede na kvalitetu, bilo da se radi o hrani, odeći, obući... kvalitetu života. Odriču se putovanja, odlaska u pozorište, bioskop, na izlet, a o nekim skupljim varijantama da i ne govorimo. U unutrašnjosti se možda može opstati sa prosečnom platom, ali u Beogradu je za kakav-takav pristojan život potrebno oko 100.000 dinara“, zaključuje ekonomista Mijatović.

Izvor: BETA | 4. 4. 2017.

Četvrtini građana u Srbiji preti siromaštvo

Republički zavod za statistiku (RZS) saopštio je da je stopa siromaštva u Srbiji 25,5 odsto, odnosno da je četvrtina građana u riziku da postane siromašna.

Prema podacima RZS, stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti u 2016. godini iznosila je 38,7 %. Rizicima od siromaštva najizloženiji su mladi od 18 do 24 godine (32,7 %), zatim mlađi od 18 godina (30,2 %), dok najnižu stopu rizika od siromaštva ima populacija starija od 65 godina (19,1 %). Najveću stopu rizika od siromaštva imaju osobe koje žive u domaćinstvima koja čine dvoje odraslih s troje ili više izdržavane dece (49,8 %) i osobe mlađe od 65 godina koje čine jednočlana domaćinstva (40,1 %).

Kada je reč o radnom statusu, riziku od siromaštva najizloženiji su punoletni nezaposleni građani (48 odsto), dok je najniža stopa rizika od siromaštva kod zaposlenih kod poslodavca (devet odsto). Oko trećine samozaposlenih je u riziku od siromaštva, dok je oko 15,4 odsto penzionera izloženo tom riziku.

Anketa o prihodima i uslovima života sprovedena je četvrti put na teritoriji Srbije od maja do jula 2016. godine. U anketi direktnim intervjuima učestvovalo je 5.554 domaćinstva, odnosno 15.057 osoba starijih od 16 godina.

Izvor: Blic | 1. 10. 2016.

Koliko su građani Srbije spremni za neplanirani trošak:
Budžet za „ne daj Bože”

Više od polovine građana Srbije nema 200 evra u kućnom budžetu za ne daj bože, a tek nešto više od četvrtine stanovnika moglo bi da podnese neplanirani trošak. Kada bi se pokvario bojler, 37 odsto građana Srbije moralo bi nešto da proda ili da pozajmi novac kako bi kupilo nov, a njih 26 odsto ne bi moglo ni to, već bi se kupali hladnom vodom. „Ninamedija“ je sprovela istraživanje na reprezentativnom uzorku od 1.068 ispitanika na teritoriji Srbije i podaci pokazuju da žene i građani stariji od 60 godina, ispitanici s nižim stepenom obrazovanja, stanovnici vangradskih sredina, Vojvođani i stanovnici zapadne Srbije i Šumadije, kao i učenici i studenti i oni čija lična mesečna primanja ne premašuju iznos od 15.000 dinara, nemaju 200 evra ušteđevine. U situaciji da imaju nepredviđen i neophodan trošak od 200 evra, 28 odsto građana Srbije bi bilo u mogućnosti da ga pokrije, a devet odsto ispitanika nije znalo da se izjasni po tom pitanju.

Novac bi u većoj meri nego ostali uspeli da obezbede muškarci, građani starosti od 30 do 44 godina, visokoobrazovani, stanovnici gradskih naselja, kao i zaposleni u privatnom i državnom sektoru i oni čija lična mesečna primanja premašuju iznos od 50.000 dinara.

„Nemam 200 evra ušteđevine, ali imam dvoje male dece, besposlenog muža i platu od 40.000 dinara. Od čega da uštedim? Od mleka i hleba, pa da nedeljom, na primer, živimo na vodi?“ - kaže naša sugrađanka Marija Macić, koja je po zanimanju prodavačica.

Sumorna statistika dokazuje da 30,4 odsto žena starosti od 18 do 29 godina sa osnovnim obrazovanjem ne bi moglo da plati nepredviđeni trošak.

Među onima koji bi se hvatali za glavu umesto za novčanik su poljoprivrednici i zaposleni u društvenim i mešovitim sektorima.

Biljana Lajović, psiholog, kaže da je takva slika Srbije poražavajuća.„To stvara nesigurnost i pojačava osećanje bespomoćnosti. Kada vam nešto zatreba, a ne možete to da rešite, javlja se strah. Nije dobro da ljudi žive u negativnim osećanjima“ - kaže Lajovićeva.

Da bi se ovakva situacija popravila, potrebno je promeniti socijalne norme i uticati na kolektivnu racionalnost.

„Plašim se da problem leži u siromaštvu, bedi, nemogućnosti pronalaska zaposlenja. Pored toga, ne razmišlja se o budućnosti. Potrebno je da promenimo orijentaciju, da budemo dugoročno orijentisani. Ipak, menjanje normi ne ide lako. To je i pitanje individualne racionalnosti, ali bi trebalo i na kolektivnom nivou da promovišemo dugoročno planiranje“ - objašnjava Dušan Mojić, sociolog.

300.000 ljudi živi na minimalcu: Prosečna neto zarada isplaćena od januara do novembra 2015, u poređenju sa istim periodom prošle godine, nominalno je manja 0,5 odsto i realno 1,9 odsto, dok je prosečna bruto zarada nominalno manja 0,8 odsto i realno 2,2 odsto. Trenutna minimalna plata u Srbiji iznosi 21.050 dinara. Ukoliko dođe do povećanja minimalne cene radnog sata za devet dinara, to praktično znači da će minimalac skočiti za nešto manje od 1.500 dinara na mesečnom nivou.

Privredni rast: Premijer Aleksandar Vučić najavio je da će prosečna plata do kraja naredne godine biti 450, a do kraja 2018. čak 500 evra. Da bi prosečna plata godišnje rasla za 60 do 70 evra, s obzirom na to da trenutno iznosi oko 375 evra, potreban je veći privredni rast od onog koji Srbija sada ima, a koji je za ovu godinu prognoziran na nivou od oko 2,5 do 2,8 odsto, kažu srpski ekonomisti.

Izvor: Novosti | 5. 8. 2016.

Evropska korpa samo pusti san

Za kupovinu namirnica i plaćanje mesečnih računa srpskoj porodici potrebna skoro jedna i po prosečna zarada. Za hranu i izmirenje dažbina potrebno 67.117 dinara.

Napuniti potrošačku korpu po evropskim standardima u Srbiji postaje nemoguća misija. Prosečna potrošačka korpa iznosi više od 67.000 dinara, a samo za kupovinu hrane i plaćanje mesečnih računa, prema poslednjim merenjima, u maju ove godine, trebalo je izdvojiti 1,53 mesečne srpske plate! Vrednost minimalne potrošačke korpe od 34.965 dinara, znatno oskudnije po sastavu i količini, pokrivalo je nešto manje od jednog „proseka“, 0,80 srpskih zarada.

Što se tiče strukture izdataka, isti redosled je i u prosečnoj i minimalnoj potrošačkoj korpi. Razlika je jedino u znatno većem izboru namirnica. Na standardnu korpu za hranu i piće mesečno „odlazi“ 25.845, a na minimalnu 10.000 dinara manje. Upola manje je svežeg mesa i voća u „mini-korpi“, nedostaju med, kačkavalj, burek, čokolada za kuvanje, ali i majonez, gotova supa, čaj.

Primera radi, za sveže meso i prerađevine izdvaja se upola manje, čak 3.000 dinara, a za mleko, jogurt i sir u minimalnoj korpi mesečni trošak niži je za trećinu i iznosi 1.500 dinara. Za oko 40 odsto smanjene su količine kafe, šećera, pavlake, jaja, limuna, jabuka, mineralne vode, eurokrema, začina...

Prosečna plata, koja je prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iznosila 43.951 dinar, sve viša „kaska“ za mesečnim troškovima. U kakvoj smo situaciji, najbolje pokazuje podatak da samo u dva mestu u Srbiji, u Kostolcu i Surčinu, građani svojom mesečnom zaradom premašuju troškove standardne „korpe“. Istovremeno, stanovnicima Uba, Priboja, Bele Palanke, Arilja ili Alibunara nedostaje i čitavih 50.000 dinara mesečno da napune „korpu“ i plate komunalije.

Ukoliko se prosečna plata prati po regionima, razlike postaju drastične. Iako se za Beograđane veruje da žive iznad proseka, ni njihova prosečna plata nije dovoljna za životnu statistiku pod nazivom potrošačka korpa. Jer, zarada u glavnom gradu jeste nedostižna za mnoge u centralnoj i južnoj Srbiji, ali iznosi oko 57.000 dinara i nije dovoljna da pokrije životne troškove. Za život u startu nedostaje 10.000 dinara. A šta tek da kažu građani mesta u unutrašnjosti koji, u proseku, ne „dobace“ ni 30.000 dinara za mesec dana.

U potrošačkim organizacijama podsećaju da je statistika jedno, a realan život nešto sasvim drugo i da je situacija još alarmantnija. Ako je verovati statistici, tročlana porodica mesečno treba da sa oko 67.000 dinara podmiri potrebe za hranom, plati troškove stanovanja, kredite, vrtić, rekreaciju, ali i da pokrije izdatke za odeću, obuću, opremanje domaćinstva, letovanja...

„To jasno pokazuje kakva je kupovna moć stanovništva u Srbiji, da većina ni sa prosečnom platom ne može da pokrije ni najosnovnije troškove života“ - istakao je Petar Bogosavljević, predsednik Pokreta za zaštitu potrošača. „Pitanje je kako ljudi uopšte preživljavaju u takvim uslovima. Treba podsetiti i da većina građana Srbije nema tu prosečnu zaradu od oko 43.000 dinara, već najčešće rade za tridesetak hiljada“.

PAPRENI I RAČUNI: Najveći „udar“ na domaćinstvo svakog meseca su kupovina hrane i bezalkoholnih pića, na šta ode i do 47 odsto prihoda. Ipak, fiksni računi sve više opterećuju porodice. Jer, prema zvaničnim podacima, na stan, vodu, struju, gas i ostale energente treba da izdvojimo više od 20 odsto od ukupnih primanja domaćinstva. Telefoniranje, internet i kablovska TV „pojedu“ još oko pet odsto prihoda, a za prevoz damo čak osam odsto od svega što zaradimo.

ŠTA MOŽE ZA PLATU: Kakav nam je životni standard, najbolje može da se prikaže preko odnosa količine najvažnijih osnovnih namirnica koje se mogu kupiti za jednu prosečnu platu. Tako se za prosečnu zaradu u Srbiji ove godine može pazariti 314 litara jestivog ulja, a lane je moglo 375, 541 kilogram šećera, a 2015. čak 665, ove godine 502 litara kravljeg mleka, a prošle godine 526 litra. Za naš prosek sada se može kupiti 701 kilogram krompira, a pre godinu dana 855.

Izvor: Biznis & finansije | 8. 3. 2016.

Minimalac

Prošlog meseca sindikati su ponudili Vladi i poslodavcima predlog da najmanja zarada u aprilu poraste sa sadašnjih 20.328 na 24.360 dinara. Zbog toga smo odlučili da pratimo ovu temu, ali izgleda da smo bili jedni od retkih koji se njom uopšte bave.

Minimalac je trenutno 121 dinar po satu što znači se onima koji primaju najmanju zaradu isplaćuje nešto preko 22.000 dinara mesečno. Krajem prošle godine potrošačka korpa iznosila je oko 67.000 dinara, dakle za jednu potrošačku korpu zaposleni sa mininalnom platom morali su da rade čak tri meseca.

Upravo zbog nemogućnosti da se preživi sa ovakvom cenom rada, sindikati su tražili da se njegova minimalna cena poveća na 140 dinara po satu. Inače, i Zakonom o radu je predviđeno da se minimalna zarada menja u skladu s promenama nekoliko parametara (egzistencijalnih i socijalnih potreba radnika izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe, kretanja stope zaposlenosti na tržištu rada, stope rasta BDP-a, kretanja potrošačkih cena, produktivnosti i prosečne zarade u republici) pa bi ona trebalo da se poveća oko 15 odsto.

Socijalno-ekonomski savet (SES) je objavio da će ovu inicijativu sindikata razmatrati na prvoj sednici koja će biti održana u martu.

Inače, cena rada nije menjana tri godine, pa ni u septembru prošle godine, kada je postignut dogovor o minimalnoj ceni rada za 2016. Tada su sindikati insistirali na tome da minimalna cena radnog sata treba da bude 144 dinara, jer su se i parametri kojima se ona određuje promenili. Kako poslodavci i sindikati nisu postigli dogovor na Socijalno- ekonomskom savetu, Vlada je donela odluku u korist poslodavaca. Poslodavci inače i dalje tvrde da ne bi trebalo povećavati minimalac.

Iz Unije poslodavaca Vojvodine, na primer, kažu da razumeju da minimalna zarada nije dovoljna za život, međutim, kriterijum za njeno povećanje je ekonomski porast, kojeg u Srbiji još uvek nema.

Dnevni list Politika međutim iz anonimnih izvora saznaje da bi uprkos tome zahtev Saveza samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost” mogao biti prihvaćen.

No, ni sa tim povećanjem minimalna zarada neće moći da zadovolji osnovne potrebe tročlane porodice. Jedini u Evropi koji imaju manji minimalac od nas su Makedonija i Albanija. Dok je u Srbiji minimalna zarada 174 evra, u BiH je 191, Crnoj Gori 193, Hrvatskoj 396, a u Sloveniji čak 791 evro.

Dodatni problem je, kažu upućeni, što se Srbija vratila staroj navici subvencionisanja stranih investitora koji bi da zapošljavaju ali uz našu državnu pomoć koja dostiže i do 10.000 evra po radnom mestu. Ali oni svoj deo pogodbe ponekad ne poštuju. Naime, poslednji podaci iz 2013. godine pokazivali su da veliki deo kompanija koje su dobile državne subvencije za novootvoreno radno mesto nisu imale ni polovinu obaveznog broja radnika. Pored toga, iako je uslov za dobijanje državne pomoći bio da plata radnika ne sme biti manja od minimalca kao i da mora biti najmanje 20 odsto veća od njega, podaci iz određenih kompanija pokazuju da radnici često nisu dobijali ni taj minimalac. Onima koji čak ni minimalac ne dobijaju ništa neće značiti ovo povećanje, a onima koji ga dobijaju znači svaki dinar, jer primaju trećinu prosečne potrošačke korpe.

Izvor: Tanjug, 24 | 3. 2015.

Najviša januarska plata u Sloveniji, najmanja u Srbiji

Na prostoru nekadašnje Jugoslavije, u januaru su najveću prosečnu neto platu od 1.002,85 evra imali zaposleni u Republici Sloveniji, a najmanju u Srbiji - 326,42 evra.

Posle Slovenaca, koji su jedini sa prosečnom platom zaposlenih koja je prešla 1.000 evra, na listi su zaposleni u Hrvatskoj sa prosečnom isplaćenom platom od 5.656 kuna (742,46 evra). U Crnoj Gori je 482 evra, u Bosni i Hercegovini 828 KM (423,35 evra), u Makedoniji 22.407 denara (357,82 evra), a najmanja je u Srbiji 39.285 dinara (326,42 evra), javila je danas agencija Anadolija, preneo je portal Capital.ba.

Svi podaci odnose se na prosečne neto plate isplaćene u januaru 2015, osim za Makedoniju gde se radi o prosečnoj plati za decembar 2014. godine. Za Makedoniju još nema podataka o platama za 2015.

Interesantno je da, iako najveća na prostoru bivše Jugoslavije, prosečna neto plata u Republici Sloveniji od 1.002,85 evra isplaćena u januaru 2015. nominalno je bila manja 1,6 odsto, a realno 0,3 odsto u odnosu na decembar 2014.

Istovremeno, prosečna plata u Sloveniji u januaru ove godine u odnosu na isti mesec prošle bila je nominalno manja 0,3 odsto, a realno veća 0,2 odsto.

Prosečna mesečna isplaćena neto plata po zaposlenom u Republici Hrvatskoj za januar 2015. iznosila je 5.656 kuna (742,46 evra) što je za 103 kune više nego isti mesec godinu ranije. Prosečna plata zaposlenih u Republici Hrvatskoj u januaru 2014. iznosila je 5.553 kune.

Prosečna zarada bez poreza i doprinosa (neto) u Crnoj Gori iznosila je 482 evra. U odnosu na decembar 2014. prosečna (neto) zarada u januaru 2015. zabeležila je pad od 0,4 odsto.

Prosečna (neto) zarada u januaru 2015. u odnosu na isti mesec prethodne godine porasla je 0,8 odsto u Crnoj Gori, dok je u odnosu na prosečnu (neto) zaradu u 2014. zabeležila rast od jedan odsto.

Nominalni pad od 1,9 odsto u odnosu na decembar 2014. doživela je i prosečna mesečna isplaćena neto plata po zaposlenom u BiH za januar 2015. Iznosila je 828 KM (423,35 evra).

Prosečna mesečna isplaćena neto plata za januar 2015. u odnosu na isti mesec prošle godine u BiH je nominalno bila niža 1,2 odsto.

Kada je u pitanju Makedonija, poslednja registrovana neto plata za decembar 2014. godine iznosila je 22.407 denara (357,82 evra). Bila je veća u odnosu na onu mesec ranije za 919 denara.

Prosečna zarada bez poreza i doprinosa isplaćena u januaru 2015. godine u Srbiji je iznosila 39.285 dinara (326,42 evra).

U poređenju sa prosečnom zaradom bez poreza i doprinosa isplaćenom u decembru 2014. godine, nominalno je manja 21,4 odsto i realno je manja 21,2 odsto.

Istovremeno prosečna zarada bez poreza i doprinosa isplaćena u januaru 2015. u Srbiji je nominalno je bila veća 3,5 odsto a realno 3,4 odsto u odnosu na prosečnu zaradu bez poreza i doprinosa isplaćenu u januaru 2014.

Izvor: Novosti | 28. 9. 2014.

Od plate tročlana porodica može da preživi 10 dana

Sa najnižom garantovanom platom od 20.00 dinara tročlana porodica može da preživi deset dana. Jede se malo - i to ono najjeftinije, ali ni tako ne preostane za komunalije.

Kupuje samo ono što je neophodno za opstanak. Najčešće samo hleb i mleko. Ponekad i nekoliko stotina grama mesa. Najjeftinijeg. Tako pazari zaposleni u Srbiji koji kući donose „minimalac“.

Sa 20.010 dinara, koliko je „teška“ minimalna mesečna plata, tročlana porodica može da preživi deset dana! Kada ovu sumu „razvuku“ na ceo mesec, domaćinstvima je dnevno na raspolaganju svega oko 650 dinara. A, samo kupovina najosnovnijih namirnica daleko prevazilazi dnevni budžet onih sa najmanjim primanjima. Zato ne čudi podatak da građani Srbije za struju, telefon, grejanje i ostale komunalije duguju milione.

Grube računice pokazuju da je za iole pristojan život četvoročlane porodice potrebno više od 1.200 evra mesečno. Ove troškove ne bi moglo da pokrije čak ni šest minimalnih zarada od 20.010 dinara.

Prema podacima Nacionalne organizacije potrošača Srbije (NOPS), prosečnoj srpskoj tročlanoj porodici dnevno je neophodno između 2.000 i 2.500 dinara kako bi podmirila potrebe ishrane i platila račune. O takvom minimumu, skoro 400.000 radnika koji žive na „minimalcu“ može samo da sanja, sve i da Socijalno-ekonomski savet usvoji predlog sindikata i podigne minimalnu cenu rada u Srbiji za nekoliko hiljada dinara.

„Zvanična statistika kaže da je za samo dve godine prosečan račun u prodavnici prepolovljen“ kaže Goran Papović, predsednika NOPS. „Sa nepunih 600, pao je na oko 300 dinara. Umesto jednom nedeljno, građani u velike kupovine kreću jednom mesečno. U lokalnim prodavnicama, na komšijsko poverenje, otvara se kupovina „na crtu“. O obnovi odeće i obuće, radnici sa minimalnom platom ni ne razmišljaju. Potrošnju struje, grejanja, telefoniranja svode na minimum, ali uprkos štednji, oni nisu u situaciji da na vreme izmiruju komunalne obaveze, pa im se dugovi za režije gomilaju“.

Zvanična minimalna potrošačka korpa u julu je vredela 34.267 dinara, što znači da je za zadovoljenje osnovnih životnih potreba jednog domaćinstva neophodna najmanje jedna i po minimalna plata. Sa 20.000 dinara, bez plaćanja troškova stanovanja i računa, radnicima sa najmanjim primanjima ostane svega oko 650 dinara dnevno.

Ekonomista dr Vladana Hamović kaže da se, kako bi preživeli, ljudi odriču bukvalno svega. Ne samo da biraju povoljnije namirnice, već i smanjuju obroke - priča Hamović. „Jedu najjeftiniju hranu, često nauštrb sopstvenog zdravlja. Ako išta pretekne, kako ne bi išli pocepani, odeću i obuću kupuju kod Kineza, a račune plaćaju tek toliko da ne bi ostali bez struje, telefona, interneta... Letnje i zimske destinacije vide jedino na razglednicama. O izdvajanjima za obrazovanje, zdravstvene potrebe i kulturu da ne govorimo“.

Čak ni statistika, koja često crta mnogo lepšu sliku o standardu građana od realnog života, nema mnogo ružičastije brojke. Privredna komora Srbije izračunala je da su Srbi sve siromašniji. Ove godine je potrošeno 2,4 odsto hleba i peciva, 4,7 odsto mleka i 4,5 odsto šećera manje nego lane. Smanjena je i potrošnja voća i povrća. Za razliku od nas, građani EU na hranu troše samo između 15 i 20 odsto raspoloživih sredstava.

Izvor: Danas | 16. 9. 2014.

„Ako se zna da vrednost potrošačke korpe stalno raste, normalno je da radnici koji imaju niske plate traže povećanje minimalne cene rada ne bi li im se tako koliko-toliko uvećali lični dohoci. U tom smislu zahtev sindikata je sasvim opravdan. Druga je stvar što sindikati u Srbiji ne znaju da se efikasno bore za prava onih koji zaista rade, a da kažnjavaju neradnike. Umesto toga oni se zalažu za povećanje minimalnih zarada za sve u javnom sektoru pa tako i za one koji ne rade ništa“, ističe Bušatlija. Prema njegovim rečima, u slučaju da se podigne minimalna cena rada takvo rešenje će pogoditi privredu ukoliko država istovremeno ne smanji poreze na zarade i druge dažbine. „Troškovi poslovanja privrede u tom slučaju bi skočili i poslodavci bi u želji da se zaštite od toga pribegli otpuštanju viška radne snage. Na osnovu svega izrečenog jasno je da bi povećanje cene rada dovelo do kratkotrajnih rešenja. Tek kada se sprovede ozbiljna reforma u javnom sektoru, steći će se uslovi za povećanje zarada zaposlenih“, navodi sagovornik.

Ivica Cvetanović, predsednik Konfederacije slobodnih sindikata, kaže za Danas da ta sindikalna centrala podržava zahtev za povećanje minimalne cene rada, ali i da se izričito protivi smanjenju zarada u javnom sektoru: „Ako se zna da je granica siromaštva u Srbiji između 23.000 i 24.000 dinara, a da minimalna zagarantovana plata iznosi 20.000 dinara, sasvim je jasno zašto je zahtev za povećanje minimalne cene rada ispravan potez. Problem je u tome što sindikalne centrale koje su učestvovale u pregovorima nisu uspele da se dogovore sa poslodavcima pa će odluku doneti Vlada a KSS, iako nam je priznata reprezentativnost još uvek nije omogućeno da učestvujemo na sednicama Socijalno-ekonomskog saveta". On dodaje da se KSS pored podrške zahtevu za povećanje minimalne cene rada izričito protivi smanjenju plata zaposlenih u javnom sektoru. „U tom smislu uputili smo pismo premijeru Aleksandru Vučiću sa predlogom da se ukinu naknade za rad u nadzornim odborima u delu javnog sektora koji je pod ingerencijom lokalnih samouprava, čime bi se uštedeo značajan novac“, objašnjava Cvetanović.

Nebojša Atanacković iz Unije poslodavaca Srbije kaže za Danas da do dogovora oko minimalne cene rada nije došlo jer Vlada nije izašla sa konkretnim predlogom: „Predlog sindikata da povećanje bude 20 odsto za nas je bilo apsurdno, posebno zbog teške situaciji u kojoj se naša privreda trenutno nalazi. Sva opterećenja su ostala ista ili su čak povećana, pa neko novo kao što je povećanje minimalne zarade nismo mogli da prihvatimo. Zato smo izašli sa predlogom da ne bude povećanja. Vlada je osporila računicu sindikata smatrajući da nisu uzeli u obzir fiskalnu održivost i neke druge negativne parametre koji bi to povećanje značajno smanjili. S druge strane, Vlada nije iznela nikakvu računicu koju bi mogla da suprotstavi toj“, objašnjava Atanacković. Sindikati međutim tvrde da su jedini od predstavnika u radnoj grupi SES-a izračunali zakonski zagarantovanu minimalnu cenu rada koja bi trebalo da iznosi 137,9 dinara po satu, ali da ta računica nije priznata.

„Nikakvih pregovora u radnoj grupi SES-a zapravo i nije bilo, jer nismo ni stigli do faze da bilo ko iznese nekakav zahtev. Zabluda je da su sindikati nešto tražili. Zapravo je dogovor bio da u radnoj grupi svi predstavnici izvedu računicu minimalne cene rada pa da to uporedimo. Međutim, ni poslodavci ni država to nisu uradili. Mi smo samo izračunali ono što piše u zakonu i ta računica je osnovica za dalje pregovore, ali nam ni ona nije priznata“, tvrdi Branislav Čanak, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“. On dodaje da „sindikate niko nije konsultovao pri pisanju Zakona o radu, a da sada oni koji su ga pisali neće da ga primenjuju“.

Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata zatražila je od Vlade da u pregovore o minimalnoj ceni rada budu uključeni svi sindikati, a ne samo Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“. U saopštenju ASNS se ističe da predsednici te dve sindikalne centrale Ljubisav Orbović i Branislav Čanak nisu sposobni da sa poslodavcima dogovore minimalnu cenu radnog sata.

Izvor: Tanjug | 29. 6. 2014.

Na pad kupovne moći utiču nezaposlenost, nizak životni standard, visoke cene roba i usluga, odsustvo najosnovnijih ekonomskih postulata, smatraju u toj organizaciji.

Prema mišljenju pravnog savetnika Udruženja za zaštitu potrošača Vojvodine i Nacionalne organizacije potrošača Srbije, Mladena Alfirovića, zakon ponude i tražnje, koji diktira cene, ne funkcioniše zbog hroničnog nedostatka konkurencije i zatvorenog i monopolizovanog tržišta.

Pravni okvir više nije prepreka za dolazak velikih trgovinskih lanaca i jačanje konkurencije koja obara cene, ali je problem niske kupovne moći i dalje prisutan. „Nijedan ozbiljniji trgovinski lanac neće doći u zemlju u kojoj je prosečna zarada nešto veća od 300 evra“, ukazao je on.

Da bi se stanje popravilo, neophodno je raditi na unapređenju pravnog okvira, koji bi trebalo da stvori uslove za smanjenje nezaposlenosti, povećanje zarada, podizanje standarda i jačanje kupovne moći, smatra Alfirović. „Korak po korak, zakon po zakon, sistemski treba rešavati nagomilane probleme. To ne može preko noći, ali veliki problem predstavlja konstantno odlaganje reformskih zakona, koje traje godinama unazad. Svi smo svesni da ovako više ne može, ali reforme se i dalje odlažu“, rekao je on.

Prema podacima kompanije Delez Srbija (Delhaize Serbia), u njihovim trgovinskim objektima i dalje je stabilan broj posetilaca i iznos prosečnih računa. Građani u Maxi supermarketima u procentu od oko 76 odsto račune plaćaju gotovinom, 22 odsto potrošača plaća karticama, a svega dva odsto čekovima. U hipermarketu Tempo, gde je znatno viša potrošačka korpa, taj odnos je drugačiji, pa tako tek nešto više od polovine potrošača račun plaća gotovinom, procenat onih koji koriste kartice je primetno veći nego u slučaju supermarketa, i kreće se oko 35 odsto, dok mogućnost odloženog plaćanja čekovima koristi oko 13 odsto potrošača. U Delezu kažu da je ovaj odnos gotovo isti kao i pre godinu dana, uz minimalan porast broja transakcija kartica u svim formatima. Potrošači u njihovim trgovinskim objektima najviše kupuju životne namirnice, a pored njih, u najprodavanije proizvode spadaju piće, konditorski proizvodi i sredstva za ličnu higijenu.

U lokalnim prodavnicama najčešće se kupuju hleb, mleko, ulje, šećer, kafa i meso, dok se u hipermarketima pored osnovnih životnih namirnica, dodaju i sredstva za kućnu hemiju, ličnu higijenu. U Delezu kažu da se poslednjih godina u njihovim prodavnicama gotovo udvostručio promet artikala trgovačke robne marke, jer su potrošači stekli poverenje u te proizvode i uvideli da za manje novca mogu da dobiju jednak kvalitet.

Potrošači u trgovinskim objektima kompanije Mercator-S najčešće se opredeljuju za artikle koji su na sniženju, ali se sve češće u korpi nađu i proizvodi trgovačke marke. Kako su Tanjugu rekli u ovoj trgovinskoj kompaniji, jedan od elemenata olakšane kupovine u maloprodajnim objektima Rode i Merkatora, su uslovi plaćanja, kao što je odloženo plaćanje čekovima građana do 210 dana. Da je potrošačima važna kontrola troškova govori i podatak o kontinuiranom rastu izdatih Pika kartica, koja kupcima omogućava i pogodnost odloženog plaćanja do 12 rata, bez kamate, na ceo asortiman, kažu u Merkatoru.

Prema podacima Privredne komore Srbije, ukupan rast potrošačkih cena u prvom kvartalu ove godine, u odnosu na isti period prethodne godine, iznosio je 2,7 dosto. Međugodišnja inflacija je nastavila pad i u martu je iznosila 2,3 odsto, a glavni dezinflatorni faktor u narednom periodu, prema proceni PKS, biće niska domaća tražnja, dok će najveći pritisak na inflaciju vršiti rast regulisanih cena.

Promet robe u trgovini na malo, prema kvartalnim pokazateljima, uglavnom pokazuje rast, a jedino je u martu ove godine u poređenju sa prosekom iz 2013. zabeležen pad prometa i to za četiri odsto izražen u stalnim cenama.

Prosečna neto zarada isplaćena u Srbiji u prvom kvartalu 2014. iznosila je 41.841 dinar i u poređenju sa prosečnom neto zaradom isplaćenom u istom periodu prošle godine, realno je manja za 1,6 odsto.

Izvor: Blic | 10. 3. 2014.

Odnos potrošačke korpe i plate, gledano očima statistike, poslednjih godina pokazuje da je prosečnoj porodici uvek nedostajalo novca da namiri osnovne životne potrebe. Najnoviji podatak je da je korpa za trećinu teža u odnosu na platu. Toliko nedostaje da bi se podmirilo najosnovnije. Inače, zvanična potrošačka korpa ne obuhvata troškove za struju, komunalije...

„Većina nema dovoljno novca. Za normalni život četvoročlane porodice, i to ako se živi u urbanom mestu, potrebno je 150.000 dinara, odnosno tročlanoj je neophodno 120.000,“ kaže za Blic državni sekretar u Ministarstvu trgovine Dragovan Milićević.

Pošto uvek nedostaje novca, kako ukazuje naš sagovornik, domaćinstva su primorana da štede. Najčešće na kupovini odeće i obuće, a zatim i na kulturi. „Štedi se na garderobi, na ishrani. Umesto boljih namirnica, kupuju se one lošijeg kvaliteta. Mnogi redukuju izlaske, druženja...“ ukazuje Milićević.

Da je kriza, vidi se i po prometima u trgovini. I tu statistika samo potvrđuje očiti pad standarda. Promet robe u trgovini na malo u januaru u odnosu na prosek 2013. bio je manji za 14 odsto.

Prema studiji „Kupovna moć u Evropi 2013/14“ globalne istraživačke kompanije GFK 7,2 miliona stanovnika Srbije na raspolaganju ima za kupovinu ukupno 22 milijarde evra, odnosno 3.032 evra po stanovniku, što Srbiju postavlja na 34. mesto u Evropi od 42 države. Na prvom mestu je Lihtenštajn sa 58.844 evra po stanovniku.

„Pad realnih plata i penzija u prošloj godini iznosio je skoro tri odsto, dok se po projekcijama budžeta i inflacije za ovu godinu može očekivati sličan pad realnih plata i penzija, odnosno životnog standarda. Građani će kao i da sada štedeti gde god budu mogli“, kaže za Blic Goran Nikolić iz Instituta za evropske studije.

Izvor: Tanjugbiz | 5. 2. 2014.

Rast potrošačkih cena najmanji od kad se računa

U 2013. godini rast potrošačkih cena je iznosio 2,2 odsto, što je višestruko manje nego u godinama od kada se (2007) inflacija meri rastom potrošačkih cena, pokazuje analiza Ministarstva spoljne i unutrašnje trgovine. 

Stručnjaci napominju da tako niska inflacija nije evidentirana u poslednjih četrdesetak godina, a najniža je ostvarena 2006. godine, kada je iznosila 6,6 odsto, ali merena indeksom cena na malo. Inflaciju protekloj godini karakteriše rast u prvom polugođu i pad u drugom.

Ostvareni rast potrošačkih cena u 2013. godini, značajno je ispod projektovane inflacije za 2013. sa projekcijama za 2014. i 2015. godinu od 5,5 odsto i ciljane inflacije za period od 2012. do 2014. godine - četiri odsto plus minus 1,5.

Na inflaciju su protekle godine, uglavnom delovale cene hrane i bezalkoholnih pića, s obzirom na to da su cene hrane usled dobrih klimatskih uslova i povećanih prinosa poljoprivrednih kultura, snižene, što se odrazilo i na cene neprerađene hrane.

Sniženje cena neprerađene hrane (voće, povrće, konzumna jaja, sveže meso i riba) je evidentirano u martu od 0,6 odsto, julu 10,6, avgustu 3,7, oktobru 0,3 i novembru 4,9 odsto, dok je cena prerađene hrane konstantno snižavana u periodu april-jul i oktobar-novembar, s tim što su mesečne stope pada cena bile u rasponu od 0,1 do 0,4 odsto.

Pad cena je evidentiran i kod derivata nafte, po osnovu nižih cena sirove nafte i kursa dolara, što je takođe, ublažilo opšti rast.

S druge strane, značajno dejstvo na rast inflacije su imale cene cigareta i alkoholnih pića, koje su imale najveći intenzitet rasta, pre svega po osnovu izmenjenih akciza.

Značajno je uticalo i povećanje cena električne energije i gasa za domaćinstvo, koje su imale dejstvo na visok intenzitet rasta kontrolisanih cena proizvoda i usluga.

U analizi se navodi da su, i pored toga, što je kurs dinara bio stabilan, više nego duplo u odnosu na opšti rast, povećane i cene robe široke potrošnje.

Posmatrano po mesecima, najveći intenzitet rasta inflacije, evidentiran je u aprilu 0,8 odsto i junu jedan odsto, nepromenjeni nivo u martu, maju i septembru, sniženje u julu 0,9 i novembru 0,6 odsto i u ostalim mesecima, umeren rast cena, u intervalu od 0, 2 do 0,6 odsto.

Na nivo inflacije, pored cena hrane i bezalkoholnih pića, koje su snižene 2,5 odsto, uticale su i niže cene transporta za 1,2 odsto, što je, u značajnoj meri, ublažilo opšti rasta potrošačkih cena. Na taj način, u potpunosti je neutralisan rast cena grupe stan, voda, električna energija, gas i druga goriva od 7,4 odsto.

Natprosečno su povećane i cene alkoholnih pića i duvana 10,5 odsto), restorana i hotela 7, 9, zdravstva 7,6, komunikacija 5,5, rekreacije i kulture 5,4, nameštaja, pokućstva i tekućeg održavanja 3,8 i ostale robe i usluga 2,8 odsto. Niži nivo od opšteg, ostvaren je jedino kod odeće i obuće 0,5 i obrazovanja 0,1 odsto.

Izvor: Institut za tržišna istraživanja | 14. 1. 2014.

Velike razlike u zaradama u Srbiji: što južnije, to tužnije

Na severu Srbije prosečna neto zarada u novembru 2013. godine dostigla je nivo od 48.906 dinara, dok je na jugu bila 37.861 dinar, objavljeno je u novom biltenu Instituta za tržišna istraživanja (IZIT). Posebno se izdvaja beogradski region sa prosečnom neto zaradom od 54.647 dinara, što je za oko 45 odsto više nego u regionu Šumadije i zapadne Srbije, u kome je evidentirana najniža prosečna neto zarada od 37.719 dinara.

To ukazuje na neravnomernu razvijenost privrede u Srbiji i koncentraciju kapitala i ljudskih resursa u Beogradu ili severnije od njega.

Prosečna neto zarada u Vojvodini u novembru bila je 42.669 dinara, a u južnoj i istočnoj Srbiji 38.030 dinara.

Takva razlika u visini prosečnih neto zarada po regionima u Srbiji, a samim time i u nivou privredne razvijenosti, posledica je procesa deiindustrijalizacije kao produkta nekontrolisane privatizacije i prebrze liberalizacije tržišta.

Da bi se te nepovoljne tendencije u razvoju zemlje zaustavile, neophodno je kroz strateško promišljanje popraviti poslovni ambijent u manje razvijenim područjima zemlje, a to se može uraditi i preko javno-privatnih partnerstava u tim regionima, poreskih olakšica, izgradnje svih vidova infrastrukture i treninga lokalnih ljudskih resursa, naveo je IZIT.

Prosečna neto zarada u Srbiji u novembru 2013. godine dostigla je iznos od 44.120 dinara, što je za 1,2 odsto nominalno, odnosno za 1,8 odsto realno bilo više nego prethodnog meseca.

Taj realni rast rezultat je deflatornih kretanja u privredi tokom izveštajnog meseca.

Računa se da će decembarski podaci o prosečnim neto zaradama ukazati na osetno veći pozitivan pomak na mesečnom nivou, usled isplate bonusa i trinaestih plata, ili jubilarnih nagrada, pa i akontacija za sledeći mesec.

Međutim, pošto je Vlada preporućila da u javnom sektoru nema bonus plaćanja na redovne zarade, može se očekivati da zarade u decembru 2013. godine ne budu tako „naduvane veštački“ pod uticajem sezone, kao u istom mesecu 2012. godine. ocenio je IZIT.

Izvor: Makroekonomija | 19. 11. 2013.

Zarade po stanovniku na Balkanu: Srbija čvrsto drži dno

Među prvih 70 balkanskih opština, naselja i regiona po nivou plata po stanovniku čak 53 su iz Slovenije, 11 je županija iz Hrvatske, tri su opštine iz Crne Gore (Budva, Podgorica i Tivat), dve opštine su iz Republike Srpske (Istočni Drvar i Petrovac) i Sofija je na 26. mestu sa primanjima od zarada u iznosu od 311 evra po stanovniku. Nas nema nigde...

Kako pokazuje analiza portala Makroekonomija, Beograd i Novi Sad nekako bi se i kvalifikovali za članstvo u Evropskoj Uniji dok bi ostatak teritorije Srbije morao da traži partnere u Saharskoj ili Podsaharskoj Africi.

Naime, kada posmatramo urbane centre Ljubljana je na prvom mestu sa 784 evra po stanovniku, a od prestonica sledi grad Zagreb na dalekom 15. mestu sa 387 evra po stanovniku.

Sofija je na 26. mestu sa 311 evra, Podgorica je na 59. mestu sa 203 evra, dok je Beograd na 71. sa 163 evra. Za Beogradom, inače, odmah ide i Novi Sad na 72. mestu sa 161,5 evra. Iza su Sarajevo na 79. sa 148,7 evra i Banja Luka na 80. mestu sa 147,7 evra.

Kao primeri drastičnih razlika u zaradama neka posluže sledeći podaci - slovenačke Domžale, sa 34 hiljada stanovnika, imajui identičan fond zarada od 9,6 miliona evra kao Valjevo koje ima 90 hiljada stanovnika i Ćustendil u Bugarskoj sa 133 hiljada stanovnika.

Takođe slovenačke Brežice sa 6,2 hiljade stanovnika imaju veći fond zarada od Sombora (86 hiljada stanovnika) i Vranja (83) i isti kao i Smederevo (108 hiljada). Slovenska Bistrica sa 25 hiljada stanovnika i Kamnik sa 29 su po fondu zarada (oko 7 miliona evra mesečno) uporedivi sa Leskovcem (144 hiljada), Kruševcem (127), Kraljevom (124) i Užicem (78).

Trbovlje u Sloveniji sa 17 hiljada stanovnika ima uporediv fond zarada (4,4 miliona evra), sa Novim Pazarom (93 hiljade), Pirotom (58) i sa Zaječarom (59 hiljada).

Na kraju, nakon crnogorske Andrijevice na 281 mestu sa 40,5 evra od plata po stanovniku se nalazi čak 59 opština iz Srbije i Republike Srpske na dnu liste. Najlošije plasirano mesto u Srbiji je Opovo na 337. mestu (četvrtom od kraja) sa bednih 16,4 evra po stanovniku.

Izvor: Blic | 28. 10. 2013.

Samo na komunalije damo trećinu svega što zaradimo

Većina nas kalkuliše koji račun će, kada stigne plata, prvo da plati. Oko pola miliona građana Srbije kasni u plaćanju komunalija. Precizni podaci o obimu dugova ne postoje, ali procenjuje se da svako peto domaćinstvo ne plaća redovno bar jedan račun, a sve se više podižu krediti kako bi se izmirile nagomilane obaveze.

Za fiksne troškove četvoročlane porodice potrebno je čak 40.000 dinara. Nakon poskupljenja grejanja, struje i gasa, treba nam i do 1.500 dinara više u odnosu na septembar.

Prema najnovijim podacima, na stan, vodu, struju, gas i ostale energente treba da izdvojimo i do 15 odsto od ukupnih primanja domaćinstva. Telefoniranje, internet, kablovska pojedu još oko pet odsto prihoda, a za prevoz damo čak osam odsto od svega što zaradimo.

Uprkos raznim oprostima i reprogramima, uz pad zaposlenosti i kupovne moći, konstantno pada i procenat izmirenja računa domaćinstava. Građani Srbije najređe plaćaju račune za struju i grejanje, a zbog stalnih isključenja, najredovniji su u plaćanju računa za fiksne i mobilne telefone.

Tako su mnogi spremni da mesecima zaborave na odlazak na šalter distribucije kako bi platili račun za struju, ali će u isto vreme izmiriti dva, a moguće i tri računa za mobilni telefon.

I kablovski operateri su rigorozni, televizor, tako, već posle drugog meseca neplaćanja ostane nem, a ako preko njih građani plaćaju i internet, neplatišama prvo smanjuju brzinu, a zatim, takođe, isključuju signal. Zato su dugovanja za kablovsku, kako navode neki od operatera, relativno mala.

Inače, kako kažu u naplatnim službama svih komunalnih preduzeća, telekomunikacionih kuća i kablovskih operatera, najredovnije platiše su, uprkos tome što imaju u proseku najniže prihode - penzioneri.

Mnogima se desilo da su zbog greške u knjiženju platili isti račun za komunalne usluge dva puta i to samo zato što nisu čuvali račune kao dokaz o uplati. Uplatnice je potrebno čuvati minimum godinu dana, dok neki savetuju građanima da ih ne bacaju ni u narednih 10 godina.

Građani koji ne plaćaju račune u nadi da će zastariti, greše, tvrde javna preduzeća. U najvećem broju slučajeva, pre roka zastarevanja sledi opomena, pa utuženje, a nakon toga ne samo da će potrošač morati da izmiri dug i kamate, nego će platiti i sudske troškove.

Izvor: RTS | 1. 10. 2013.

Sniženja, popusti, šareni izlozi i šarene laže

Sezonska sniženja su za mnoge građane prilika da kupe garderobu. Prodavci ovo često koriste, pa da bi privukli kupca ističu sniženja koja u njihovim radnjama ne postoje. Žalbe na "lažna sniženja" su svakodnevne. U Ministarstvu trgovine podsećaju kupce da ih štite čak tri zakona. Savetuju ih da ne oklevaju, već da nesavesnog trgovca prijave.

Reči koje ogromnom brzinom mogu privući pažnju kupca su sniženje, rasprodaja i popust. Zavedeni procentima ispisanim na izlozima, kupci se ubrzo nađu u radnji. Onda shvate da na policama nema odeće za njihov novčanik.

Veliki trgovinski lanci, kažu, poštuju pravila. Problemi nastaju sa „malim“ prodavcima. U prvih osam meseci, od 105 radnji, koliko je posetila tržišna inspekcija u prestonici, sudiji za prekršaje podnete su 23 prijave. Kazne su od četrdeset do sto hiljada dinara. Ponekad - samo opomena.

Za plitak džep i cena sa popustom je previsoka, pa se građani često zapitaju kada će specijalni popusti za njih zaista postati specijalni.

Državni sekretar u Ministarstvu trgovine Dragovan Milićević napominje da su reklame za popuste od 60-70 odsto koje mogu da se vide na izlozima nezakonite.

- Moraju da bude istaknute - i to sva tri Zakona regulišu - stara i nova cena i period do kojeg ta nova cena važi, odnosno da je popust, rasprodaja ili tome slično - objašnjava Milićević.

Kako bi ostali i opstali na tržištu, trgovci se na sve moguće načine bore za svakog kupca: bonusima, karticama, besplatnom robom, odloženim plaćanjem. Često, međutim, zaboravljaju da kada jednom prevare kupca, izgube ga zauvek.

Izvor: Novosti | 26. 9. 2013.

„Srpski šoping“: 2 šargarepe, 4 jaja i 100 grama praška 

Kupovina na komad postala je uobičajena slika u radnjama i na pijacama! Ne samo da mesari sve češće prodaju svoju robu „na grame“, nije retkost ni da se na zelenim tržnicama pazari glavica crnog luka, dve šargarepe, četiri jajeta...

Zbog besparice, sve više trgovaca, raspakuje proizvode i prodaje ih na komad ili na meru umesto u standardnom pakovanju.

Trgovci nude robu u rinfuzi, pa se tako u bakaluk ide za 100 grama praška za veš, dva komada „pampers“ pelena...

Spisak namirnica koje se svakodnevno nabavljaju sve je kraći. Prosečan dnevni pazar je tek 200 dinara, ali realniju sliku daje podatak da je udeo više nego skromnih računa u trgovinama, značajno porastao. 

Sa prosečnom cenom od 500, odnosno 600 dinara za kilogram tog mesa, i zaradama koje u Srbiji, u dve trećine slučajeva iznose oko 30.000 dinara, ne može se ni očekivati neki promet.

Kućna hemija se prodaje mahom na akcijama, kada je deterdžent za veš i do 50 odsto jeftinije pazariti. Pakovanje praška za pranje veša od devet kilograma u supermarketima prodaju po 890, a redovna cena dostiže 1.460 dinara.

Izvor: Novosti | 26. 9. 2013.

Statistika, naša dika: plate veće, ali vrede manje

Plata u Srbiji beleži rast, ali potrošači sve manje robe mogu da kupe. Sa avgustovskim prosekom zarade od 44.770 dinara, plata je za 2.648 dinara veća nego pre godinu dana, a u odnosu na prethodni mesec ove godine to povećanje iznosi 0,9 odsto ili 588 dinara.

Prosečna neto zarada u Srbiji isplaćena u avgustu 2013. godine iznosila je 44.770 dinara, što je nominalno više za 1,3 odsto od julske zarade, a realno je više za 0,9 odsto, saopštio je Republički zavod za statistiku.

U poređenju sa prosečnom zaradom isplaćenom u avgustu 2012. godine, neto zarada je bila nominalno veća za 6,3 odsto, a realno manja za 0,9 odsto.

U avgustu je prosečna bruto zarada bila 61.797 dinara i nominalno je bila veća za 1,5 odsto od zarade isplaćene prethodnog meseca, a realno je bila veća za 1,1 odsto. Ta zarada je nominalno veća za 5,6 odsto od prosečne bruto zarade isplaćene u avgustu prošle godine, a realno je manja za 1,6 odsto.

Prosečna neto zarada isplaćena za osam meseci 2012. godine nominalno je veća za 6,3 odsto od zarade isplaćene u istom prošlogodišnjem periodu, a realno je manja za 3,7 odsto, dok je prosečna bruto zarada nominalno veća za šest odsto, a realno manja za četiri odsto.

Uprkos tom skoku srpskih plata, kako na mesečnom, tako i na međugodišnjem nivou, vrednost naših plata je realno sve manja. 

Kada se posmatra vrednost plate u namirnicama, slabije smo prošli i kod mleka. Ove godine potrošači u Srbiji za prosečnu zaradu manje su mogli da kupe čak 100 litara mleka nego 2012. godine, bezmalo 150 kilograma pšeničnog brašna, na desetine litara jestivog ulja i jogurta...

Da se „topi“ kupovna moć, pokazuje i potrošačka korpa, koja je lani vredela oko 59.000 dinara, dok je ove godine za osnovne namirnice i plaćanje mesečnih računa potrebno oko 64.000 dinara.

Uobičajeno najniži prosek zarada iz meseca u mesec imaju zaposleni u kinematografskoj, televizijskoj i muzičkoj produkciji. Avgustovska plata im je iznosila 20.617 dinara, gotovo šest puta manje od najviše isplaćene u Srbiji. Radnici u konfekciji i kožarstvu zaradili su po 5.000 dinara više.

Izvor: B92 | 25. 9. 2013.

Dva evra, druže: radimo dva dana za jedan nemački radni sat

Prosečan radnik u Srbiji za jedan sat rada zaradi tek malo više od dva evra. To znači da bi prosečnom srpskom radniku trebalo gotovo 15 radnih sati da bi zaradio onoliko koliko prosečan francuski ili nemački radnik zaradi za svega jedan sat.

U Srbiji je odavno postalo nezahvalno meriti standard građana čak i na osnovu prosečne mesečne zarade, još više meriti prosečnu zaradu po satu, a najbolnije bi definitivno bilo porediti je sa razvijenim zemljama. Ako bismo se ipak upustili u to, podaci bi bili poražavajući.

Šveđani su, recimo, zadovoljni sa satnicom vrednom oko 39 evra. Preko centralne Evrope sa oko 34 evra u Nemačkoj i Francuskoj do zemalja istočnog bloka cifra se spušta na najviše 10 evra, što je slučaj u Češkoj, da bi polako ka Balkanu opadala na 4 evra u Rumuniji, 3 evra u Bosni i Hercegovini i, najzad, 2,2 evra u Srbiji.

Srpski radnik je tako u nezavidnom položaju jednog od najmanje plaćenih u Evropi, a i šire.

Da podsetimo, navedeni podaci važe samo za one sa prosečnom platom. Takvih je u Srbiji, nažalost, sve manje, dok se broj radnika na minimalcu od jednog evra na sat, iz dana u dan povećava.

Prema najnovijim podacima, prosečna plata u Srbiji sada iznosi čak 400 evra. Ako biste, kojim slučajem, živeli od vazduha i čuvali svaki zarađeni dinar, mogli biste za tri godine da skupite za pristojan nov automobil.

U ovakvoj situaciji, štednja za kupovinu makar i najskromnije garsonjere ulazi u domen naučne fantastike.

Izvor: Novosti | 23. 9. 2013.

Od plate nema dovoljno ni za pola meseca

U Srbiji mesečno samo na ishranu i komunalne račune potrošimo više od onog što zaradimo. Anketa o potrošnji domaćinstava pokazuje da raspolažemo sa 53.762 dinara, a gotovo dve trećine te sume potrošimo samo za osnovne potrebe - na kupovinu hrane i plaćanje komunalnih računa.

Tako smo sa prosečnom platom koja iznosi oko 44.000 dinara već u startu „kraći“ za oko 10.000 dinara. Kako tu „rupu“ u kućnom budžetu pokriti?

Da nije tolike besposlice, mogla bi da se rade i po dva posla. Snalažljivima za popunu kućnog budžeta ostaju šverc, trgovina „na crno“...

Recept sa zaduživanjem i pokrivanjem već uzetih kredita novim doveo je mnoge u dugove iz kojih se teško mogu izvući.

Domaćice imaju i svoju „formulu“ - stezanje kaiša na svim frontovima. Prednost je imati i penzionera u domaćinstvu - prosečna penzija nije velika, ali je zato redovna i sigurna.

Prihodi domaćinstava, inače, variraju od regiona do regiona, kreću se od 46.860 do 63.331 dinar, a naravno najtanji su na jugu.

A, statističari, zvanični, kažu da glavni izvori prihoda srpskog domaćinstva čine redovne plate sa 46,6 odsto i penzije sa 33,2 odsto. Ostatak su takozvana primanja van radnog odnosa, socijalna i primanja iz inostranstva, prihodi od poljoprivrede...

Oko 4,6 odsto srpskih porodica preživljava zahvaljujući pomoći rođaka sa sela, a dva odsto od dotacija iz inostranstva.

Izvor: RTS | 27. 8. 2013.

Prazni novčanici: keš kreditima krpe stare dugove

Sve veći broj građana uzima kredite za refinansiranje kako bi pokrili prethodne bankarske pozajmice. Tako su od početka godine keš krediti, koji obuhvataju novčane pozajmice za refinansiranje porasli za oko 20 milijardi dinara. To čini trećinu svih pozajmica građana na našem tržištu.

Građani tako pokušavaju da zakrpe stare dugove, ali analitičari upozoravaju da pokrivanje jednog kredita drugim vodi u još veće zaduživanje iz koga se teško izlazi. Upozoravaju da kamate na keš kredite prelaze i 25 posto. 

Ukupan iznos keš kredita prošlog meseca u Srbiji bio je 183 milijarde dinara, a u junu oko 179 milijardi. Očigledno je da se kriza odužila i da su ljudi primorani da uzimaju i relativno skupe kredite da bi otplatili postojeća dugovanja.

Oko pola miliona građana Srbije kasni u plaćanju računa. Iako, nema preciznih podataka procenjuje se da svako peto domaćinstvo ne plaća redovno bar jedan račun.

- To je logična posledica zemlje koja nema dovoljnu privrednu aktivnost i gde ima velikog otpuštanja. Za sve to vreme ljudi moraju svoje obaveze da izmiruju i beže u zaduživanje - objašnjava Radojka Nikolić.