O temi kraćeg radnog vremena objavljen je početkom aprila 2016. godine u „Večernjim novostima“ sledeći tekst:

Izvor: Novosti | 3. 4. 2016.

Radni dan kraći za sat vremena? - Sindikalci podržavaju inicijativu iz Evrope

Zaposlenima u Srbiji radni dan mogao bi ubuduće da traje sedam sati ukoliko bi poslodavci i vlade širom Evrope prihvatili sve glasnije sindikalne zahteve da se skrati radno vreme sa 40 na 35 sati. Predstavnici naših radničkih udruženja spremni su, saznaju „Novosti“, da podrže ovu inicijativu i smatraju da bi to „bio pozitivan korak ka prevazilaženju nezaposlenosti“.

Duško Vuković, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, smatra da bi poslodavci u Srbiji trebalo da poštuju najpre ovdašnje zakone koji propisuju radnu nedelju od 40 sati. „Mislim da bi skraćivanjem na 35 sati jedan broj nezaposlenih uspeo konačno da dobije posao“ – kaže Vuković. „Međutim, ovo je vreme prvobitne akumulacije kapitala, tranzicije, naše društvo je u stalnoj krizi, sve se odlaže za period kada ćemo biti bogatiji, a u stvari, to su samo uski tajkunsko politički interesi“.

Prema mišljenju sagovornika „Novosti“, trebalo bi se izvući iz stalne demagogije da mi moramo da radimo više i da nismo dovoljno bogati da radimo manje od ostalih. „Ako su takvu inicijativu pokrenula društva iz Evrope, zajednice kojoj težimo, onda je normalno da je podržimo“ – kaže Vuković. „Ovako idemo ka robovlasničkim odnosima, gde se onemogućava civilizacijska tekovina osam sati rada. Mislim da je bez izuzetaka treba uvesti u svim sektorima.“

Ekonomisti veruju da će manje radnih sati izazvati veću potražnju radne snage i zaposlenost. Osim toga, teranje zaposlenih da rade previše dovodi ne samo do umora i stresa, već i do češćih grešaka i povreda, a produktivnost pada. Istraživanja su pokazala da oni koji svakodnevno rade po 11 sati imaju dvostruko veći rizik od depresije i bolesti srca. Predlog je da tamo gde je već radno vreme skraćeno, poslovna sedmica bude još kraća i da iznosi 32 časa.

Ivica Cvetanović, predsednik Konfederacije slobodnih sindikata Srbije, objašnjava da, primera radi, u Francuskoj već postoji radna nedelja od 35 sati, ali da ona traje u stvari mnogo više. Međutim, svaki sat preko se plati, dok kod nas, i kada poslodavac hoće da prizna prekoračenje satnice, on to ne izražava u novcu, nego u slobodnim danima, što nije po zakonu.

„Najveći naš problem je nepoštovanje važećih propisa, naročito u bankarskom sektoru, a to je masovna pojava i kod većine privatnika“ – kaže Cvetanović. „Realno je i u Srbiji uvesti 35-časovnu radnu nedelju, jer savremene tehnologije to dozvoljavaju. Međutim, prava radnika krše se na svakom koraku. Tako je masovna pojava čak i u javnom sektoru da radnici dobiju službeni telefon na koji moraju da se jave i posle radnog vremena, što naravno nije po zakonu“.

Ima i oprečnih stavova, pa su Nemci još pre više od decenije dokazivali da skraćivanje radnog vremena ne utiče na zaposlenost. Njihova radna nedelja ipak ne prelazi 37 sati, dok je Francuska još početkom veka donela zakon o 35-časovnoj radnoj nedelji, i on je preživeo sve vlade od tada.

Predlozi za smanjenje radne nedelje kreću se danas od zahteva za smanjenjem radnog dana, pa do zahteva za tri slobodna dana u sedmici. Pobornici ovih zahteva tvrde da skraćenje povećava potrošnju, podstiče proizvodnju i zdravstveno stanje zaposlenih, ali i otvara vreme da se radnici dodatno edukuju. Manje sati rada smanjuje i troškove u firmi. Osim toga, internet već dozvoljava ljudima da rade od kuće.

Jedan od najpoznatijih ugovora između kompanije i zaposlenih na ovu temu bio je sporazum između „Volkswagena“ i njegovog sindikata da se privremeno smanji radna nedelja na 29 sati radi očuvanja radnih mesta. U Velikoj Britaniji je 2009. „British Petroleum“ ponudio zaposlenima godinu odsustva ukoliko pristanu na 75% smanjenja plate. I „British Airways“, „Ford“ i „Honda“ su ponudili mogućnost smanjenja radnog vremena. Računovodstvena firma KPMG ponudila je četvorodnevnu radnu nedelju, što je 86% zaposlenih prihvatilo.

Pojedine organizacije idu čak toliko daleko da preporučuju radikalna smanjenja i postepeni prelazak na 21-časovnu radnu nedelju.

Sa ovakvim radikalnim smanjenjem roditelji bi mogli da provode više vremena sa decom. Smanjilo bi se otuđenje, ljudi bi se više družili i brinuli jedni o drugima, smanjila bi se emisija ugljenika i pala bi potrošnja benzina. Druga strana medalje mogli bi da budu povećanje siromaštva i smanjenje zarada, rastući troškovi poslodavaca i moguće nestašice.

Usledio je komentar na tekst objavljen u „Večernjim novostima“:

Izvor: Novosti | 4. 4. 2016. | Jelena Skenderija

KOMENTAR: Skraćenje

Sat manje na radnom mestu, ili jedan više za porodicu. Nema radnika u Srbiji koji ne bi podržao inicijativu evropskih sindikata.

Sat manje na radnom mestu, ili jedan više za porodicu. Nema radnika u Srbiji koji ne bi podržao inicijativu evropskih sindikata i umesto 40, radio 35 sati nedeljno. Čini se, međutim, da ćemo, ipak, ostati kilometrima daleko od toliko željene Evrope.

Prosečno radno vreme tokom 20. veka opalo je skoro duplo. Dužina radne nedelje smanjivala se razvitkom novih tehnologija, pa je logično da tako nastavi i u 21. veku. Logično je svuda, osim kod nas.

Vreme, ali tuđe, ovde jeste novac. Međutim, niko ne bi smeo da se nađe u situaciji da neprimereno mnogo sati radi kako bi jedva sastavio kraj sa krajem. Nažalost, u Srbiji to je sve masovnija pojava. A, kada bismo se drznuli da idemo ukorak sa Zapadom, verovatno bi nam doskočili uvek spremni poslodavci. Ovo bi bila idealna prilika za njih da još više skrešu najminimalniji minimalac u Evropi. Najverovatniji scenario bio bi sveden na prostu računicu - manje rada, manje i novca. Tako bi koverta na kraju meseca bila tanja za još oko 2.000 dinara.

Civilizacijsku tekovinu „tri osmice“ naše firme odavno su prevazišle. I to nagore. I privatne i državne. Onda nam ostaje da o evropskim težnjama o sedmočasovnom radnom vremenu “dok je zemlja u tranziciji” samo sanjamo i priklonimo se večitoj demagogiji prosečnog srpskog gazde da nismo mi dovoljno bogati da radimo kraće. Naprotiv, trebalo bi zajahati obespravljenog srpskog radnika još više, jer ako neće on, biro je pun spremnih da uskoče u svakoj prilici.

Vreme provedeno na poslu bilo je i ostaće najčešći parametar za procenu lojalnosti firmi, a ne stvarne kvalifikacije, učinak i sposobnosti. Jedino je radnik dostupan od jutra do sutra podoban za današnje poslodavce u Srbiji.

O ovoj temi je 2015. godine pisao SFOS:

Izvor: SFOS | 17. 11. 2015.

Ponovo o radnom vremenu - može li da bude kraće?

Sadašnji broj nezaposlenih u Srbiji predstavlja jedan od najaktuelnijih socijalno-ekonomskih problema. Mnogobrojne negativne posledice zahtevaju njegovo efikasno rešavanje, i to bez odlaganja. Istovremeno, naša ekonomija sve veću štetu trpi zbog stalnog odlaska u inostranstvo radno sposobnih, naročito mladih školovanih i stručno osposobljenih. Neprocenjivi radni i kreativni potencijal je neiskorišćen.

Mnogi od onih imaju sreću da su zaposleni u Srbiji takođe imaju problem, jer su očajni zbog ponašanja pojedinih poslodavaca, koji ne poštuju Zakon o radu i osnovna prava zaposlenih, što je javna tajna. Od zaposlenih se zahteva „maksimum maksimuma“ kada su obaveze u pitanju, uz „minimum minimuma“ na strani prava. Poslodavci teraju zaposlene da rade prekovremeno kad god se za to „ukaže potreba“, tako da oni rade i subotom i nedeljom, u danima državnih praznika, a to i ne plaćaju. Osam sati rada redovno se produžava za sat-dva-tri, pa i četiri, tako da zaposleni kažu da rade „od jutra do prekosutra“. Čak i kada im poslodavci i plate prekovremeni rad, nema tih para koje mogu da nadoknade izgubljeno vreme za odmor i porodicu.

Oni koji izučavaju ovu oblast smatraju da će manje radnih sati po radniku kreirati potražnju za više radnika, a za one angažovane to će značiti više slobodnog vremena. Polazi se od toga, da je forsiranje zaposlenih da rade previše sati pogrešan koncept, jer ne samo što su umorni radnici skloni greškama i povredama, već i njihovo nezadovoljstvo obara produktivnost. Radno vreme je ipak suviše dugo i često rezultira stresom, depresijom, bolestima srca.

Jedna od ideja se odnosi na što veće zapošljavanje sa četvoročasovnim radnim vremenom. Prema tom predlogu, ubuduće, po pravilu (znači tamo gde je to moguće, poželjno i racionalno) novozaposleni bi se radno angažovali na četiri sata dnevno. To znači da bi mogla da se na istom radnom mestu radno angažuju dva, pa i tri lica i to bez bilo kakvih posebnih ulaganja. Poslodavac bi dobio mogućnost da prema svojim potrebama i obimu obaveza usklađuje broj angažovanih na četiri sata dnevno. To podrazumeva i da bi se i postojeći osmočasovni radni angažman, sporazumom (aneksom ugovora o radu) mogao transformisati u četvoročasovni, pre svega na zahtev zaposlenog i ako je to u interesu zaposlenog. Zaposleni bi u takvom radnom angažmanu sticali lična primanja i druga prava iz radnog odnosa srazmerno uloženom radu i postignutim rezultatima.

Osim sve većeg broja zaposlenih i istovremenim smanjenjem broja nezaposlenih, ovakvim zapošljavanjem bi se povećala i produktivnost rada. Pored veće harmonije između profesionalnih i privatnih obaveza, pozitivni efekti bi se ostvarivali i na psihološkom, materijalnom, zdravstvenom i ekonomskom planu. Skraćeni radnopravni angažman bi doprineo i da se smanji broj profesionalnih oboljenja, a takođe i uštedi na troškovima dnevnih boravaka i transporta.

Dosadašnje zakonske odredbe o skraćenom (nepunom) radnom vremenu su sasvim restriktivne i zahtevaju njihovo proširenje, uvođenjem tzv. fakultativno skraćenog radnog vremena, koje bi se koristilo u skladu sa profesionalnim potrebama i slobodno izraženom voljom subjekata radnog odnosa. Takva humanizacija rada bila bi u skladu sa Konvencijom 175 Međunarodne organizacije rada iz 1994. godine o radu sa skraćenim radnim vremenom.

Druga aktuelna ideja u svetu se odnosi na dalje skraćivanje radne nedelje. Tokom 20. veka, prosečno radno vreme opalo je skoro duplo, pre svega zbog dramatičnog rasta produktivnosti, ali i usled pritiska sindikata, kao i progresivnog zakonodavstva. Takođe, radna nedelja, u većem delu industrijalizovanog sveta, kontinuirano je padala, na oko četrdeset sati posle Drugog svetskog rata. Francuska je 2000. godine donela zakon o 35-časovnoj radnoj nedelji, a slični rezultati su zabeleženi u drugim zemljama poput Nemačke, kroz kolektivno pregovaranje. Postoje oprečni stavovi u vezi ideje o skraćivanju radnog vremena. Ipak, novije studije podržavaju opravdanost zahteva za četiri radna dana u nedelji. Šef „Gugla“ je jasno ukazao da prosto nije tačno mišljenje da svi moraju da frenetično rade svaki dan kako bi ispunili očekivanja, kao i da trošimo previše vremena radeći stvari koje su nepotrebne. Veruje da nam je potreban koordinisan način da se radna nedelja skrati.

Sa ciljem da se problem nezaposlenosti reši ili bar bitno ublaži, Sindikat finansijskih organizacija Srbije poziva zakonodavca, poslodavce i sve dobronamerne da dobro proanaliziraju savremene ideje i da pozitivni primeri iz sveta nađu mogućnost primene i kod nas, uz uvažavanje naših specifičnosti. Primera radi, ako bi se različitim podsticajnim merama (recimo desetoprocentnim smanjenjem doprinosa za one koji rade četiri sati dnevno) stimulisalo buduće angažovanje sa takvim radnim vremenom, godišnje zapošljavanje moglo bi da bude skoro dvostruko veće, a broj nezaposlenih znatno manji. To bi doprinelo da se u većem obimu i kreativno iskoristi ogroman radni potencijal. SFOS će svaki put kad za to bude postojala potreba ukazivati na probleme, javno iznositi ideje i pokretati akcije o svim temama od značaja za radno-pravni status svojih članova.