SFOS izražava solidarnost sa svim radnicima i sindikatima koji traže prava koja zaslužuju svojim radom poručujemo da moraju imati snage da prevaziđu sve prepreke koje su im nametnuli poslodavci. Jer ako je ostalo iole malo pameti i solidarnosti, obavezni smo da nešto zajedno popravimo i napravimo i da uspostavimo principe ispod kojih niko neće moći da ide.

Srpski radnik je spreman da trpi i da dosta istrpi. Da je to tako dokazuje relativno mali broj štrajkova i drugih oblika radničkih protesta, iako su uslovi rada i života veoma teški. Radnici ćute, rade i trpe, dok ne dogori do noktiju. Ipak, godinu dana posle „slučaja Jura“ u Leskovcu, kada je javnost prvi put bila u prilici da dozna o ne baš zavidnom položaju zaposlenih u Srbiji, suočavamo se sa štrajkovima više hiljada radnika u firmama kao što su Fijat Krajsler u Kragujevcu, Gorenje u Valjevu, Ratko Mitrović u Beogradu, Goša u Smederevskoj Palanci (gde je zbog velikog broja neisplaćenih zarada jedan od zaposlenih tešku situaciju okončao na najtragičniji način – oduzevši sebi život)... Izgleda da je pojedinim radnicima dogorelo do noktiju i više se trpeti nije moglo.

Uglavnom izbegavajući da pomogne u posredovanju između radnika i poslodavaca, vlast brine da zbog štrajkova investitori ne odluče da se povuku sa ovog tržišta. Takva politika države je potpuno pogrešna, jer radnici imaju pravo da štrajkom traže bolje uslove rada, a ne da ih vlast tretira kao jeftinu i obespravljenu radnu snagu. Postoji jasno vidljiv obrazac jedne propagande koju koriste predstavnici vlasti koji strane investitore pozivaju da dođu u Srbiju, poručujući da će im dati sve, da će dobiti bagatelnu radnu snagu, da sindikati nisu mnogo jaki, da neke drže i pod kontrolom, pa neće biti nekog bunta, tako da će na osnovu toga izvući iz Srbije ekstra profit.

Ne odlaze investitori zbog štrajkova, primeri drugih zemalja gde je radnički bunt doveo do većih plata i boljih uslova za rad to potvrđuju; a ovdašnji štrajkači žele isto. Pogrešna je ta politika da samo ako ćutimo, pognute glave, da smo mi dobri kao zemlja za investitore. Jer i pored ovakve ponude, investitori ipak ne hrle da ovde investiraju. Nešto je drugo, ipak, bitnije što država mora da obezbedi...

Štrajk je legitimno sredstvo borbe, Ustavom i zakonom zagarantovano. I radnici moraju da izdrže u svojim zahtevima.

Jer, u slučaju obustave/sloma štrajka, alternativa ne postoji, nastaviće sa još gorim izrabljivanjem radnika i uskraćivanjem njihovih osnovnih prava, što će sve nas dovesti do toga da učestvujemo u jednoj trci do dna, gde neprestano pomeramo tu donju granicu koliko mi sami sebe možemo da prodamo kao jeftinu i obespravljenu radnu snagu.

U mnogim uspešnim firmama, uključujući i banke i osiguravače, ne da nije dolazilo do povećanja zarada godinama, već su smanjene jer poslodavci smatraju da su prevelike u odnosu na okruženje, a da bi mnogi koji ne rade radili i za manje zarade?! Poslodavci bezobrazno i provokativno često poručuju zaposlenima da štrajkuju protiv poslodavca i da bi oni štrajkovali da su na mestu radnika?! Mnogi radnici, ipak, ne čine ništa, ćute i trpe. Ko progovori, a takvi su retki, odmah lete napolje. Poruka poslodavaca je jasna: čuvajte posao koji imate, pazite šta radite, jer možete ostati i bez toga…

Ipak, štrajkovi leta 2017. godine govore da je dara preterala meru. Došlo je na naplatu ono što je lošim modelom u praksi dogovoreno sa stranim investitorima. Jer bez jasne sopstvene razvojne, privredne strategije, koja bi jednako važila za sve, uključujući i domaće investitore, uz jasna prava i obaveze i poslodavaca i radnika, sve troškove napravljenih grešaka i propusta plaćaju poreski obveznici, građani Republike Srbije. Sve investicije iz inostranstva do sada su pompezno predstavljane kao spas za našu privredu, dok čuvanje daleko o očiju javnosti bezbrojnih skrivenih klauzula nameće pitanje da li je uopšte i došlo do nekih investicija.

S tim u vezi, upozorenja predstavnika vlasti da štrajkovi radnika mogu da dovedu do gubitka posla i do povlačenja investitora nisu ništa drugo nego neka vrsta zastrašivanja i umanjenja sopstvene odgovornosti. Ovo ovde kod nas je kapitalizam katastrofe na delu — posle sankcija, rata i razaranja svaka privatizacija (budzašto rasprodata privreda i finansije) se prikazuje kao sveopšti spas.

A šansi da sve bude drugačije je bilo. Umesto investiranja u inovacije u privredi, organizovano su uništeni značajni privredni subjekti, a radnici su ostali bez posla. Zatvorena je Služba društvenog knjigovodstva (SDK), a platni promet prenet u poslovne banke. Zatvorene su najveće domaće investicione banke — Beobanka, Beogradska banka, Investbanka, Jugobanka (protiv čega se Sindikat finansijskih organizacija Srbije odlučno borio i na čije pogubne posledice do dana današnjeg jasno ukazuje), a domaće banke su većinom prevedene u vlasništvo stranaca. Dakle, bilo je alternative, ali su razne vlasti na vlasti dovele da toga je sve svedeno da deluje da alternative nema.

Štrajk i borba za dostojanstven rad su pravedni jer multinacionalne kompanije ostvaruju veliki profit, dok se radnici bore za bolјe zarade, da zaustave otpuštanja i za priznavanje i isplatu prekovremenog rada. Sindikat finansijskih organizacija Srbije izražava solidarnost sa svim radnicima i sindikatima koji traže prava koja zaslužuju svojim radom poručujemo da moraju imati snage da prevaziđu sve prepreke koje su im nametnuli poslodavci. Jer ako je ostalo iole malo pameti i solidarnosti, obavezni smo da nešto zajedno popravimo i napravimo i da uspostavimo principe ispod kojih niko neće moći da ide.