Jedan od ključnih elemenata u evropskoj socijalnoj politici je unapređenje socijalnog dijaloga. To jasno proizilazi iz člana 138 Ugovora o osnivanju Evropske unije, u kome je jasno izrečeno: „Komisija ima zadatak da unapređuje konsultacije između uprave i rada na nivou Unije i da preduzima sve relevantne mere u cilju potpomaganja njihovog dijaloga kroz obezbeđenje uravnotežene podrške partnerima“.

Izraz „socijalni dijalog“  koji se koristi u Evropskoj uniji (u daljem tekstu: EU) očigledno uključuje kolektivno pregovaranje i zaključivanje sporazuma između socijalnih partnera.

Oko 10 miliona zaposlenih u okviru EU imaju pravo na informacije i konsultacije o odlukama u kompanijama na evropskom nivou kroz njihove evropske savete rada. Direktiva koja se odnosi na evropske savete rada primenjuje se na kompanije sa 1.000 ili više zaposlenih, uključujući najmanje 150 zaposlenih barem u dve zemlje članice EU.

Najznačajnija organizacija poslodavaca  unutar EU jeste BUSINESSEUROPE, koja okuplja 39 centralnih industrijskih saveza iz 33 zemlje. Njeno članstvo je, čak, šire od članstva EU. Osim nje, postoje i brojne posebne organizacije (npr. za preduzeća iz javnog sektora, za mala i srednja preduzeća, za oblast poljoprivrede, itd.).

S druge strane, najznačajnije udruženje zaposlenih – radnika u EU jesu Međunarodna mreža sindikata – UNI globalni sindikat (Union Network International – UNI Global Union) i Evropska konfederacija sindikata (European Trade Union Confederation – ETUC).

Kolektivno pregovaranje na nivou EU, međutim, predstavlja složen problem i proces, sa brojnim spornim pitanjima. Pre svega, postavlja se pitanje podele dužnosti između evropskog i nacionalnog nivoa. Za poslodavce je to isključivo pitanje nacionalnog nivoa, dok su sindikati mišljenja da je to pitanje nadnacionalno, odnosno na evropskom nivou, te da su minimalni evropski zahtevi neophodni.

Osim toga, realnost je i odnos snaga između evropskih socijalnih partnera, odnosno ponekad nedostatak snage evropskih sindikata da prisile poslodavce na pregovaranje. Manjak snage je, doduše, u velikoj meri nadoknađen političkim pritiscima od strane evropskih institucija, posebno od strane Evropske komisije. Namera Komisije je da socijalni partneri preuzmu kompletnu odgovornost za kolektivno pregovaranje.

Evropski savet rada

u okviru evropske socijalne politike i unapređenja socijalnog dijaloga

| mesto, uloga, mogućnosti primene kod nas |

Jedan od najvažnijih oblika učestvovanja zaposlenih u kompanijama odvija se preko Evropskog saveta rada. <Napomena: postoje prevodi koji koriste i termin: Evropski savet zaposlenih.> Prve ideje o Savetu javile su se još sedamdesetih godina prošlog veka. Pre nego što je usvojeno prvo uputstvo, donete su dve rezolucije Evropskog parlamenta, 1989. i 1991. godine, koje su joj poslužile kao osnova.

Savet ministara Evrope je ustanovio Evropski savet rada (na engleskom jeziku: European Works Council – EWC) svojim uputstvom iz septembra 1994. godine, a dodatno precizirao rad i nadležnosti Evropskog saveta rada (u daljem tekstu: ESR) amandmanima 1999. godine.

Uputstvo Saveta 94/45/EC od 22. septembra 1994 o ustanovljenju ESR ili postupku za obaveštavanje ili konsultovanje zaposlenih u kompanijama ili grupama kompanija koje deluju na teritoriji EU ima za cilj unapređenje prava zaposlenih - radnika na obaveštavanje i konsultovanje u kompanijama i grupama kompanija koja posluju na teritoriji EU.

Tu se radi o kompanijama koje imaju najmanje 1.000 zaposlenih u EU i najmanje 150 zaposlenih u svakoj od najmanje dve države članice. Grupa kompanija takođe podrazumeva 1.000 zaposlenih u državama članicama, najmanje dve grupe kompanija u različitim državama članicama i najmanje jednu grupu kompanija sa najmanje 150 zaposlenih u jednoj državi članici i najmanje drugu grupu kompanija sa najmanje 150 zaposlenih u drugoj državi članici.

Dakle, ESR postoji sa ciljem da informiše zaposlene i da im omogući da međusobno diskutuju i razmenjuju iskustva.

Zakonska regulativa zahteva od kompanija da diskutuju sa predstavnicima zaposlenih svih evropskih kompanija koji predstavljaju zaposlene iz različitih zemalja u kojima deluju te kompanije.

ESR pojačava koordinaciju i solidarnost među zaposlenima jedne kompanije u različitim zemljama članicama i zemljama koje nisu članice EU.

Namera konstituisanja ESR je da osigura i poboljša pravo zaposlenih da budu obaveštavani i da mogu da diskutuju u evropskoj sredini kompanija i grupa kompanija.

Primenjuje se u kompanijama evropskih razmera koje postoje u zemlji članici EU, kao i u grupama tih kompanija, čija je majka kompanija u zemlji članici EU (pojam „centralni menadžment“).

Pojam „pregovori“ podrazumeva razmenu mišljenja i zasnivanje dijaloga između predstavnika zaposlenih i centralnog menadžmenta ili bilo kog drugog odgovarajućeg organa nivoa rukovođenja.

Pojam „predstavnik zaposlenih“ podrazumeva predstavnike zaposlenih koje predviđaju postojeći zakoni i praksa.

Pojam „centralni menadžment“ podrazumeva centralni menadžment kontrole kompanija evropskih razmera ili grupu kompanija evropskih razmera.

Pojam „grupa kompanija“ podrazumeva svaku grupu koja uključuje kontrolu ili kompanije koje se kontrolišu.

Pojam „kompanija koja kontroliše“ podrazumeva kompaniju koja može da ima uticaj na drugu kompaniju „koju kontroliše“ zbog vlasničkih prava, finansijskih ulaganja ili pravila koja daju.

Centralni menadžment mora da obezbedi sva potrebna sredstva za formiranje i nesmetan rad ESR, koji uključuje proces informisanja, diskusija i pregovora.

Može biti formiran i poseban pregovarački tim na inicijativu menadžmenta ili na osnovu pisanog zahteva od strane najmanje 100 zaposlenih ili njihovih predstavnika koji dolaze iz bar dve različite zemlje.

Predstavnici zaposlenih i njihovi zamenici se biraju: (a) iz postojećih sindikalnih organizacija ili (b) tamo gde ne postoje sindikalne organizacije, od strane zaposlenih na neposrednim izborima.

ESR ima sastanak barem jednom godišnje, a najčešće više puta (2-3 puta) sa centralnim menadžmentom da bi se informisao i da bi mogao da postavi pitanja i zatraži njihovo mišljenje zasnovano na izveštaju centralnog menadžmenta u vezi zaduženja, aktivnosti i prosperiteta kompanije.

Predmet sastanka su uglavnom:

1. struktura kompanije ili grupe;
2. finansijska situacija;
3. mogući razvoj delatnosti;
4. moguće poboljšanje statusa zaposlenih;
5. investicije;
6. važne organizacione promene;
7. uvod u nove metode rada ili nove procese delatnosti;
8. ujedinjenje, smanjenje obima ili prestanak rada kompanije ili važnih organizacionih delova kompanije;
9. otpuštanje većeg broja zaposlenih.

Lokalni menadžment se informiše o rezultatima sastanka.

Posebna nadležnost ESR se odnosi da na vreme informiše u izuzetnim okolnostima koje mogu značajno da utiču u korist zaposlenih, a posebno u slučajevima prelaska sa jednog na drugo radno mesto, odnosno obavljanje poslova, prestanak rada kompanije, zatvaranje objekata ili otpuštanje većeg broja zaposlenih - radnika.

ESR ima pravo da zaseda i bez prisustva centralnog menadžmenta.

Pojam „poverljive informacije“ podrazumeva:

1. informacije koje su objavljene kao strogo poverljive i koje obavezuju na tajnost članove ESR i članove posebnog pregovaračkog tima;
2. da ta obaveza važi i onda kada prestanu da budu članovi ESR;
3. da zajedno ukazuju na elemente koji će biti saopšteni trećim licima, a takođe ukazuju i na poverljive sadržaje.

Centralni menadžment preuzima sve troškove rada ESR i pregovora, i to:

1. izbor i konstituisanje članova;
2. organizaciju sastanaka (prevoz, smeštaj, dnevnice, prevodioce, troškove štampanja materijala, obaveštavanje, itd).

Postupanje suprotno navedenom uputstvu i amandmanima uputstva predviđa kaznu zatvora do dve godine, ili kaznu u novčanoj vrednosti do 34.000 eura, ili obe kazne zajedno.

Savremeno zakonodavstvo u Srbiji u oblasti radnog prava suočava se sa sve većim brojem izazova. Na svetskom nivou ti izazovi uključuju proces globalizacije, starenje stanovništva i ekonomsku krizu koja već (pre)dugo traje. Izazovi za ovaj deo Evrope, u kome smo mi smešteni, ispoljavaju se u ekonomskoj tranziciji, kojoj se ne nazire kraj i u značajnom odlivu znanja (mozgova). I dobri i loši aspekti ekonomskog razvoja, odražavaju se na radno i socijalno zakonodavstvo i praksu u Srbiji.

Ustav Republike Srbije prihvata da načela međunarodnog prava i potvrđeni (ratifikovani) međunarodni sporazumi predstavljaju sastavni deo pravnog sistema Republike Srbije. Međunarodni sporazumi i njihova primena su najvažniji za uspostavljanje pravnog okvira i razvoj institucionalnih okvira za primenu i zaštitu socijalnih prava i za socijalni dijalog. Deo iskustava iz EU koji je ovde prikazan, može i te kako biti sastavni deo budućeg radno-pravnog okvira kod nas.

U senci preovlađujuće ekonomske krize, težište zakonodavnih i drugih napora mora biti locirano na promociju socijalnog dijaloga, vladavine prava i načela dostojanstvenog rada. Svi akteri od značaja u Srbiji, uključujući i zaposlene i poslodavce, državu i državne institucije moraju neodložno raditi na ostvarivanju ovih ciljeva.

Imajući u vidu da Republika Srbija nije članica EU, logično je da u pozitivnim propisima nema odgovarajuće odredbe u vezi ESR. U članu 205 Zakona o radu se navodi da zaposleni kod poslodavca koji zapošljava više od 50 radnika mogu da obrazuju savet zaposlenih, pri čemu se njegova funkcija ogleda u davanju mišljenja i učestvovanju u odlučivanju o ekonomskim i socijalnim pravima zaposlenih. Sa druge strane, pojedine kompanije (banke) omogućile su da predstavnici zaposlenih iz Srbije budu članovi ESR, ali u ulozi posmatrača, i to i pored činjenice da Srbija još nije član EU (trenutno formalno ima status kandidata).

Cirkular UNI Global Union broj E-077 nosi naziv “Stronger EWCs @ UNI Europa” (u prevodu: „Snažniji evropski saveti rada u Evropi“) i sadrži smernice za distribuciju članicama i primenu u vezi što efikasnijeg rada evropskih saveta rada tamo gde su već uspostavljeni, odnosno načina na koji je najbrže moguće osnovati evropski savet rada tamo gde ih nema, a formalni uslovi za postojanje te institucije jesu ispunjeni.

Te smernice, usvojene na 3. konferenciji UNI-Evropa, održanoj početkom oktobra u Tuluzu, u Francuskoj, dostavljene svim članicama, uključujući i Sindikat finansijskih organizacija Srbije, odnose se, pre svega, na one koji su najzainteresovaniji, a to su predsednici, koordinatori, članovi nekog evropskog saveta rada, kao i posebnih organa za pregovaranje, radi daljeg razvijanja evropskog saveta rada u moćno oruđe za zaposlene u participiranju u donošenju odluka u kompanijama. Ali, takođe precizno propisuju korake koje je neophodno preduzeti da bi ESR bio osnovan, kao i savezništva sindikata u kompanijama ili grupama kompanija koje deluju na teritoriji EU i način na koji sindikati treba da rukovode radom ESR.

Sindikat finansijskih organizacija Srbije, kao strukovni – granski sindikat u oblasti finansija (bankarski sektor, osiguranje i druge finansijske organizacije), u kojoj preovlađuju poslodavci iz inostranstva, većinom iz zemalja EU u kojima poštuju regulativu donetu u EU i visoke standarde Međunarodne organizacije rada, čini svoj maksimum da privoli takve poslodavce da te ustanovljene standarde u svojim zemljama primenjuju i na prava zaposlenih u Srbiji, jer ti poslodavci najčešće izbegavaju da te standarde primenjuju na zaposlene kod nas, ali i da poštuju zakone naše zemlje.

Višegodišnja iskustva koja Sindikat finansijskih organizacija Srbije ima u samom procesu osnivanja ESR, odnosno u radu ESR kod svojih članica, čine skup iskustva, prakse i znanja koji se primenjuje i koji će tek biti primenjeni u ostvarivanju prava zaposlenih u vrlo osetljivoj oblasti finansija.

Problemi u „našem dvorištu“ ne rešavaju se više samo kod nas, već i kroz angažovanje u okviru solidarnosti preko naših sindikalnih kolega i prijatelja iz inostranstva, jer je svet već odavno samo „jedno veliko selo“. Postepenim, strpljivim izgrađivanjem dobrih odnosa, plasiranjem svojih stavova, podnošenjem zahteva za rešavanje problema i predlaganjem svojih rešenja, korak po korak, Sindikat finansijskih organizacija Srbije je stekao poziciju na mapi tog „globalnog sela“. 

Pripremio: Slobodan Mihajlović, član Republičkog odbora i koordinator SFOS-a za međunarodnu saradnju