Sindikat finansijskih organizacija Srbije započinje 2013. godinu na svojoj Internet prezentaciji objavljivanjem dva teksta, koji se odnose na nastupe u javnosti Filipa Dženingsa, generalnog sekretara najveće asocijacije sindikata na svetu - UNI Global Union.

Jedan od tekstova odnosi na zapažen Dženingsov nastup na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, a u drugom je prenet deo intervjua koji je on dao satelitskoj TV mreži CNBC i koji je imao veliki odjek u svetu. Na žalost, nastup i zalaganje generalnog sekretara UNI Global Union na Forumu, kao i prateći intervju prošli su nezapaženo kod nas, jer praktično nisu ni preneti u našim medijima.

Ovakav početak informisanja naših članova i drugih posetilaca naše Internet prezentacije nije slučajanost, jer je od 2002. godine SFOS punopravni član UNIu delu Finansije - Evropa, i svoj stečeni ugled potvrđuje učešćem u radu ove najveće svetske sindikalne mreže.

Naš sindikat, koji je osnovan simbolično na Dan štednje, 31. oktobra 1991. godine kao Samostalni sindikat banaka, organizacija za osiguranje i drugih finansijskih organizacija Srbije, bio je prvi nezavisni granski sindikat na ovim prostorima. SFOS je brzo izborio svoje mesto na tadašnjoj sindikalnoj sceni, a izuzetan uspeh je predstavljalo zaključivanje Posebnog kolektivnog ugovora decembra te 1991. godine, koji je sadržao odredbe sa apsolutno najboljom zaštitom prava zaposlenih u sektoru finansija i koji je dugo služio za primer ostalima.

Od tada, pa do danas, preko za bankarstvo turbulentnih godina 1996-97. i posebno 2002. godine, naš sindikat je raznim (pre svega) političkim odlukama, prinudno ostao bez velikog broja članova, zbog prestanka rada mnogih banaka. Za situaciju u bankarstvu sigurno je da nisu bili krivi radnici, već loši potezi rukovodstava i nedovoljna kontrola. Društvena klima i nestabilna politička situacija u zemlji svakako je doprinela urušavanju bankarskog sistema, a najveći apsurd je bio u tome što je bankama, kojima je oduzimana dozvola za rad, najveći dužnik bila Narodna banka Jugoslavije. Sve u svemu, zbog vrlo teških uslova za rad na sindikalnoj sceni u prethodnim godinama, došli smo do toga da se zaposleni i sindikati ovde bore za golu egzistenciju.

Takođe čudnim redosledom događaja, više ne postoji formalni predstavnik poslodavaca u sektoru pružanja finansijskih usluga - za svaku državu veoma značajnom i osetljivom sektoru - pa tako danas ovde ne postoji ni poseban kolektivni ugovor za banke, odnosno za osiguranje, kao i za druge finansijske organizacije. Nekada je nominalni poslodavac za banke bilo Udruženje bankarskih organizacija Jugoslavije, a danas, u toj ulozi to nije Udruženje banaka Srbije. Time je oduzeta mogućnost pregovaranja i ostvarenja minimuma prava zaposlenih,koji će biti obavezujući za sve zaposlene u bankama kod nas. Takva udruženja jesu zvanični predstavnici poslodavaca u većini zemalja na zapadu.

Mnogi poslodavci koji dolaze na naše tržište iz drugih zemalja, ovde se ponašaju drugačije nego tamo: protive se tome da u njihovim bankama postoje organizovani sindikati, ili, ako postoje, na sve načine se trude da prava koja su ostvarena, koja postoje i koja se primenjuju u zemljama iz kojih dolaze, ne važe u tom obimu i za zaposlene u Srbiji. .

Zaposleni u tim bankama su pod direktnim pritiskom, ili pod „suptilnim“ metodama ubeđivanja da se previše ne „bakću“ pitanjima sindikata, a kamoli da se učlanjuju u sindikate i da, shodno tome, zaborave na (kako im kažu: takozvana) prava zaposlenih.

Ima nekih domaćih banaka koje to uspešno kopiraju kod sebe... Ti zaposleni, većinom mladi ljudi, koji najčešće rade prekovremeno u bankama, a da za to nisu plaćeni, na poslu su pod stalnim stresom i bez objektivnih mogućnosti da se posvete zasnivanju svojih porodica, ili, ako imaju porodice, da više vremena provode sa njima.

Takva situacija mnogim predstavnicima poslodavaca pruža gotovo neograničene mogućnosti manipulacije i materijalnog iskorišćavanja tuđeg rada i rezultata tog rada za svoje lične potrebe  i za dodeljivanje neopravdano visokih zarada i bonusa za sebe i za one koji su pod njihovom zaštitom, što dovodi do drastičnih razlika u zaradama među zaposlenima i nejednakosti, normalno bez postojanja bilo kakvih kriterijuma za raspone u zaradama, ali i u razlikama u nekim drugim pravima, a datim  privilegijama sebi.

Postojeći Zakon o radu i kolektivni ugovori služe kao ogledni primeri za slobodno tumačenje, po potrebi, i za stalno kršenje. Takođe, veoma svesno, pojedinci iz sveta biznisa plasiraju tezu da kod nas ne postoji potreba za sindikatima i da su oni relikt prošlosti. Koja bezočna laž… 

U takvim uslovima, verujući u iste ideje i ciljeve zbog kojih smo započeli naš rad pre više od dvadeset i jedne godine, mi i dalje pružamo svoj maksimum snaga, znanja i iskustva da promenimo, pre svega, razmišljanja ovdašnjih poslodavaca i da im ukažemo na neophodnost poštene i socijalno opravdane raspodele dobiti, posebno u ovo vreme krize, koje predugo traje. O tome govori i generalni sekretar UNI Global Union Filip Dženings, ali na nekom drugom, globalnom nivou organizovanja sveta biznisa i sveta rada.

Ovo je godina u kojoj bi prema (ne)zvaničnim najavama trebalo/moglo doći do promene u radnom zakonodavstvu u Srbiji. Objavljena je i „čuvena“ „Bela knjiga“ Saveta stranih investitora. .

Teze koje iznose predstavnici nekih udruženja poslodavaca pokazuju da njihove „vizije“ budućeg sveta rada kod nas idu ka daljem uskraćivanju već stanjenih prava zaposlenih, a mesto i uloga sindikata svedeni na dekor.

Ima i takvih naših sindikalnih kolega koji, zarad ličnih i parcijalnih interesa, pristaju da budu dekor. I to treba jasno reći. „Da“, objašnjavaju u javnosti ti glasno-govornici, zastupnici interesa poslodavaca:  „to je pitanje slobodnog tržišta, koje slobodno uređuje potrebe i potražnju“… Ali, to slobodno tržište je slobodno samo za one koji nalaze načine da se bogate preko leđa onih koji dobijaju manje nego što objektivno svojim radom treba da zarađuju.

To nije pitanje, kako neki kažu, da radnici budu nagrađeni za svoj rad - jer radnici ne traže nagradu – već je normalno da budu realno plaćeni za svoj rad. Taj rad mora biti dostojanstven i rad koji omogućava da radni ljudi mogu živeti život dostojan čoveka. Međutim, u uslovima u kojima praktično ne postoji ozbiljnije organizovano tržište radne snage, poslodavac ima štap u ruci kojim može da preti: „uzmi ili ostavi - ima sasvim dovoljno druge radne snage, koju mogu još manje da plaćam“.

Ono o čemu se sve više govori u svetu, a o čemu govori i Filip Dženings, i ono za šta se zalažu naše kolege u UNI Global Union, kao i mi u ovde - a to je neophodnost vizije novog, humanijeg društva - mora da posluži kao osnov i kod nas, i to u drugačijem prihvatanju sveta rada, ali i mesta i uloge sindikata u Srbiji. Kao što Dženings reče: „sindikatima treba da bude dozvoljeno da nastave sa svojim radom“, kao i da je „vreme za priznavanje glasa rada i rada radne snage, mi znamo kako da se ovaj posao obavi“ (tu  misleći na popravak urušene privrede).

Sve dok čovek bude bitisao, sve dok u ljudskom srcu bude težnje za boljim i plemenitijim, sve dok u ljudskom umu bude vere u ljudsku pravdu i slobodu, dotle će postojati i sindikalni pokret. Demokratski sistem i poštovanje osnovnih ljudskih prava je od suštinskog značaja za potpuno ostvarivanje slobode sindikalnog organizovanja i delovanja. Podsećamo da je sindikat samostalna, demokratska i nezavisna organizacija zaposlenih u koju se oni dobrovoljno udružuju radi zastupanja, predstavljanja, unapređenja i zaštite svojih profesionalnih, radnih, ekonomskih socijalnih, kulturnih i drugih pojedinačnih i kolektivnih interesa.

Ako o onome što smo gore naveli govore nekim novim jezikom tamo u svetu, to onda znači da i mi, ovde - koji zvanično stremimo ka tome da budemo deo tog civilizovanog sveta - moramo kvalitativno drugačije da pristupamo svetu rada kod nas i međusobnim odnosima socijalnih partnera da bismo zatvorili taj jaz nejednakosti, jer u protivnom, ako se jaz bude i dalje uvećavao, odvešće nas na slepi kolosek.

Prihvatamo i podržavamo poziv Filipa Dženingsa, generalnog sekretara UNI Global Union da se Ujedinjene nacije pozabave pitanjem rada i vizijom novih poslova, jer je to goruće pitanje celog sveta, koje traži nova rešenja. To je pitanje koje može biti rešeno jedino poštovanjem principa kojeg se od početka svog rada pridržava Sindikat finansijskih organizacija Srbije, a to je princip solidarnosti u svetu rada, uz neophodno međusobno uvažavanje socijalnih partnera, koje prati nepristrasna koordinacija države. 

Autor teksta: Slobodan Mihajlović, član Republičkog odbora i koordinator SFOS-a za međunarodnu saradnju