Sadašnji broj nezaposlenih u Srbiji predstavlja jedan od najaktuelnijih socijalno-ekonomskih problema. Mnogobrojne negativne posledice zahtevaju njegovo efikasno rešavanje, i to bez odlaganja. Istovremeno, naša ekonomija sve veću štetu trpi zbog stalnog odlaska u inostranstvo radno sposobnih, naročito mladih školovanih i stručno osposobljenih. Neprocenjivi radni i kreativni potencijal je neiskorišćen.

Mnogi od onih imaju sreću da su zaposleni u Srbiji takođe imaju problem, jer su očajni zbog ponašanja pojedinih poslodavaca, koji ne poštuju Zakon o radu i osnovna prava zaposlenih, što je javna tajna. Od zaposlenih se zahteva „maksimum maksimuma“ kada su obaveze u pitanju, uz „minimum minimuma“ na strani prava. Poslodavci teraju zaposlene da rade prekovremeno kad god se za to „ukaže potreba“, tako da oni rade i subotom i nedeljom, u danima državnih praznika, a to i ne plaćaju. Osam sati rada redovno se produžava za sat-dva-tri, pa i četiri, tako da zaposleni kažu da rade „od jutra do prekosutra“. Čak i kada im poslodavci i plate prekovremeni rad, nema tih para koje mogu da nadoknade izgubljeno vreme za odmor i porodicu.

Oni koji izučavaju ovu oblast smatraju da će manje radnih sati po radniku kreirati potražnju za više radnika, a za one angažovane to će značiti više slobodnog vremena. Polazi se od toga, da je forsiranje zaposlenih da rade previše sati pogrešan koncept, jer ne samo što su umorni radnici skloni greškama i povredama, već i njihovo nezadovoljstvo obara produktivnost. Radno vreme je ipak suviše dugo i često rezultira stresom, depresijom, bolestima srca.

Jedna od ideja se odnosi na što veće zapošljavanje sa četvoročasovnim radnim vremenom. Prema tom predlogu, ubuduće, po pravilu (znači tamo gde je to moguće, poželjno i racionalno) novozaposleni bi se radno angažovali na četiri sata dnevno. To znači da bi mogla da se na istom radnom mestu radno angažuju dva, pa i tri lica i to bez bilo kakvih posebnih ulaganja. Poslodavac bi dobio mogućnost da prema svojim potrebama i obimu obaveza usklađuje broj angažovanih na četiri sata dnevno. To podrazumeva i da bi se i postojeći osmočasovni radni angažman, sporazumom (aneksom ugovora o radu) mogao transformisati u četvoročasovni, pre svega na zahtev zaposlenog i ako je to u interesu zaposlenog. Zaposleni bi u takvom radnom angažmanu sticali lična primanja i druga prava iz radnog odnosa srazmerno uloženom radu i postignutim rezultatima.

Osim sve većeg broja zaposlenih i istovremenim smanjenjem broja nezaposlenih, ovakvim zapošljavanjem bi se povećala i produktivnost rada. Pored veće harmonije između profesionalnih i privatnih obaveza, pozitivni efekti bi se ostvarivali i na psihološkom, materijalnom, zdravstvenom i ekonomskom planu. Skraćeni radnopravni angažman bi doprineo i da se smanji broj profesionalnih oboljenja, a takođe i uštedi na troškovima dnevnih boravaka i transporta.

Dosadašnje zakonske odredbe o skraćenom (nepunom) radnom vremenu su sasvim restriktivne i zahtevaju njihovo proširenje, uvođenjem tzv. fakultativno skraćenog radnog vremena, koje bi se koristilo u skladu sa profesionalnim potrebama i slobodno izraženom voljom subjekata radnog odnosa. Takva humanizacija rada bila bi u skladu sa Konvencijom 175 Međunarodne organizacije rada iz 1994. godine o radu sa skraćenim radnim vremenom.

Druga aktuelna ideja u svetu se odnosi na dalje skraćivanje radne nedelje. Tokom 20. veka, prosečno radno vreme opalo je skoro duplo, pre svega zbog dramatičnog rasta produktivnosti, ali i usled pritiska sindikata, kao i progresivnog zakonodavstva. Takođe, radna nedelja, u većem delu industrijalizovanog sveta, kontinuirano je padala, na oko četrdeset sati posle Drugog svetskog rata. Francuska je 2000. godine donela zakon o 35-časovnoj radnoj nedelji, a slični rezultati su zabeleženi u drugim zemljama poput Nemačke, kroz kolektivno pregovaranje. Postoje oprečni stavovi u vezi ideje o skraćivanju radnog vremena. Ipak, novije studije podržavaju opravdanost zahteva za četiri radna dana u nedelji. Šef „Gugla“ je jasno ukazao da prosto nije tačno mišljenje da svi moraju da frenetično rade svaki dan kako bi ispunili očekivanja, kao i da trošimo previše vremena radeći stvari koje su nepotrebne. Veruje da nam je potreban koordinisan način da se radna nedelja skrati.

Sa ciljem da se problem nezaposlenosti reši ili bar bitno ublaži, Sindikat finansijskih organizacija Srbije poziva zakonodavca, poslodavce i sve dobronamerne da dobro proanaliziraju savremene ideje i da pozitivni primeri iz sveta nađu mogućnost primene i kod nas, uz uvažavanje naših specifičnosti. Primera radi, ako bi se različitim podsticajnim merama (recimo desetoprocentnim smanjenjem doprinosa za one koji rade četiri sati dnevno) stimulisalo buduće angažovanje sa takvim radnim vremenom, godišnje zapošljavanje moglo bi da bude skoro dvostruko veće, a broj nezaposlenih znatno manji. To bi doprinelo da se u većem obimu i kreativno iskoristi ogroman radni potencijal. SFOS će svaki put kad za to bude postojala potreba ukazivati na probleme, javno iznositi ideje i pokretati akcije o svim temama od značaja za radno-pravni status svojih članova.