Radnici su danas postali nezaštićeno roblje vladajuće klase i njoj privrženih privatnih posednika, koji izrabljuju radnike pomoću metoda prvobitne akumulacije kapitala i nekažnjive pljačke elementarnih sredstava za život radničkih slojeva u korist nezakonitog bogaćenja i sve većeg širenja nejednakosti među radnim ljudima.

Pre više od dve godine, 18. jula 2014. godine, poslanici Skupštine Srbije su usvojili Zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu, po hitnom postupku, bez ozbilјne javne rasprave i bez učešća pravih socijalnih partnera. Slutnje sindikata su se obistinile, nisu pogrešili, jer su u praksi pale sve najave od strane predstavnika vlasti o pozitivnim efektima.

Loši efekti zakona itekako su vidljivi: veliki gubitak prava, nesigurnost i neizvesnost zaposlenih u nizu pravnih instituta (minimalna zarada, prekluzivni rokovi za ostvarivanje prava na sudsku zaštitu, pravne posledice nezakonitog otkaza ugovora o radu, rokovi zastarelosti, rad na određeno vreme, prošireno dejstvo kolektivnog ugovora, reprezentativnost, i dr.). Nesporna je činjenica da su prava zaposlenih u Srbiji ovakvim izmenama i dopunama umanjena, izvršena je dalja fleksibilizacija radnog odnosa bez sigurnosti za zaposlenog i te su izmene doprinele daljem pojeftinjenju radne snage u Srbiji, što će imati dalekosežne negativne posledice.

Zakon o radu, za koji su njegovi tvorci tvrdili da će pospešiti rast privrednih aktivnosti, otvoriti prostor za veće zapošljavanje, doprineti smanjenju sive ekonomije, privući strane investitore i doneti red na tržištu rada, potvrđuje da je sada lakše otpuštanje radnika i trasiran put najsurovijem robovskom tržištu radne snage.

Umesto osvajanja prava na poštene odnose sa poslodavcima, radnici su danas postali nezaštićeno roblje vladajuće klase i njoj privrženih privatnih posednika, koji bukvalno izrabljuju radnike pomoću metoda prvobitne akumulacije kapitala i nekažnjive pljačke elementarnih sredstava za život radničkih slojeva u korist nezakonitog bogaćenja i sve većeg širenja nejednakosti među radnim ljudima, koji nose najteži teret opstanka društva.

Umesto sigurnosti u vidu stalnog zaposlenja, uspostavljena su nova pravila u vidu zapošljavanja radnika ugovorom o radu na određeno (strani investitori traže novo produženje perioda za rad na određeno vreme), za minimalnu platu i nadnicu i bez ikakvih garancija da će radnik biti i isplaćen – ozakonjena je neoliberalna tržišna ekonomska politika na srpski način. Sve više ljudi radi za bilo koje pare i pod bilo kojim uslovima i bilo koji posao, zbog toga što su prinuđeni, da bi preživeli.

Obaranje cene rada, troškova rada, prava radnika, ne vodi porastu zaposlenosti, već u nesigurnost zaposlenih, ucene, gubitak najvećeg dela stečenih prava. Kada neka država daje subvencije ili poreske olakšice stranim kompanijama, to može promeniti njenu statistiku o broju zaposlenih, ali suštinski ne utiče na razvoj njene ekonomije. Subvencije koje se nude stranim investitorima kako bi ovde iseljavali nerentabilne poslove i upošljavali isključivo jeftinu radnu snagu jesu put u lakše otpuštanje zaposlenih, u politiku pritiska na nadnice i uslove rada, kao i u još veće udaljavanje zaposlenih od odlučivanja.

Sindikat finansijskih organizacija Srbije poziva sve ljude dobre volje na jačanje vrednosti zajedništva i solidarnosti sa svima onima koji danas teško žive i koji trpe negativne posledice surove globalizacije i rastućeg siromaštva u svetu u kojem dominira sve veća nejednakost. Zakon o radu koji je nametnut radnicima ove zemlje mora biti hitno promenjen, jer ništa dobro doneo nije. Za tu promenu moraju da se izbore radnici, uz napomenu da nijedno pravo, a posebno radno, nije poklonjeno. To su tekovine borbe naših prethodnika da se do toga nivoa prava dođe. Sve dok radnici ne budu organizovani i dovoljno svesni da se za svoja osnovna prava mora boriti vršeći jak pritisak na one koji odlučuju, do promene neće doći.