Sve su češće izjave predstavnika vlasti da su potrebni „bolni rezovi“ kako bi se srpska ekonomija oporavila, odnosno kako bi država privukla strane investicije. Cilj je, kako objašnjavaju u Vladi Republike Srbije, da promenom tog zakona povećaju zaposlenost i da stvore mogućnosti za veće investicije, a da se zadrže svi oni elementi koji štite socijalna prava zaposlenih. Po njima, taj zakon treba da bude strog prema neradnicima, posebno u državnoj upravi. Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku je sročilo spisak traženih promena, a socijalni partneri su pristali da pregovaraju o predloženim promenama. Osnovana je radna grupa, čiji je zadatak da dogovori tekst novog zakona o štrajku.

Kada je u pitanju tekst novog zakona o radu, još uvek nema ni nacrta tog akta. Čini se, ipak, da su ljudi na vlasti svesni da bi bilo veoma nepopularno po njihove interese da takav zakon prođe u ovom trenutku. To se može primetiti po izjavama da će uslediti dodatne konsultacije o novom zakonu o radu. Vrlo je moguće da će ta tema doći na dnevni red tek naredne godine, odnosno da će biti ostavljena za rešavanje nakon sprovođenja novih izbora…

Stavovi o nužnosti promene Zakona o radu između „sveta kapitala“ i „sveta rada“ veoma se razlikuju! Poslodavci tvrde da postojeći Zakon o radu gasi firme i radna mesta, a sindikati da bi zahtevane izmene samo dodatno umanjile preostala prava zaposlenih.

Reforma tržišta rada je neophodna, kako bi bilo unapređeno poslovno okruženje (to se izričito traži u programu za reformu javnog sektora). Promenu Zakona o radu već nekoliko godina predlaže Savet stranih investitora, a zahtevu su se, u međuvremenu, pridružila i sva udruženja „domaćih“ poslodavaca.

Sindikati ističu da su spremni na pregovore sa državom i poslodavcima, da nisu protiv reforme koja bi unapredila privredu i omogućila bolji život građanima, ali istovremeno jasno stavljaju do znanja da će suprotstaviti onim merama za koje ocene da su napad na standard i dostojanstvo zaposlenih. Jer, u Srbiji se ne poštuje ni Ustavom zagarantovano pravo na život od svog rada dostojan čoveka i zato su sindikati spremni da preostala radnička prava brane svim raspoloživim sredstvima.

Poznato je da mnogi sindikati smatraju da Zakon o radu ne treba menjati zato što nema nijedne konkretne računice i primera koji bi potvrdili opravdanost uvođenja tzv. fleksibilnih oblika zapošljavanja kod nas, takođe i da ne treba dozvoliti izmene koje bi problem nezaposlenosti rešavale tako što će zaposlenima koji za puno radno vreme dobiju minimalac, čak i manje od toga, biti uzeto pola, da bi se dalo novozaposlenima, kako bi sadašnja visoka stopa nezaposlenosti bila prepolovljena, a time stopa siromaštva udvostručena. Pojedini predstavnici sindikata imaju utisak da kroz izmene Zakona o radu Vlada namerava da sprovede strukturne reforme za unapređivanje poslovnog okruženja pre svega na štetu zaposlenih. Takođe postoje i mišljenja da do završetka procesa privatizacije ne treba menjati taj zakon, a posebno ne menjati odredbe kojima bi bila umanjena prava zaposlenih, kao što su zarade, naknade zarada i otpremnine.

Svi se sindikati, ipak, slažu u jednom: nepoštovanje zakona i loše pravosuđe jednako škode poslodavcima i zaposlenima. A, ako je poslodavcima postojeći zakon smetnja da brže otpuštaju svoje zaposlene, onda nam takvi poslodavci nisu ni potrebni, jer je prevelika cena krize kada je u pitanju gubitak posla. Lakše otpuštanje ne mora nužno da znači i lakše zapošljavanje, ma koliko se na to pozivali zagovornici potrebe lakšeg otpuštanja. Umesto toga, bolje je smanjiti državne namete i ukinuti suvišne birokratske procedure. Uostalom, sa privrednim rastom, investicijama i novim poslovima i radnim mestima biće i manje sive ekonomije.

Međutim, ima stvari u kojima se slažu i poslodavci i sindikati, koji tada jasno stavljaju do znanja da su na istoj strani, da nisu protivnici, već je to državna birokratija koja razmišlja samo do sledećih izbora. Poslodavci i sindikati gledaju na duži rok.

Da bi do promene došlo, neophodan je pristanak svih članova Socijalno ekonomskog saveta – poslodavaca, sindikata i države - jer je reč o tzv. sistemskom zakonu. Nepodeljeno mišljenje sindikata jeste da bi najavljene reforme trebalo da budu polazna tačka za otpočinjanje istinskog tripartitnog socijalnog dijaloga, koji je izostao do sada.

Međutim, prvi preduslov za organizovanje plodonosnih pregovora jeste „rekonstrukcija“ Socijalno-ekonomskog saveta, u kome trenutno sede nereprezentativni predstavnici i poslodavaca i nekih sindikata, a nije prisutan predstavnik reprezentativnog sindikata na nivou Republike Srbije – Konfederacije slobodnih sindikata. KSS ima rešenje o svojoj reprezentativnosti u Socijalno-ekonomskog savetu, objedinjuje u svojim redovima najveće sindikate koji deluju u javnim preduzećima i nemoguće je sprovesti bilo kakav adekvatan socijalni dijalog a da u njemu ne učestvuju predstavnici tog sindikata.

Ipak, mnogi ne veruje u mogućnost sprovođenja socijalnog dijaloga u Srbiji u ovom trenutku, jer ljudi na vlasti kod nas generalno nisu spremni na bilo kakav dijalog, a samim tim ni na socijalni. Sa druge strane organizovanje socijalnog dijaloga u Srbiji, s obzirom na stanje u privredi i društvu, bio bi spasonosan čin, ali ne postoje elementarni uslovi za njegovo sprovođenje. Naime, nije moguć socijalni dijalog u uslovima neo-liberalnog ekonomskog koncepta koji se sprovodi u Srbiji. Upravo je taj koncept ono što ga koči. Ako je jednoj zemlji osnovni koncept privrednog života vezan isključivo za direktne strane investicije, onda ta zemlja klizi u neo-kolonijalni status, i u uslovima takvih ekonomskih zbivanja bilo kakav socijalni dijalog je prosto nemoguć. Neo-kolonijalni status isključuje promene.

Postoji opravdani strah da socijalni dijalog u Srbiji neće zaživeti ni ovog puta, jer vlast na njega nije spremna. Lako je moguće da će ići na to da naprave dogovor sa nekim od većih sindikata, trudeći se da kroz njega proguraju sve ono što su zamislili da sprovedu. Prihvatanje takvog zakona o radu, kakav se predlaže, predstavljalo bi izdaju interesa radništva u Srbiji, jer niko nema pravo da traži od radnih ljudi da samo oni budu ti koji „stežu kaiš“ zbog krize.

Zbog svega toga, Sindikat finansijskih organizacija Srbije, kao jedan o osnivača i reprezentativni deo Konfederacije slobodnih sindikata u delu finansija, pridružuje se pozivu KSS-a na prekomponovanje Socijalno-ekonomskog saveta. Neophodno je da se KSS-u, kao reprezentativnom sindikatu na nivou Republike Srbije, omogući učešće u radu Socijalno-ekonomskog saveta. Istina je i to da sada i formalne članice ovog tripartitnog tela ističu da je socijalni dijalog u Srbiji na najnižim granama. Dakle, jasno je da je reč o nedopustivoj situaciji i upravo je država, odnosno Vlada ta koja treba da omogući dijalog u kojem bi učestvovali svi relevantni faktori, kako bi se našlo rešenje u interesu svih zainteresovanih.

SFOS nije protiv reformi, kao ni KSS, ali one moraju biti sprovedene donošenjem konzistentnih i nedvosmisleno jasnih sistemskih zakona - Zakon o radu i Zakon o štrajku. Da bi socijalni dijalog dao rezultate, potrebno je pokrenuti široku društvenu raspravu povodom donošenja tih novih zakona. Socijalni dijalog se mora pokrenuti sa mrtve tačke. Stav SFOS-a, kao i KSS-a je da se ozbiljno treba pozabaviti pitanjima kao što su: regulisanje rada na određeno vreme, fleksibilni oblici zapošljavanja, otpremnine u slučaju viška zaposlenih kod poslodavca (tzv. „tehnološki viškovi“) i pravo na štrajk.  Na žalost, svesni smo toga, sindikalna scena kod nas je takva da svako vuče na svoju stranu. Sindikati su razjedinjeni i nisu spremni na zajedničku aktivnost. Upravo zbog toga, ali i zbog mnogih nerešenih pitanja iz prošlosti, Sindikat finansijskih organizacija Srbije veruje da istinski socijalni dijalog može da zaživi tek nakon donošenja još jednog sistemskog zakona, o kome za sada postoje dijametralno suprotna mišljenja, a to je - Zakon o sindikatima.U slučaju da vlast ne omogući dijalog, SFOS će se pridružiti najavljenom pozivu KSS-a na zajedničku akciju radikalizacije legalnih metoda borbe za prava zaposlenih, pozivu upućenom svim svojim članicama, kao i drugim sindikatima. Na protestne akcije u slučaju da se najavljeni „bolni rezovi“ ne raspodele ravnomerno na sve slojeve društva, već se teret krize prebaci samo na pleća radnih ljudi, spremna je, kako su najavili, većina sindikata. Organizovanjem takvih protesta omogućiće svim građanima da izađu na ulice i bore se za svoja prava, ako im je stalo do toga da in ne izgube. Ipak, pre toga, mora doći do najšire javne rasprave o ovom temi svih zainteresovanih faktora našeg društva i stručne javnosti.