Na sednici Predsedništva Srpskog sindikalnog fronta šest dana nakon protesta, zaključeno je da je protest „Radnik nije rob“ ispunio proklamovane ciljeve i bitnu činjenicu da su zahtevi koje su predstavnici Srpskog sindikalnog fronta tada predali u Vladi Republike Srbije rezultirali odlaganjem datuma za usvajanje izmena i dopuna Zakona o radu, odnosno onog teksta koji je sadržan u „Radnoj verziji Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu“. Veliki je uspeh i to što budući tekst Zakona o radu neće biti opterećen agencijama za zapošljavanje, jer je to celo poglavlje izbačeno iz Nacrta. Te agencije za rentiranje radne snage su izazvale ogromno nezadovoljstvo sindikata, radnika, dela stručne javnosti i građana.

Članice Srpskog sindikalnog fronta – Konfederacija slobodnih sindikata, Udruženi sindikati Srbije „Sloga“, Industrijski sindikat Srbije i Sindikat srpske policije – su dobile poziv od Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike za javnu raspravu o izmenama i dopunama Zakona o radu. I pored poziva, međutim, navedeni sindikati će preispitati svoje učešće, jer im Nacrt zakona o radu nije prezentovan niti je dostavljen, kao ni javnosti Srbije.

Ipak, posle saopštenja Srpskog sindikalnog fronta da javnost Srbije nije dostavljen tekst Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, dan kasnije, 17. decembra uveče na Internet strani Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike objavljeni su: (1) nacrt zakona, (2) program javne rasprave i (3) obrazac za komentare i sugestije na Nacrt zakona kao celinu, ili određeni deo.

Aktuelne informacije i prateća dokumenta u vezi dešavanja povodom izmena i dopuna Zakona o radu, i to od 21. oktobra 2013. godine (kada je objavljena „Radna verzija Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu“) pa na dalje, možete pronaći u okviru vertikalnog menija „AKTUELNO“ u delu pod nazivom „Prekrajanje Zakona o radu“.

Na Međunarodni dan ljudskih prava, 10. decembra 2013. godine u Beogradu je održan radnički i građanski protest koji je organizovao Srpski sindikalni front. Radnik nije rob i nećemo dozvoliti usvajanje ovako zamišljenih Zakona o radu i Zakona o štrajku - osnovna je poruka sa protesta koji je počeo okupljanjem ispred Crkve svetog Marka oko podneva, pa je posle performansa „Pijaca robova“, koji je simbolično oslikao u šta će se pretvoriti srpsko društvo ukoliko budu usvojene predložene izmene navedenih zakona, održanog ispred Narodne skupštine, nastavljen do Vlade Srbije. Usput se broj neprekidno uvećavao, pa je u Nemanjinoj nekoliko hiljada učesnika prisustvovalo predaji zahteva. Jedan od zahteva je da Vlada raspusti nelegitimni Socijalno ekonomski savet i druga pregovaračka tripartitna tela i da se o predloženim zakonima povede najšira rasprava, kao i da Srpski sindikalni front bude uključen u zvanični socijalni dijalog na nivou države, i da u tom smislu odmah budu izvršene izmene postojećih zakonskih rešenja. Zahteva se i da se obezbede mehanizmi za uspostavljanje najšireg socijalnog i društvenog dijaloga, uz učešće najširih društvenih činilaca, kako bi se realizovalo ključno ustavno načelo - da Srbija bude država socijalne pravde. Jedan od zahteva je i pokretanje korenitih, sistemskih, ekonomskih i društvenih reformi i donošenje adekvatnih zakona, sa čijim će doslednim sprovođenjem biti sprečena vladajuća manjina da od Srbije stvori zemlju najgrublje eksploatacije, nejednakosti, diskriminacije i siromaštva.

 I dok je svet 7. oktobra obeležio Međunarodni dan dostojanstvenog rada, dotle su se radnici kod nas tog dana samo (pod)setili koliko su daleko od bilo kakvog dostojanstva. U Srbiji se trenutno položaj radnika sveo na to da više nemaju ni radno vreme, ni godišnji odmor, niti odgovarajuće normalne uslove rada... Plate od 15.000 do 30.000 dinara su potvrda i materijalni dokaz gubitka svakog dostojanstva, i to posebno u državi u kojoj cene osnovnih životnih namirnica stoje rame uz rame sa cenama u zemljama Evropske unije.

Dan radničkog dostojanstva Srbija je dočekala i na neslavnoj rang-listi indeksa ljudskog kapitala (Human Capital Index) Svetskog ekonomskog foruma kao najgora u regionu, kad je reč o položaju radnika. U četiri oblasti koje su rangirane - obrazovanje, zdravstvo, zaposlenost i okruženje - Srbija je najgore prošla po zaposlenosti, gde je zauzela čak 118. mesto, a na 89. mestu je po okruženju. Pod okruženjem se podrazumevaju radno zakonodavstvo, saobraćajna i komunikaciona infrastruktura koji utiču na uslove rada. Srbije se tako našla iza svih ostalih bivših jugoslovenskih republika i pridružila Jemenu, Mauritaniji i Gvineji, gde radnička prava gotovo da ne postoje. Istovremeno, industrijska proizvodnja u Srbiji je na kolenima. Tek svaki 25. stanovnik naše zemlje radi u proizvodnji, pa smo prošle godine imali 287.000 zaposlenih u ovoj oblasti na ukupno 7,3 miliona stanovnika, pa smo u rangu najsiromašnijih afričkih zemalja, Namibije, Bocvane, Etiopije...

Krajem novembra evropski komesar za zapošljavanje, socijalnu politiku i inkluziju zadao je ozbiljan udarac izjavom da u Srbiji stopa nezaposlenosti iznosi 50 odsto, da svaki drugi mladi čovek ne može da nađe posao, a da je ozbiljan problem procenat zaposlenosti žena i da je njihov udeo na tržištu rada veoma mali. Vladaju neizvesnost i neperspektivnost, posebno za mlade, koji odlaze u druge zemlje u potrazi za poslom i normalnim životom.

Prema dostupnim podacima, trenutno u Srbiji radi 1,7 miliona ljudi, dok nezvanične procene govore da je bez posla više od milion stanovnika. Nacionalna služba za zapošljavanje iznela je podatak da u svojoj evidenciji od početka godine mesečno beleži skoro 44.000 novih nezaposlenih. Nezvanični podaci pokazuju da je u Srbiji u ovoj godini, u proseku, 500 ljudi dnevno ostajalo bez posla. Dok se godišnje gasi na hiljade firmi, nezaposlenost polako dostiže rekordnih 30 odsto. Krajem 2012. godine u Srbiji je bilo 762.000 nezaposlenih, a do kraja februara 2013. njihov broj se povećao na više od 790.000. Istovremeno, procenjuje se da između 200.000 i 250.000 radnika radi na crno, dok sindikati upozoravaju da je ta brojka i trostruko veća, a da se pravi podaci kriju jer vlasti odgovara da ljudi rade bilo šta, nego da čekaju pomoć iz prazne državne kase.

Ponovo nema suštinskih reformi javnog sektora, Fonda penzionog i invalidskog osiguranja, poreske uprave. Porez na zarade predstavlja preraspodelu siromaštva i dalje urušavanje vrlo slabog srednjeg sloja stanovništva. Povećanje poreza na dodatu vrednost je novi napad na osiromašenog građanina. Nove ekonomske mere teško da će dovesti do poboljšanja standarda radnika i povećanja stope zaposlenosti. Sve se svodi na ekstremnu štednju, na račun socijalne države, što nije pravi put za izlazak iz krize. Osnovna briga jeste kako funkcionišu vlasnici kapitala i koliko zarađuju, a ne kako žive radnici i drugi građani.

Položaj radnika u Srbiji nikada nije bio gori u novijoj istoriji, jer se ne poštuju Zakon o radu, ni kolektivni ugovori. Zaposlenima niko ne garantuje da će primiti platu koju su zaradili. Postalo je uobičajeno da ljudi rade, a ne primaju zarade, niti da im poslodavci uplaćuju doprinose. Zbog manjka radnih mesta radnici ćute, savijaju kičmu još više očajnički želeći da zadrže i takvo radno mesto. Današnji položaj radnika je neuporedivo gori u odnosu na položaj radnika pre tri decenije. Tada radnik nije bio potrošna roba.

Najavljene izmene i dopune Zakona o radu i Zakona o štrajku, ako budu usvojene, pogoršaće ionako već loš položaj radnika i bitno otežati sindikalno organizovanje i borbu za ljudska prava. Socijalni dijalog je već sad u funkciji kulise, a za potrebe vlasti. Uloga sindikata danas je vrlo teška, jer su oni ozbiljna smetnja političarima i vlasnicima kapitala i radnici bi mnogo teže živeli da sindikati ne postoje. Iako zakonodavci najčešće govore o evropskom pravu i potrebi usaglašavanja sa evropskim radnim zakonodavstvom, činjenica je da se pod tim najčešće podrazumeva restrikcija prava radnika, ali ne i bolja rešenja i evropske vrednosti koje podrazumevaju dostojanstven rad.