Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike Vlade Republike Srbije objavilo je 17. decembra 2013. godine Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu. Javna rasprava o ovom nacrtu trebalo je da započne dan kasnije i da traje do 10. januara sledeće godine, ali je 20. decembra Ministarstvo otkazalo planirane javne rasprave. Dakle, ta rasprava je, kao, počela, pa je prekinuta, a poslodavci, sindikati i predstavnici vlasti ne slažu se o većini izmena i dopuna.

U Programu javne rasprave saopšteno je da „javna rasprava treba da omogući svima koji nisu učestvovali u ranijim fazama izrade da daju svoje mišljenje i da pomognu da se tekst unapredi“ i konstatovano je da su na početku rada na izradi ovog nacrta zakona, aktivno učešće uzeli predstavnici dva sindikata koji su formalno zastupljeni u Socijalno-ekonomskom savetu, ali nije dato baš nikakvo objašnjenje zašto nisu bili uključeni i predstavnici drugih reprezentativnih sindikata koji postoje u Srbiji – Konfederacije slobodnih sindikata, odnosno Srpskog sindikalnog fronta.

Obraćajući se svojim članovima i javnosti Srbije, Sindikat finansijskih organizacija Srbije pre svega izražava duboko nezadovoljstvo i negodovanje načinom organizacije i rokovima za javnu raspravu - neposredno uoči i iza novogodišnjih praznika, kao i oko Božića. Nepoznati su motivi za takvu odluku i zato je svakom dobronamernom potpuno nejasno zbog čega ovakva žurba i zašto ne postoji socijalni dijalog, ili bilo kakav dogovor zainteresovanih socijalnih partnera u vezi izmena i dopuna jednog od najosnovnijih zakona – Zakona o radu.

Za nas je neprihvatljiv nacrt ovih izmena i dopuna Zakona o radu, koji, tako deluje, neko pokušava silom da donese i nametne. Jasno je da su predložena rešenja, koja najviše forsira jedno ministarstvo - Ministarstvo privrede i koja su usaglašena bez prisustva sindikalnih predstavnika, loša. U toj verziji je dosta vrlo loših rešenja, koja su za sve sindikate apsolutno neprihvatljiva. Stavovi između predstavnika „sveta kapitala“ i predstavnika „sveta rada“ su veoma suprotni i svi sindikati bi morali da se ujedine u organizovanom pokušaju da po svaku cenu zaustave da ovakav nacrt prođe i bude usvojen kao predlog i da, nakon toga, takav predlog uđe u Skupštinu Republike Srbije.

Polazeći od mesta i uloge koju ima i odgovornosti prema svojim članovima i svim radnicima u Republici Srbiji, Sindikat finansijskih organizacija Srbije ne može da prihvati ovakav zakon, jer predložene odredbe idu ka uništenju tekovina koje je radno-pravno zakonodavstvo koliko-toliko do sada obezbeđivalo radnicima Srbije.

Upravo zato, SFOS poziva Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike Vlade Republike Srbije da povuče ovaj ovako pripremljen Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu, da stvari vrati u normalan tok i proceduru, koja će uključiti rad na donošenju usaglašenog teksta Nacrta zakona, u čijem će radu učesnici biti predstavnici svih socijalnih partnera.

To podrazumeva da u taj proces budu uključeni predstavnici svih realno reprezentativnih sindikata - uključujući Konfederaciju slobodnih sindikata, odnosno Srpski sindikalni front.

Sindikat finansijskih organizacija Srbije ponovo naglašava da postojeći Zakon o radu nije prepreka novom zapošljavanju i investicijama, jer smetnja evidentno nije bio ni godinu dana nakon usvajanja, jer je upravo ta 2006. bila godina u kojoj je bio najveći obim investicija u Republici Srbiji. Zaboravljajući žestoke udare finansijske krize od 2008. i posebno 2011. godine, čiji efekti još traju, u datom nacrtu zakona niko ne vidi i tamo zaista ne postoje nikakve garancije za neko veće zapošljavanje, niti da će time biti privučene neke veće investicije.

Ali se zato, da, jasno vidi olakšanje za nedobronamerne poslodavce da i dalje otpuštaju i, da od poštenim radom zarađenog, iz džepova radnika još slobodnije nastave da perfidno presipaju novac u sopstvene džepove, radi još većeg sopstvenog profita, neprestano produbljujući jaz između malog kruga veoma bogatih i sve većeg broja vrlo siromašnih.

To se jasno vidi u zamisli načina obračuna zarada, koji bi umanjio primanja radnika, na obračun minulog rada koji bi važio samo za vreme provedeno kod poslednjeg poslodavca, i posebno na deo o kolektivnom pregovaranju kojim se, apsolutno anulira jedan od osnovnih instituta kolektivne zaštite radnika – kolektivno pregovaranje.

Zakon o radu ne treba menjati, samo poslodavce - sve - treba naterati da ga poštuju. „Ne mora baš sve po zakonu“ - kao da opravdava svet kapitala sve ono što ne čini i prema važećem Zakonu o radu. Od kada je taj zakon stupo na snagu, valjda je svima jasno da je većina poslodavaca u Srbiji (ne svi) gledao kako da što efektnije zaobiđe pojedine odredbe Zakona o radu koje im nisu bile po volji, ili da ih jednostavno ignoriše, kao da Zakona uopšte i nema. Šta će tek smisliti sa ovim ovako izmenjenim?

Spisak raznih zloupotreba još uvek aktuelnog zakona je podugačak. Dešavale su se i još uvek se dešavaju čudne stvari. Primera radi, često su preskakane odredbe o zabrani diskriminacije zaposlenih, ali i onih koji puni nade tragaju za poslom. Preskakane su i odredbe o uslovima za zasnivanje radnog odnosa, pri čemu su uža specijalnost odredbe koje se tiču otkazivanja ugovora o radu. Gde god je to bilo moguće, tražene su zakonske rupe unutar različitih tipova radnih odnosa. Probni rad je „najpopularniji hit“ odredaba podložnih zloupotrebi. U praksi to znači da mnogi uglavnom pet dana volonterski rintaju, da bi kao nagradu bili izbačeni na ulicu. Mada u tom pogledu nisu pošteđeni ni radni odnosi na određeno vreme, odnosno radni odnosi sa nepunim radnim vremenom. Tu je i problematično pitanje otpremnina, tretman radnih ljudi u propalim preduzećima, perfidno sprečavanje organizovanja i rada sindikata, uključujući „lucidno“ pronalaženje osnova za deljenje upozorenja pred raskid ugovora o radu sindikalnim poverenicima, pa i davanje otkaza... 

Sve u svemu, ovako otprilike u našem „kapitalističkom raju“ sprovode strategiju uspešnog poslovanja - ostvarivanja profita preko tuđih leđa. Jer, ukoliko je privredni teren klizav, a poslovno okruženje protekcionističko, pritisak strateškog planiranja neprijatno nizak, a teren za plemenitu socijalnu politiku uzak, onda našem „srpskom biznismenu“ ne preostaje ništa drugo (tako bar on misli) nego da zakine onima od kojih mu ne preti nikakva opasnost. „Blagodeti“ srpskog vulgarnog kapitalizma: sadašnjost = rad bez zarade i nakanada i doprinosa >>> budućnost = rad na lizing i poček.

Radnik koji već dugo čami u poziciji sudbine oglednog laboratorijskog miša, sada pažljivo iščekuje da li će ovaj izmenjen i dopunjen zakon o radu stati na njegovu stranu. Pita se, recimo, da li će taj zakon postati imun na razna, gotovo neverovatna zakidanja, preskakanja, zaobilaženja... kojima „svet kapitala“ pomračuje „svet rada“. Ovako zamišljene izmene i dopune Zakon o radu, date u javnu raspravu, legalizovaće (po svemu sudeći) pravno-poslovnu akrobatiku koju su svih ovih (tranzicionih) godina mnogi od poslodavaca upražnjavali kako bi, u prvom redu, sveli na minimum sopstvene obaveze prema zaposlenima, istovremeno namećući neprimereno, u neretkim prilikama i protivustavno, napumpavanje obaveza ovih drugih.

I baš zato, Sindikat finansijskih organizacija Srbije poziva sve građane Srbije da dobro razmisle da li je u njihovom interesu donošenje ovakvog zakona o radu i da, imajući puno pravo na to, jasno iznesu svoj stav. To je sistemski zakon koji se odnosi i na buduće zaposlene i buduće nezaposlene.

Zato što je ovo zemlja u kojoj svaki treći radnik ne prima platu, ili mu zarada kasni nekoliko meseci, dok oko 35.000 ljudi mesečno od poslodavca dobija manje od 21.000 dinara, koliko iznosi zakonski minimalac. Inspekciji rada redovno stižu pritužbe građana, ali inspektori priznaju da država i dalje nema dobar mehanizam da natera poslodavce da plaćaju zaposlene.

I zato što sve veći broj poslodavaca u Srbiji kasni sa uplatom redovnih zarada i poreza i doprinosa. Samo 26,25 odsto svih privrednih subjekata redovno uplaćuju poreze i doprinose na zarade, dok oko 50 odsto kasni više od dva meseca. Statistika pokazuje da preduzeća prvo izmiruju dugovanja prema državi - poreze i doprinose, kako bi izbegli inspekcijske kazne, pa tek onda kada skupe novac isplaćuju plate zaposlenima.

Zato što lako otpuštanje iziskuje i lako nalaženje drugog posla, jer mora da postoji organizovano tržište radne snage, koga ovde nema ni u tragovima. Nema niti jedne strane firme koja će da zaposli čoveka od 50+ godina ako ima na raspolaganju izbor ljudi od 25-35 godina (iako to niko javno neće priznati zbog potencijalnih optužbi za starosnu diskriminaciju).

I zato što postupci pred sudovima, koji po Zakonu moraju biti završeni po hitnom postupku (do šest meseci), traju i preko šest godina.

Jednostavno zato što od oko 150 izmenjenih članova u Zakonu o radu skoro ni jedan ne ukazuje na boljitak i poboljšanje radničkih prava, dok sindikate žele da izbrišu, kao da nikada nisu ni postojali.

I zato što... I tako u nedogled...