Šta se desilo Zakonu o radu

O razlozima za prekrajanje Zakona o radu može se govoriti i ozbiljno i neozbiljno. Postoji razlog zbog kojeg nije naročito pametno ozbiljno govoriti o tome, a odnosi se na brojna „genijalna objašnjenja“ kojima se brani i propagira neophodnost baš ovakvog „koncepta“ prekrajanja, recimo:

Umesto osvajanja prava na poštene odnose sa poslodavcima, radnici su danas postali nezaštićeno roblje vladajuće klase i njoj privrženih privatnih posednika, koji bukvalno izrabljuju radnike pomoću metoda prvobitne akumulacije kapitala i nekažnjive pljačke elementarnih sredstava za život radničkih slojeva u korist nezakonitog bogaćenja i sve većeg širenja nejednakosti među radnim ljudima, koji nose najteži teret opstanka društva. Ozbiljnost trenutka ipak zahteva i ozbiljan pristup ovoj temi i bacanje svetla iz stručnog ugla. Upravo zato, pogledi i sa strane...

Novi teret krize radnicima

Pogled sa strane 1: Slobodan Komazec, ekonomista, profesor univerziteta

Dužnička ekonomija razotkriva neistinu neoliberalnih tvrdnji da će liberalizacija i fleksibilnost rada privući investicije i povećati konkurentnost i zaposlenost. Time bi se, tvrdi se, smanjio teret dugova i deficita. Neoliberalni model ignoriše činjenicu da kapitalne investicije ne zavise prevashodno od niske cene rada i da veći značaj imaju: veličina tržišta, njegova udaljenost, visina profitne stope, troškovi energije, transporta i sirovina, troškovi osnovnog kapitala, moderna tehnologija i organizacija, sigurnost plasmana profita i dr.

Dosadašnji model razvoja, zasnovan na pogubnoj koncepciji: rasprodaj – pozajmi – potroši, a pre svega rasprodaj (kroz privatizaciju) sve vredno u privredi, doveo je do ekonomsko-finansijskog sunovrata i socijalnog sloma društva sa ogromnom nezaposlenošću. Sada se predlaže usvajanje Zakona o radu, koji dodatno oduzima najveći deo decenijama stečenih prava zaposlenih. Zakon se kao novi hit liberalnog kapitalizma, eksploatacije i obespravljenja radnika, bez obzira na pogubne efekte na zaposlene i uz velike otpore sličnim propisima u Evropskoj uniji, gura i dalje, mada je jasno da nema pozitivan efekat na ekonomski rast i zaposlenost.

A sigurno je u tome samo sledeće – veliki gubitak prava, nesigurnost i neizvesnost zaposlenih.

To je područje ofanzive navedenog neoliberalnog modela i prebacivanja tereta krize na radničku klasu, uz dalje gubljenje njihovih prava i učešća u raspodeli novostvorene vrednosti. Sindikati ostaju iznenađeni, pa tvrde: „Narod nije znao da će se reforme lomiti preko njihovih leđa“. Fleksibilizacija rada i zaposlenosti, koju donosi zakon, jeste ili nekritički prihvaćen koncept od strane naših političkih struktura na vlasti ili je nametnut od strane Evropske unije (Evropske komisije), koji se mora sprovoditi na našem „putu ka EU“.

Komisija Evropske unije traži porast fleksibilnosti tržišta rada uz zamrzavanje plata, smanjenje penzija i povećanje starosne granice za penzionere (kao i Međunarodni monetarni fond). Regulacija se uvodi radi lakšeg otpuštanja, ograničavanja naknada i prava, a to znači dalje slabljenje socijalnog modela društva i socijalne države.

I strani investitori traže da se usvoji novi zakon o radu i ukinu brojne poreske olakšice za nezaposlene. Verovatno im treba ne samo jeftina, već maltene besplatna radna snaga, da bi bili profitabilni i zainteresovani za ulaganja. Normalno je da su radnici protiv zakona o radu, štrajku i stečaju, uz to opravdano traže da budu uključeni u proces oporavka svojih preduzeća. Sindikati s pravom ističu da je vlast izigrala radnike i već dogovorene principe, a uz to obmanjuje javnost da je usaglašeno 90 odsto teksta.

Ovde se postavlja i životno pitanje – kakav i za koga gradimo privredni sistem: za EU, za domaći spekulativni (neproizvodni) kapital ili za naciju i sopstveni put razvoja? Iz navedenog predloga zakona jasno je da se vlast odlučila...

...da drastično skreše prava zaposlenih, uz bezrezervnu podršku poslodavcima, koji su bogatstvo stekli uglavnom kroz pljačkašku privatizaciju i švercerskom ekonomijom, pošto su realna ekonomija, investicije i proizvodnja gotovo uništeni.

Obaranje cene rada, troškova rada, prava radnika, ne vodi porastu zaposlenosti, već u nesigurnost zaposlenih, ucene, gubitak najvećeg dela stečenih prava. To je put u lakše otpuštanje zaposlenih, politika pritiska na nadnice i uslove rada, još većeg udaljavanja zaposlenih od odlučivanja.

Radi se o izmeni Zakona o radu da bi se „omogućilo fleksibilnije zapošljavanje i otpuštanje“. „Pozajmljeno“ je rešenje iz EU, koje uglavnom omogućava lakše otpuštanje, a zatim uvođenje raznih izvedenih oblika zaposlenosti, poput ugovora na određeno vreme, za određene poslove, privremeno, na lizing, na probu i slično slabljenje položaja zaposlenih. Zar se ne vidi da je to životna borba između rada i kapitala, koja plamti i u Evropi i u SAD?

Neće smanjenje poreza i doprinosa na rad, a ni „fleksibilnije zapošljavanje“ povećati zaposlenost. Naprotiv, doći će do porasta nezaposlenosti i rasta neizvesnosti. Zavladaće strah, a među zaposlenima će se formirati ogromna masa ćutljivih i trpeljivih.

Po čijoj volji menjamo Zakon o radu?

Pogled sa strane 2: Srećko Mihailović, sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma

Sudeći po mnjenju mnogih poslodavaca i malo manjeg broja političara i tim grupacijama podrepnih analitičara i novinara, zaposleni u Srbiji žive u radničkom raju. Tj. žive i dalje u socijalizmu i slave Tita i Kardelja. No, radnički život u Srbiji je daleko od raja i sve je bliži paklu. S druge strane, i radnici preteruju kada tvrde da kapitalisti rajski žive u Srbiji - ta opaska se odnosi samo na desetine dotičnih.

I u tome je kvaka. Ogromna je ponuda rada, dok je potražnja mala. Normalno je da poslodavac, koji želi da zaposli nove radnike, traži najbolje po najnižoj ceni. Oni, međutim, smatraju normalnim i da otpuste neke radnike jer mogu da nađu bolje - za manje para.

Bez deregulacije to ne ide. Zato im treba „lako otpuštanje“, a radi „lakog zapošljavanja“, pa onda opet „lako otpuštanje“ i ponovno „lako zapošljavanje“. Kao, do sada im je bilo teško da otpuste radnika. „Lako zapošljavanje“, ako ga uopšte i bude, biće zapošljavanje za manje para, na kratko vreme i pod lošijim uslovima...

Kaže poslodavački aktivista: pa, da li bi ijedan pametan čovek otpustio dobrog radnika, osim...? Zaklinjanje u bilo čiju pamet je nesigurna rabota. S druge strane, da ima pameti, svaki poslodavac bi znao da je loš radnik svaki onaj koji je prinuđen da misli samo o tome da li će sutra imati šta da jedu on i njegova porodica.

Da ima pameti u političara, znali bi da su tako nesigurni, prekarni radnici, loši građani, pa i loši podanici. Da ima pameti među našim uglednicima, među onima koji su po vokaciji okrenuti javnim problemima, znali bi da je radnopravna devolucija radnika put ka decivilizaciji, da destabilizacija radničkog života vodi razgradnji društva, da se radnik živeći u uslovima bolne, a neizlečive nesigurnosti iznuđeno nalazi na putu onečovečenja.

Neizvestan rad, neizvesna plata, neizvesna dužina radnog vremena, neizvesni uslovi rada... neizvesna budućnost, neizvestan, nesiguran, nestabilan, amorfan, fluidni život...

Sa tolikim neizvesnostima nužno započinje proces decivilizovanja života. Fleksibilizaciji radničkog života nisu sklone radničke organizacije, ali jesu organizacije poslodavaca, tj. kapitalista - domaćih i stranih.

Lider jedne od sindikalnih centrala kaže da ima utisak da su naši političari vrlo malo „svoji“ kada je reč o Zakonu o radu i da „trpe razne pritiske spolja. Tu se pojavljuju vidljivi faktori poput Saveta stranih investitora, Američke privredne komore, a ne znam da li postoje i oni nevidljivi koji se kriju pod diplomatskim plaštom i pokušavaju da kreiraju određen tip tržišta.“ Među nevidljivim i nepomenutim faktorima mnogi vide Međunarodni monetarni fond, Svetsku banku, a bogami nije nedužna ni Evropska komisija.

Šaran Barou, generalni sekretar Međunarodne konfederacije sindikata (ITUC), zatražila je od Američke privredne komore (AmCham) da prestane da interveniše i da se meša u unutrašnje politike drugih država. „Gde god se globalno napadaju radnička prava, u senci se vidi AmCham. AmCham otvoreno napada pravedne zakone o radu u različitim zemljama ... U Kini Američka privredna komora otvoreno napada zakone koji su osiguravali radnička prava, uključujući kolektivno pregovaranje. Njihov modus operandi uključuje pretnju bega kapitala iz zemalja u kojima vlade razmatraju donošenje radnog zakonodavstva koje štiti radnička prava uključujući određivanje minimalne plate.“

Dodajmo ovome da je Američka privredna komora u Srbiji, na okruglom stolu krajem prošle godine, zaključila da je promena radnog zakonodavstva ključni uslov za povećanje zaposlenosti. Inače, u istraživanju globalnog indeksa radničkih prava koje je nedavno predstavljeno na III kongresu Međunarodne konfederacije sindikata, videli smo da se Srbija nalazi u drugoj, a SAD u četvrtoj grupi zemalja koje su karakteristične po sistematskom kršenju radničkih prava.