Donesoše novi zakon o radu i, sudeći po onome šta nam poručuju iz vrha vlasti - dolaze bolji dani za ovu našu tranzicijom satrvenu zemlju. To bi trebalo da znači da mogu da zadrže bar tračak nade pripadnici najveće srpske armije, a to je ona što dreždi po šalterima na biroima nacionalne službe za zapošljavanje. Biće posla, biće radnih mesta, kažu političari, i konačno će početi da se rešava jedan od najvećih problema ove države – problem nezaposlenosti. Naravno, sve je to u teoriji i (optimističnim) predviđanjima. U praksi je sve to mnogo drugačije…

Uz taj zakon vezaše i izmene i dopune Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, jer nisu žene bile dovoljno stare, pa da ih šalju u penziju. A šta ćemo sa armijom mladih ljudi koja nema ni dan radnog staža? Radili jesu, baš kao i većina, kod „dobrih i preduzimljivih“ poslodavaca koji su smatrali da je prijavljivanje radnika nepotrebna i dosadna zakonska zavrzlama. Godine prođoše, a ti mladi, koji više i nisu baš toliko mladi, imaju samo praznu radnu knjižicu i još prazniju perspektivu. To su naša deca, koju ekonomski onemogućavaju da imaju svoju decu. Šta će država da radi s tim ljudima, za recimo, dvadeset godina? Izgleda da o tome niko iz vlasti nije razmišljao.

Država donosi novi zakon o radu i kaže nam da će sve biti u redu! Kako ga donosi? Teško je pronaći i prihvatljiv odgovor na osnovno demokratsko pitanje - zašto se ključni sistemski zakon o radu donosi po hitnom postupku, bez ozbiljne široke javne rasprave i javnog slušanja u Skupštini? Cilj izmena i dopuna Zakona o radu kod nas bio je da radnik na neki način nema nikakva prava. Sva su prava na strani kapitala, a nikakva prava na strani radnika. Nema ravnoteže.

Vlast je „prelomila“, kako rekoše, ali je, ipak, prelomila preko jedne strane – preko leđa radnika. Međutim u svoj svojoj euforiji oko „velike pobede“ zbog izglasavanja ovakvog zakona o radu, bez pravih pregovora, bez pravih učesnika, bez pravog socijalnog dijaloga koji je osnov savremenih država, sva arogancija vlasti neće dobrog doneti i to će se vrlo brzo pokazati.

Istina je da ponekad sindikati ne shvataju situaciju oko sebe, neki gledaju sopstvene interese, ali je istina i to da sindikati nisu bili protiv reforme sistema, ali je njihova granica ispod koje nisu nikako mogli da idu bilo to da se sve „reforme“ opet dešavaju isključivo preko leđa radnika. Svesni su sindikati da je pogrešno ako poslodavac apsolutno ne može da otpusti radnika, međutim sindikati ne mogu da prihvate svođenje radnika na nivo reproduktivnog materijala. Šta, recimo, znače praktično ukidanje plaćenog smenskog rada, smanjivanje otpremnina, obesmišljavanje minulog rada i limitiranje zarada ako se ne radi o daljem smanjivanju troškova rada? Istu svrhu ima i otežavanje uslova za odlazak u penziju.

Istovremeno ograničavanje kolektivnih prava radnika na sindikalno organizovanje, štrajk i kolektivno pregovaranje ima za (prikriveni) cilj preventivni udar na potencijalne tačke otpora sužavanju radničkih i sindikalnih prava. Prozivka na desetine hiljada „prezaštićenih“ sindikalnih poverenika treba da ih konfrontira sa „običnim“ radnicima. Niko od autora i izvođača ove orkestrirane hajke neće da čuje za argument da su oni zaštićeni od šikaniranja zbog legalnih sindikalnih aktivnosti, a ne od odgovornosti za nerad i javašluk. Je li tako teško priznati da su ova kolektivna prava demokratska, civilizacijska tekovina i garant kakve-takve ravnoteže moći u industrijskim odnosima. Sindikati koji bi pristali na njihovo derogiranje bi tako pristali na sopstvenu sahranu.

Dakle u zemlji u kojoj puno toga nema, u kojoj tržište rada ne postoji, kolone novih ljudi bez posla, jer sada će otpuštanje biti lakše, nagrnuće u službu za zapošljavanje da dobiju broj i da podignu stopu nezaposlenosti na viši nivo. To da će srpski „biznismeni“ posegnuti za novim zapošljavanjem i da će poštovati prava radnika je prljava bajka, jer za razliku od nekih organizovanijih država, ovde, kod nas nema nečega čega tamo ima, a to je tradicija vrednosti i veoma dobro organizovano tržište rada. U svetu su uspešna socijalna društva, izgrađena na nekim vrednosnim mišljenjima, koja su izgrađivana u istoriji. Tamo je regulisano tržište rada i postoji zaštita radnika, ali su zaštićeni i poslodavci jer država, kada radnik ostane bez posla, odmah prihvata određene obaveze koje dolaze iz rada. Znači, tamo je sistem u kome je zaštićen i svet kapitala i svet rada.

Kažu zastupnici ovog koncepta da će ovde kod nas sve tržište regulisati, ali, ipak, neće, a pogotovo ne kod nas. Previše je argumenata koji su pokazali da je u svim zemljama koje su više liberalne, nezaposlenost veća. Sve te priče o strukturnim reformama ne znače ništa drugo nego smanjenje socijalnih prava, kako kod nas, tako i bilo gde u svetu. Normalno, vlast to neće da kaže, pa zato stalno ponavlja neophodnost „strukturnih reformi“ i „reformskih zakona“, a liberalni kapitalizam ne daje odgovore na krizu.

Čini se da reforme već više puta reformisanog radnog i socijalnog zakonodavstva za osnovnu svrhu imaju dalje smanjenje prava zaposlenih i penzionera. Javno isticani razlozi, poput onog da će promene u Zakonu o radu omogućiti da se lakšim otpuštanjem dođe i do lakšeg zapošljavanja ne mogu da odgovore na elementarno pitanje kako je onda i pod dosadašnjim „proradničkim“ zakonom došlo do gubitka pola miliona radnih mesta? Uostalom, i najzagriženije pristalice (neo)liberalnih reformi teško će se usuditi da argumentovano dokazuju da je naše radno zakonodavstvo izvan evropskih standarda, kao i da je njegova promena ključan faktor ozdravljenja srpske privrede.

Pre će biti da se radi o tome da se preventivno saseče socijalni otpor planiranom smanjenju troškova održanja za posustalu privredu velikog postojećeg broja penzionera i zaposlenih u javnom sektoru. Šta je onda odgovor na konstataciju da Srbija zapravo i nema visok procenat zaposlenih u javnom sektoru na ukupan broj stanovnika, već da je problem, u stvari, u tome što je on neracionalno građen političkim prezapošljavanjem i što je istovremeno urušena realna ekonomija koja sve to treba da izdržava?

Vlast veruje u iluziju da će strane investicije sve promeniti. A ta iluzija nije odlika samo Srbije. Strane investicije su opale i dalje opadaju u svim zemljama, a pogotovo u istočnom delu Evrope. Takođe, zvanični podaci ukazuju da su se strane investicije pokazale kao nešto što izvlači novac, a za to su najbolji primeri nove članice Evropske unije. Vlast se kod nas zavarava da će privući strane investicije na način koji to sada pokušava da sprovede u praksi, na način da snizi plate i smanji prava radnika. Teško je za poverovati da će od toga nešto pozitivno biti za bilo koga kod nas u ovoj sveprisutnoj krizi stranih investicija. Nadanja vlasti su pogrešna, a brzina forsiranja određenih rešenja pogubna. Ova vlast, jednostavno, nema strpljenje za sopstvene građane…