Srpski sindikalni front su osnovale četiri sindikalne centrale: Konfederacija slobodnih sindikata, Udruženi sindikati Srbije „Sloga“, Industrijski sindikat Srbije i Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata, a u kasnijim aktivnostima i samom protestu njima se pridružio Sindikat srpske policije. Sindikat finansijskih organizacija Srbije, kao jedan od osnivača i članica Konfederacije slobodnih sindikata, je aktivno učestvovao u svim aktivnostima Srpskog sindikalnog fronta.

U aktivnostima Srpskog sindikalnog fronta nisu učestvovali Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost“. Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata se neposredno pred sam protest povukla iz svih daljih aktivnosti, ali to nije sprečilo da protest bude održan i da okupi više od 10 hiljada ljudi nezadovoljnih uslovima života i onim šta je radnicima spremila Vlada.

Velikom protestu se priključilo više sindikalnih organizacija, članica drugih sindikata koji nisu u Srpskom sindikalnom frontu, studentskih pokreta, nevladinih organizacija, političkih stranaka leve orijentacije, edukativnih centara, kulturnih i javnih radnika.

Okupljanje članova i simpatizera Srpskog sindikalnog fronta počelo je ispred crkve Svetog Marka u Beogradu, odakle je kolona krenula ka Skupštini Srbije, a zatim i prema zgradi Vlade u Nemanjinoj 11. Tokom protesta bilo je nekoliko obraćanje sindikalnih lidera i gostiju, a takođe je pripremljen i performans sa temom aktuelnog položaja srpskog radnika u društvu.

Sa platoa ispred crkve Svetog Marka, kolona je došla do zgrade Narodne Skupštine Srbije gde je održan performans „Dostojanstveni radnici, a ne robovi!“ Okupljenima se obratilo više sindikalnih lidera, koji su upozorili na pogubni zakon kojim će radnici postati robovi gazdama. Ispred Skupštine Srbije, okupljenima se obratio tadašnji poslanik SDU Žarko Korać, koji je jedini od poslanika imao snage i hrabrosti sa se suoči sa nezadovoljnom masom ljudi koji protestuju, izašao sa sednice Skupštine i poručio da protest shvata kao izraz očajanja i da je on opravdan. On je, uprkos zvižducima i negodovanjem kada se pojavio, na kraju govora ispraćen velikim i gromoglasnim aplauzom i odobravanjem.

Učesnici su nakon toga u velikoj i dugoj koloni krenuli ka zgradi Vlade Srbije u Nemanjinoj, gde su predali svoje zahteve i održali završne govore.

Danas, godinu dana kasnije, Zakon o radu koji je ustalasao radničko i građansko nezadovoljstvo i inicirao stvaranje Srpskog sindikalnog fronta, još jednom nas opominje da se protiv donošenja bitnih odluka, koje Vlada donosi prelamanjem preko kolena i bez socijalnog dijaloga sa socijalnim partnerima, kao i takozvanih reformskih mera koje nas svakodnevno osiromašuju, možemo i moramo boriti samo složno, jedinstveno i solidarno.

Cilj sveopšteg radničkog protesta na kome se pre godinu dana okupilo više od 10 hiljada ljudi bio je pokušaj sprečavanja usvajanja Zakona o radu, koji je široka srpska javnost ocenila skandaloznim i antiradničkim, a što se danas, godinu dana kasnije i potvrdilo.

Srpski sindikalni front tinja, a njegova vatra i energija još uvek daju snagu zahvaljujući sindikatima koji su ga osnovali.

Sindikat finansijskih organizacija Srbije na današnji dan, koji je ujedno i Međunarodni dan ljudskih prava, posebno poziva sve sindikate da se konačno ujedine oko zajedničkog cilja – ostvarivanje boljih uslova za svet rada, za rad dostojan čoveka.