Sve manje posla, sve češće zatvaranje pogona, fabrika, firmi, banaka i gubitak posla, nemaština - zaposlene u Srbiji nije pokrenulo da štrajkuju. Preko 10.000 članova sindikata prosvetnih radnika, koji su došli iz svih krajeva Srbije, protestovalo je 17. marta 2015. godine u Beogradu ispred zgrade Narodne Skupštine, Vlade Republike Srbije i Ministarstva prosvete u okviru akcije protesta „Prosveto, vreme je“...

Ekonomska kriza, stezanje kaiša, gubitak radnih mesta nije nešto što se dešava samo kod nas, jer to potresa i Evropu. Radnici mnogih evropskih zemalja, ipak, predvođeni sindikatima, na ovu situaciju imaju odgovor - okupljaju se u velikom broju i iskazuju svoje nezadovoljstvo. Staju podzemne železnice, avioni, škole, bolnice... i šalju se jasne poruke vlasti - da su radnici organizovani, da postoje i da neće dozvoliti da se teret krize u potpunosti prelije na taj sloj društva. Nije izvesno kakvi će rezultati ovih protesta biti, i da li će nadležni u tim državama naći rešenje za sve veći broj nezaposlenih, ali je izvesno da je istupima na gradskim trgovima pokazana snaga.

Ovde toga nema. Bar ne kada je borba za radnička prava u pitanju. Za to vreme u Srbiji, koju nezaposlenost guši, radnici, kojih je sve manje, ne iskazuju svoj bunt na način koji su izabrali radnici iz razvijene Evrope. Razloga je, svakako, mnogo - od jačine i snage organizovanog istupa i jasnog stava koji se iskazuje na tim skupovima, do rešenosti ljudi u kolonama da se bore za svoja prava. Štrajkova nema, a nema ih ni u najavi, a to malo koga čudi.

Ekonomska situacija u Srbiji je već godinama loša, padovi su mnogo češći nego usponi, radno mesto se mnogo brže gubi nego što se do posla dolazi i nesigurnost je sve veća. Već više od dve decenije slika kod nas se ne menja - mnoga preduzeća su zatvorena, mnoge privatizacije su bile loše, a veliki broj njih i sada je pod znakom pitanja. Sve je manji broj radnika koji misle da im je radno mesto sigurno, ili da će se brzo zaposliti ukoliko izgubi posao na kojem sada radi. Zaposlenje, a onda i sam život, sve su nesigurniji.

Pored toga, socijalni dijalog na ovim prostorima praktično ne postoji i Međunarodna organizacija rada je više puta davala predloge Vladi Republike Srbije kako mogu da se reše problemi reprezentativnosti sindikata, Socijalno ekonomskog saveta i svih drugih problema vezanih za socijalni dijalog u Srbiji. Ali, izgleda da niko time ne želi da se bavi, jer očigledno svakoj vlasti odgovara da ima poslušnike koji će slepo izvršavati njihova naređenja, a sve zarad naknada u upravnim odborima i novca koji dobijaju od države.

Sindikalno delovanje u Evropi se dosta razlikuje, jer tamo postoji Evropska unija kao zajednička ekonomska snaga zemalja, koja ima neke zajedničke odredbe koje se primenjuju na sve Evropljane. Pozicija sindikata u Evropi je mnogo snažnija nego na drugim kontinentima zbog jedinstva ekonomije. U prošlosti su svi granski sindikati više radili na nacionalnom nivou sa svojim vladama, ali danas se skoro 50% pravila donosi u Briselu, a ne u pojedinim zemljama. Sve se više rad sindikata diže na nivo iznad nacionalnog.

Dolazi do sve značajnijeg granskog povezivanja, pružanja informacija, obrazovanja i nekih konkretnih aktivnosti. Jedna od takvih je vezana za multinacionalne kompanije i sprečavanje njihovog negativnog delovanja, jer u procesu globalizacije odluke se donose negde iza vrata i očiju javnosti i često ih donose finansijski magnati, a ne pravi stručnjaci. Bez organizovanja, sindikat teško može imati uvid u to šta se dešava.

Na početku 21-og veka, naš svet postaje scena brzih promena na koje u istoriji nismo naišli u tom obimu. Ni u jednom periodu istorije nismo se nalazili pred ovako brzim i korenitim promenama. Globalizacija utiče na svaku oblast od pojedinačnog nivoa, pa preko nacionalnog, do međunarodnog. Nasuprot globalne konkurencije, saradnja i dijalog postaju neophodni.

U današnjici, nakon dvovekovnih borbi zasnovanih na otuđivanju i sukobima sistema modernih industrijskih veza, uvideli smo da su se problemi pretvarali u mirovne modele koji su proizvodili prihvatljiva rešenja i u socijalne dijaloge. Iz razloga što promene nastale u organizaciji i u odnosima mogu biti koliko sukobljavajuće toliko i sporazumne, i zbog toga što čovek uzima za osnovu samo sukob nije ostala mogućnost da se sačuvaju i razviju dobiti.

Jučerašnje „sukob klasa“ sada je „dogovor klasa“, trojka radnik-poslodavac-vlada okupljajući se na jednom mestu, izgradila je industrijske veze na temelju sporazuma. Dijalog treba da čine odricanje od prava jednostranog donošenja odluke i odricanje od snage; otvorenost prema suprotnim viđenjima i dobitima i, u najmanju ruku, iskazivanje volje da se od drugih strana dobije saglasnost. Socijalni dijalog je nastojanje da se problemi između radnika, poslodavca i vlade reše uz pomoć dvojnih i/ili trojnih veza ili uređenja. Da bi se ostvario odgovarajući sporazum između profitnih strana uz pomoć ovih veza primenjuju se široko obuhvatne razmene mišljenja i metode nagodbe.

Teme koje su uzete u razmatranje u procesu socijalnog dijaloga nije moguće odvojiti od ekonomskih politika. Iz tog razloga je socijalni dijalog potrebno shvatiti kao proces prilagođavanja ekonomskih politika sa socijalnim politikama. Uspeh socijalnog dijaloga određuju trošak i teškoće, s jedne strane, nada i očekivanja, s druge strane. Da bi se ostvario socijalni dijalog potrebni su: država, demokratija, ekonomija, kao i institucionaliziranje strana.

To znači da socijalni dijalog postoji u državama koje su usvojile demokratski politički režim, u društvima u kojima postoje više organizacije u kojima su radnik i poslodavac svrstani kao socijalna strana, kao i u drugim društvima u kojima postoje predstavnici organizovanih profitnih grupa. U primenama saradnje s vremenom raste važnost saradnje na nacionalnom nivou, a posebno su važni koraci u smislu usvajanja preporuka koje donosi Međunarodna organizacija rada.

U promenama Evropske unije pojam „socijalni dijalog“ je prešao u prvi plan i predviđeno je da se dijalog nastavi u pravcu dva posebna modela koji će jedan drugog nadopunjavati. To su: učesnički model, odnosno dijalog između društvenih organizacija, poslodavca i radničkih organizacija i dvojni model, koji predstavlja dijalog između poslodavca i radničkih organizacija.

Model Evropske unije opstaje, s jedne strane, podržavajući privatno vlasništvo proizvodnih sredstava, tj. kapitalizam i slobodno tržište, dok se, sa druge strane, oslanja na postojanje prihvatanja makar i relativnog ostvarenje pravde u odnosu na raspodelu društvenog blagostanja i raspodelu prihoda kao temeljno uređenje. Socijalni dijalog u Evropskoj zajednici se ostvaruje na pet nivoa: (1) Evropski ekonomski i socijalni komitet; (2) trostrane veze na nivou Evropske unije; (3) dvostrani socijalni dijalog; (4) sektorski socijalni dijalog i (5) socijalni dijalog na radnom mestu.

Cilj socijalnog dijaloga je da obezbedi sporazum za različita i neslagajuća viđenja i nastojanja između predstavnika viših organizacija radnika i poslodavaca, stvaranje sistema miroljubivih industrijskih veza i određivanje efektnih politika koje će biti usmerene na rešavanje ekonomskih i socijalnih problema na koje se nailazi na makro nivou i obezbeđivanje da se njihovim primenama priključe socijalne strane i predstavnici drugih profitnih grupa.

Uz pomoć socijalnog dijaloga ostvaruje se proces zadovoljavanja ljudi sa ekonomskog, socijalnog i psihološkog aspekta: čovečanstvo radi više od potrebnog i biva produktivnije, a zahvaljujući podsticanju, motivisanju, podstreku i upravljanu ljudi bivaju uspešni i korisni i sa ovim aspektom dijalog bi trebao da bude razmatran kao jedan socijalni sistem.

Tako je tamo, u Evropskoj uniji. A u Republici Srbiji, koja je kandidat za ulazak u tu uniju, danas se širi i produbljuje proces onesiguravanja rada i radnika. Sve u vezi sa radom i radnicima postaje nesigurno, fleksibilno, neizvesno, nestabilno, manje trajno. Upravo zato, Sindikat finansijskih organizacija Srbije podseća da je naša država potpisnik međunarodnih konvencija i preporuka Međunarodne organizacije rada i da je preuzela obavezu da ih primenjuje i poziva socijalne partnere da pokažu viši nivo svesti i odgovornosti.

Ovo je vreme u kome su i država, i poslodavci, i radnici i sindikati pred zajedničkim izazovom koji, bez obzira na sve prethodne, ponovo nazivaju „reformom privrede i društva“, dakle pred izazovom na koji niko nema ekskluzivno pravo da samostalno donosi odluke, već mora doći do neke saglasnosti.

Dok vlast preduzima „bolne mere“, sindikati su ograđeni u svojim „feudima“, razjedinjeni, nespremni da se makar usaglase oko toga koje su im, ako postoje, a mora da postoje, zajedničke tačke, kad već ne mogu ni oko čega da se dogovore. Ta zajednička tačka mora da bude – solidarnost.

Veliki je izazov pred svima nama. Objektivno, teška je situacija u kojoj se nalazimo. Sindikat finansijskih organizacija Srbije ponovo poziva vas koji vodite sindikalne centrale da se dozovete pameti, jer krajnje je vreme da učinite napor – nije to baš toliko teško, a ni neprirodno – da se usaglasite oko toga šta je interes radnika Srbije i da se dogovorite oko zajedničke strategije i akcionog jedinstva.