Prema zvaničnim podacima u Srbiji raste produktivnost, ali i cene, što su uslovi za povećanje „minimalca“. Sindikati očekuju da bude uvećana minimalna zarada. Da se napusti politika da radnik koji prima minimalnu zaradu treba da bude srećan, Srbija da bude zemlja radnika koji je srećan i adekvatno plaćen.

Kolika će biti minimalna cena rada u Srbiji u sledećoj godini trebalo bi da saznamo do 15. septembra. Minimalac sada iznosi manje od 200 evra. Kako preživeti sa tim iznosom je pitanje koje sebi postavlja više stotina hiljada građana Srbije. Ukoliko se plata ne poveća radnici gube životni standard, jer inflacija ide, a plata im ostaje ista.

Najava predsednika Srbije da će minimalne zarade uskoro biti povećane za osam do devet odsto, lepa je vest za one koji mesečno kući nose 22.620 dinara. Ukoliko bi povećanje bilo osam odsto, najniža zarada bi od nove godine bila za 1.809,60 dinara veća i iznosila bi 24.492 dinara. A ako bi bilo devet procenata, minimalac bi bio veći za 2.035 dinara i bio bi 24.655,80 dinara mesečno.

Položaj radnika u Srbiji je težak, a problem predstavlja ponašanje poslodavaca koji ne isplaćuju ni minimalnu zaradu i koji posmatraju tu minimalnu zaradu kao standard, a ne kao izuzetak. Vremenom smo postali država u kojoj poslodavci očekuju da zaposleni budu srećni što primaju taj minimalac, koji nije na nivou ni minimalne potrošačke korpe, čak nije na nivou ni 70 procenata te minimalne potrošačke korpe. Standard građana lošiji je nego 2012. godine, kada je minimalna zarada pokrivala 65 odsto potrošačke korpe. Sada pokriva 63 odsto. To je izuzetno loše i na neki način oslikava realnost u Srbiji.

Najveći broj poslodavaca posmatra minimalnu zaradu kao nešto uobičajeno, po zakonu o radu ona bi trebalo da bude ugovarana samo kada se dese poremećaji u poslovanju poslodavca. Vlada promoviše Srbiju kao destinaciju s kvalitetnom i jeftinom radnom snagom, kao da zaposleni treba da budu srećni što primaju minimalac, koji nije na nivou potrošačke korpe.

Sindikati tvrde da je predloženo povećanje minimalno, a poslodavci se žale da ih niko nije ni pitao da li za ovo ima realnih izvora. Mnogi kažu da ako će svake godine predsednik Srbije donositi odluku umesto Socijalno-ekonomskog saveta o minimalnoj zaradi, prošle godine kao premijer, onda treba ukinuti Socijalno-ekonomski savet, koji time treba da se bavi, i 40 miliona dinara, koliko košta njihov rad, preusmeri u korisne namene.

Prema zvaničnim podacima u Srbiji raste produktivnost, ali i cene, što su uslovi za povećanje „minimalca“. Sindikati očekuju da bude uvećana minimalna zarada. Da se napusti politika da radnik koji prima minimalnu zaradu treba da bude srećan, Srbija da bude zemlja radnika koji je srećan i adekvatno plaćen.

Poslodavci deklarativno nemaju ništa protiv povećanja minimalne zarade, kao i svih ostalih plata, ali traže da to bude iz realnih izvora, a ne da to bude dodatni trošak u poslovanju. Traže da ih država rastereti plaćanja nekog od 500 parafiskalnih nameta koje svakog meseca plaćaju. Najbolje bi bilo da država poslodavce oslobodi plaćanja poreza na minimalnu zaradu od 22.620 dinara. Danas je taj neoporezivi deo oko 10.500 dinara, a broj onih koji primaju minimalac veći je od 350.000. Srbija ima najveća poreska opterećenja na zarade, oko 67 odsto. Rasterećenjem poslodavaca tog troška drastično bi bio smanjen rad na crno.

Razgovori o minimalnoj ceni rada za 2018. godinu su započeli, a trebalo bi da budu završeni do sredine septembra. Predstavnici sindikata kažu da je to kratak rok jer je dosadašnja praksa da Vlada posle višemesečnih razgovora sama donese odluku o novoj minimalnoj ceni rada. Bilo bi dobro da se postigne dogovor sindikata i poslodavca upravo zbog toga da Vlada ne utvrđuje cenu kojom radnici nisu zadovoljni. Postizanje dogovora o „minimalcu“ opravdalo bi postojanje Socijalno-ekonomskog saveta u kojem su predstavnici Vlade, reprezentativnih sindikata i Unije poslodavaca Srbije.

Nastavljanje onemogućavanja učešća Konfederacije slobodnih sindikata u radu Socijalno ekonomskog saveta, i pored dokazane reprezentativnosti, potvrđuje rascepkanost sindikalne scene i doprinosi da se moć sindikata i dalje umanjuje. Radnici ne veruju više nikome. Ipak, stvari mogu da se menjaju, može da bude promenjena politika koja je usmerena ka tome da radnik bude srećan što prima minimalac. Ako zvanični rezultati pokazuju da je povećan profit poslodavaca, jasno je da to nije sam stvorio, već s radnicima. U sektoru finansija postoje poslodavci koji godinama posluju uspešno, koji ostvaruju profit, a ipak i ne pomišljaju da zaposlenima uvećaju zarade. To je potpuno pogrešna politika.