Sindikat finansijskih organizacija Srbije - SFOSČlanice SFOS-a su sindikati iz banaka, osiguranja i drugih finansijskih organizacija Srbije:

  

AIK banka a.d. Beograd

bancaintesa logo

bankap logo

Direktna banka

expobank logo

jubmesbanka logo

nlbbanka logo

otpbanka logo

ddor logo

savaosiguranje logo

triglavosiguranje logo

ubs logo

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

sfos protest 2001

Sindikalno organizovanje je civilizacijska tekovina.

 

Definisano je Ustavom, Zakonom o radu i Zakonom o mirnom rešavanju sporova.

 

Treba insistirati u tom smeru.

 

Samo institucionalno zaštićeni, radnici mogu da zaštite svoja prava.

 

 

 

 

I dalje aktuelno: Agonija domaćih banaka

 

Sindikat finansijskih organizacija Srbije godinama ukazuje na i dalje vrlo aktuelnu temu, koja se odnosi na stečajni postupak koji se vodi u Beobanci, Beogradskoj banci, Investbanci i Jugobanci, koji i dalje traje, a nakon skoro četrnaest godina od dana pokretanja stečaja - ne nazire se kraj.

Sve se više u razgovorima u javnosti, u medijima, za govornicom Narodne skupštine Republike Srbije, u prevozu, na pijaci... može čuti pitanje koje glasi - zašto su ugašene četiri najveće srpske banke. Tim istraživanjem su se bavili i u dnevnom listu „Novosti“, pa je tako u nedelju, 18. oktobra 2015. godine objavljen tekst, čiji naslov sadrži navedeno pitanje.

Sindikat finansijskih organizacija Srbije je od samog početka ukazivao na ekonomsku neopravdanost pokretanja stečajnog postupka, na donošenje odluke protivno Zakonu o sanaciji, stečaju i likvidaciji banaka, protivno interesima države, privrede, stanovništva, zaposlenih... Oni koji su o tome odlučivali zanemarili su argumente i vođeni nekim svojim (ili tuđim dirigovanim) ciljem uradili su šta su uradili, a uradili su da su slomili kičmu finansija Srbije.

Ovo je uvek aktuelna tema i biće sve dok se postupak stečaja ne privede kraju, pa i nakon toga. To će biti ozbiljan ispit za državu da dokaže da se u ovoj zemlji ipak svi moraju da poštuju zakonitost i da oni koji su odgovorni za loše odluke, a pogotovo odluke koje su nanele štetu svima za to i odgovaraju.

Upravo zato, zbog teme koju je neophodno stalno iznova obnavljati, i to do razrešenja, prenosimo u celini tekstove autora Slavice Moravčević objavljene u rubrici „Novosti istražuju“, a koji se odnose na nezakonito pokrenut stečaj u navedene četiri banke:

 

Zašto su zaista ugašene Beobanka, Beogradska banka, Investbanka, Jugobanka...

Ni posle gotovo punih 13 godina ne nazire se kraj stečaju četiri naše, nekad najveće i najmoćnije finansijske institucije. Imovina raskrčmljena. Zakonski rok za okončanje postupka - ne postoji. Na završetak postupaka uticaće i presuda Međunarodnog suda za ljudska prava u Strazburu u predmetu Ališić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Srbije, Slovenije i BJR Makedonije, s obzirom na to da je najviše štediša svoje uloge položilo u poslovnim jedinicama i ekspoziturama Investbanke u Bosni i Hercegovini. Investbanka je dužna da u postupku obezbeđenja uslova za sprovođenje presude protiv Srbije pruži kadrovsku i administrativnu podršku“ - kažu u Agenciji za osiguranje depozita.

Za naše četiri, nekada najveće domaće finansijske institucije - Beobanke, Beogradske, Jugobanke i Investbanke ni posle 13 godina ne nazire se kraj stečaja. Nekadašnji giganti u domaćem bankarskom sistemu, koji su ugašeni, iako su raspolagali ogromnim kapitalom, postoje još na papiru, a najveći deo imovine je raskrčmljen u protekloj deceniji. Glavni razlog za sporo "umiranje" ovih banaka su nekoliko hiljada sudskih postupaka kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Zakonski rok za okončanje stečajnog postupka ne postoji. Banke će biti likvidirane po pravosnažnom okončanju svih aktivnih sudskih sporova, a kada će to biti - niko ne zna.

Gašenje vodećih banaka početkom 2002. godine, pod palicom Mlađana Dinkića, tadašnjeg guvernera, Božidara Đelića, ministra finansija i Miroljuba Labusa, potpredsednika vlade, moralo je da se izvede kako bi se otvorio prostor za strane banke, bez obzira na cenu koja je plaćena. Samo je Beogradska banka u trenutku otvaranja stečaja potraživala oko 1,14 milijardi evra! Katanac je stavljen na imovinu u zemlji i inostranstvu.

„Gašenje četiri najveće banke u zemlji koje su bile nosioci celokupnog bankarskog sistema i okosnica privrede je bilo nepotrebno“ - smatra prof. dr Slobodan Komazec, ekonomski ekspert. „Tadašnji nosioci vlasti srušili su banke sa ogromnim kapitalom i ugledom u svetu. Dinkić ih je proglasio nelikvidnim. Njihovim guranjem u stečaj, otvoren je prostor da uđu strane banke i da zauzmu najveći deo tržišta. Za 13 godina, sve čime su raspolagale je urušeno, prodato, a kada će se završiti postupak stečaja potpuno je neizvesno“.

Od rasprodaje imovine, namirena je stara devizna štednja, kao i neki poverioci, a same banke teško su dolazile do svojih potraživanja jer su najveći dužnici velike domaće firme, koje su u postupku privatizacije u svetu.

„Zbog nemogućnosti da naplate svoja potraživanja od dužnika koji su u postupku privatizacije, banke su naplatu svojih potraživanja morale da traže sudskim putem - ističu u Agenciji za osiguranje depozita“. Reč je o sudskim postupcima velike vrednosti, na čiju dužinu trajanja banke ne mogu da utiču. Po prijavljenim, a osporenim potraživanjima poverilaca vode se sudski sporovi po tužbama za utvrđenje koji su takođe velike vrednosti i dugo traju, s obzirom na to da poverioci po zakonu imaju pravo na korišćenje redovnih i vanrednih pravnih lekova.

Nekadanšnje sedište Beobanke na Zelenom vencu u Beogradu Nekadašnje sedište Investbanke na Terazijama u Beogradu

Stečajni postupci nad Beogradskom bankom i Jugobankom u stečaju su izuzetno kompleksni, kako navode u Agenciji, posebno zbog toga što su te banke poslovale u inostranstvu preko svojih agencija u Njujorku. Beogradska banka je imala i poslovnu jedinicu na Kipru, a poslovala je i preko mešovitih banaka u inostranstvu, od kojih su Anglo-Jugoslav Banki Bank Franko-Jugoslav u postupku likvidacije.

„Beogradska banka u stečaju ujedno je i najveći poverilac Beobanke i Investbanke (u ukupnim potraživanjima Beobanke učestvuje sa više od 50 odsto potraživanja, a u ukupnim potraživanjima Investbanke učestvuje sa više od 76 odsto). Međutim, završetak stečaja Beobanke i Investbanke zavisi i od naplate dugova preduzeća koja su bila u restrukturiranju i velikih kompanija koja su u nadležnosti Agencije za privatizaciju i sudova“ - naglašavaju u Agenciji.

Kada je u pitanju Beogradska banka u celini su isplaćena potraživanja građanima. Ova banka do sada nije obavila deobu stečajne mase, tako da nije počela sa isplatom ostalih poverilaca u skladu sa odredbama Zakona. Jugobanka u stečaju namirila je prvi isplatni red poverilaca po osnovu štednje građana u iznosu od 41,9 miliona evra. Takođe je sa 30.6.2013. godine upućen predlog Privrednom sudu Beograd za deobu stečajne mase poverilaca drugog isplatnog reda. Početkom 2014. godine, većini poverilaca je isplaćen iznos od 3,2 odsto utvrđenog potraživanja s kamatom. Ukupan iznos za deobu stečajne mase iznosio je 749,9 miliona dinara, a rezervisana sredstva po neispitanim prijavama i tužbama za utvrđenje iznose 1,7 milijardi dinara.

„Beobanka u stečaju isplatila je poverioce prvog isplatnog reda u visini od 100 odsto utvrđenog potraživanja, osim štediša iz Crne Gore (oko 251.800 evra), za čija potraživanja je izvršena rezervacija sredstava, a isplatiće se nakon dogovora i usaglašavanja svih dugovanja i potraživanja Republike Srbije i Republike Crne Gore. Poverioci drugog isplatnog reda su, nakon dve delimične deobe, namireni u visini od 26,9 odsto utvrđenog potraživanja. Investbanka takođe je namirila poverioce prvog isplatnog reda po osnovu stare devizne štednje, platnog prometa i dinarske štednje u iznosu od 63 miliona evra“ - kažu u Agenciji.

Od pokretanja stečaja, odlukom bivše Narodne banke Jugoslavije u januaru 2002, do ovih dana, zbirni troškovi stečajnih postupaka kreću se oko 100 miliona evra. Naime, tokom proteklih trinaest godina troškovi stečaja za Beobanku domašili su do 24,5 miliona evra, približno su isti i za Jugobanku, za Beogradsku banku se, u odsustvu preciznih informacija, pretpostavlja da se takođe kreću oko te cifre, a da su u najboljem slučaju za koji milion evra manji u slučaju Investbanke.

 

Beobanka bi i danas mogla da radi, uništeni smo da bi se stvorio prostor za strance!

Nekada najveća banka u jugoistočnoj Evropi ima veća potraživanja nego dugovanja. Ne postoji zemlja koja je uništila svoje banke. Beobanka bi mogla opet da radi! Njena potraživanja su veća od dugovanja. Zato i ne može da se okonča stečaj dug 13 godina. Ovo tvrdi Zlatan Peručić, nekadašnji direktor Beobanke.

Najveća banka u jugoistočnoj Evropi s kraja 20. veka sa 5.500 zaposlenih i 150 filijala mogla bi ponovo da otvori šaltere, samo u nekom drugom prostoru, jer je njen rasprodat.

Prepoznatljiv amblem Beobanke 

Najveća banka u jugoistočnoj Evropi s kraja 20. veka sa 5.500 zaposlenih i 150 filijala mogla bi ponovo da otvori šaltere, samo u nekom drugom prostoru, jer je njen rasprodat.

Od dana otvaranja stečaja do danas od ukupno 141 nepokretnosti koju je posedovala Beobanka, prodato je 130 ukupne površine 33.173,09 kvadrata. Sve to za svega 1,9 milijardi dinara! Pored toga kompenzacijom sa državom prodata su tri objekta za 1,1 milijardu dinara. Veliki deo prostora je izdat za nešto više od pola milijarde dinara.

„Ne postoji zemlja na svetu koja je zbog načina na koji su ugašene četiri velike banke: Beobanka, Jugobanka, Investbanka i Beogradska banka, uništila svoj bankarski sektor, da bi otvorila vrata stranim bankama. Za svako loše poslovanje, kriv je menadžment, ali nikada put za rešavanje krize nije gašenje banke. Svedoci smo onoga šta je uradila Amerika 2008. godine. Smenila je direktore, a u banke upumpala novac i sačuvala ih. A, naše najveće domaće banke sa velikim ugledom u svetu su ugašene u jednom danu, a da za to nije bilo razloga. To je početak kraja srpskog bankarskog sektora“.

Prema rečima Peručića, bankari su 4. januara 2002. godine dobili dopis sa tri rečenice u kojem se navodi da su banke toliko „kontaminirane“ da moraju da se ugase, jer mogu da unište domaću privredu. Pri tome, upravo, Beobanka, Investbanka, Jugobanka i Beogradska banka su bile najveći kreditori naših preduzeća od velikih sistema do malih firmi i od njih imala velika potraživanja.

„Beobanka je poslovala sa 80 odsto beogradskih preduzeća i 60 odsto firmi iz zemlje“ ističe Peručić. „Najveći klijenti su bili iz metalskog i tekstilnog kompleksa. Oni su bili veliki dužnici, ali koja firma i danas nema problem. Sva potraživanja su bila osigurana, odnosno pokrivena sredstvima obezbeđenja, pre svega hipotekama. S druge strane, na primer, IMT, IMR su bili veliki sistemi koji su radili za izvoz. Danas ne postoje. Finansirali smo Elektroprivredu, Trepču, Bor... Samo Beobanka, Investbanka, Jugobanka i Beogradska banka su kreditirale više od 90 odsto srpske privrede. I ove banke su proglašene grobarima domaće ekonomije, a jedini spas je bio da se sahrane same banke. Dakle, one su žive zakopane, a kako je posle prošla naša privreda to vidimo sada. Divljačka privatizacija ih je uništila“.

ČUVALI SRPSKE PARE„Za nas je veliki problem bio štednja koju je država devedesetih godina proglasila starom deviznom štednjom“ kaže Zlatan Peručić. „Beobanka je imala 1,5 milijardi maraka depozita. Odlučili smo da napravimo materijal kako bi se ta štednja vraćala stanovništvu. Predvideli smo da to bude u tranšama na više godina. Sa materijala je skinuta prva stranica, naš program je preuzet i nastala je Nacionalna štedionica, u privatnom vlasništvu, koja je uz pomoć države, počela da izmiruje štednju u ratama, a zatim je prodata Eurobanci“.

 

Četiri banke ugašene po direktivi, Srbija je postala bankarska kolonija!

Od bankara se zahtevalo da friziraju bilanse kako bi 2002. godine bile zatvorene najveće domaće banke. Direktorima naređeno da u poslovne knjige stave minuse koji nisu postojali, tvrdi Zlatan Peručić.

Pre zvaničnog gašenja četiri najveće domaće banke početkom januara 2002. godine, od direktora se zahtevalo, usmeno, da dostave završne račune u kojima će biti navedeni gubici, iako ih nije bilo. Naredba je bila - zatvaranje Beobanke, Investbanke, Jugobanke i Beogradske banke, iako su se završni računi podnosili 28. februara. Žurba je bila velika da se stave katanci na navodne gubitaše „teške“ 8,3 milijarde maraka, što je bila notorna laž. Direktori su sastavljali izveštaje iz straha, jer nisu imali kome da se žale, a svaka tužba prvo mora da se procesuira u zemlji, a onda u međunarodnim sudovima. Kako to funkcioniše, vidi se i po tome što stečaj banaka traje već 13 godina.

Ovo tvrdi Zlatan Peručić, bivši direktor Beobanke, i ističe da je zatvaranje najvećih banaka u stvari bilo gašenje domaćeg bankarstva.

„Izveštaji su morali da budu loši“ naglašava Peručić. „To je bila direktiva. A posledice su i danas vidljive. Bez posla je, pre svega, ostalo 10.000 službenika. Vrsnih službenika, koji su kasnije strane bankare učili bankarstvu. Dobili su po 300 maraka otpremnine i otišli bez poslednje plate. Osim ljudi, bankarski sektor je izgubio odličan IT sistem, a da ne pominjem imovinu koja je rasprodata, razvučena, uništena. A gde je novac nestao, to nismo saznali“.

Kako ističe Peručić, svi bankari, od generalnih direktora do službenika, dobili su otkaze, a nikada protiv nijednog rukovodioca nije podneta tužba.

„Ako smo loše vodili banke, zašto niko nije dospeo na sud“ kaže Peručić. „Kada jedna banka ne radi po propisima, prvi čovek i izvršni odbor se smenjuju, ako treba i krivično gone, a banka se spasava. Nijednom direktoru ništa nije zamereno. Dakle, ko je kriv ako su zaista, kako se pre 13 godina govorilo, najveće banke najveći gubitaši u zemlji. Beobanka, Investbanaka, Jugobanka i Beogradska banka su ugašene, ali se i posle 2002. godine nastavilo sa urušavanjem domaćeg bankarstva. Danas smo došli na nivo od dve domaće banke. Komercijalne, koja ide na prodaju, i Poštanske štedionice, koja će vrlo lako postati šparkasa. Nema zemlje koja nema svoje banke. One su nosioci domaće privrede. Srbija je postala bankarska kolonija.

„Imali smo najbolju službu društvenog knjigovodstva u Evropi. Dolazi su Nemci da uče od našeg SDK. Nažalost, i to je bila smetnja, pa je ova služba ugašena. Tako se znalo kuda ide novac preduzeća, a danas mu je teško uhvatiti trag“.

 

Stranci gledaju zaradu, a ne razvoj

Našoj zemlji potrebna domaća finansijska institucija da nosi privredni razvoj. Bez naše banke teško do povoljnijih uslova za finansiranje projekata.

U Srbiji posluju samo tri domaće banke sa državnim kapitalom - Komercijalna, Poštanska štedionica i Srpska banka i u naredne dve do tri godine i one će završiti u rukama stranaca. Komercijalna je već u procesu privatizacije, a za ostale dve se pravi plan. Time bi se stavila tačka na učešće države u bankarskom sektoru, za šta mnogi misle da nije dobro. Pre svega, jer domaće banke mogu više da pruže građanima, a naročito privredi.

„Strane banke mogu da budu konkurencija, a domaće bi trebalo da budu nosioci privrednog razvoja“ kaže Zlatan Peručić, nekadašnji direktor Beobanke, koja je kreditirala oko 70 odsto srpske privrede. „Osamdesetih godina prošlog veka, Beobanka je godišnje finansirala izgradnju oko 7.000 stanova u Beogradu. Krediti su odobravani zaposlenima pod povoljnim kamatama i bez raznih provizija i naknada koje se sada zaračunavaju. Zatim, samo IMT je izvozio 40.000 traktora godišnje. Kasnije je licencu za te mašina preuzela Indija i nastavila proizvodnju, a naš privredni gigant više i ne postoji“.

Bez domaće banke, teško da se mogu steći povoljniji uslovi za finansiranje projekata, jer je strancima novac skup. S druge strane, mogu da ga šetaju gde žele, u maticu, u druge zemlje gde posluju, ako im se više isplati.

„Domaća banka, uz pomoć države, može da ponudi pre svega kredite sa nižim kamatama“ naglašava Peručić. „Dok sam bio u Srpskoj banci imao sam plan da oživim proizvodnju motora koju su radili nekada IMR i IMT. Namenska je mogla da poveća poslovanje, jer je bilo novca za nove projekte. Prikupio sam dovoljno novca za početak, kroz štednju, a da me je država podržala bilo bi i više investicija. Nemam ništa protiv stranih banaka, ali svaka ozbiljna zemlja trebalo bi da ima barem jednu svoju banku“.

To se vidi i na primeru bivših jugoslovenskih republika. Slovenija je, na primer, sačuvala svoje bankarstvo i nije širom otvorila vrata strancima, kao mi.

„Imati domaću banku ne znači kršiti pravila poslovanja, odnosno odobravati kredite onima koji ne mogu da ih vrate“ ističe Peručić. „Loših kredita je uvek bilo i biće, ali banka mora da proceni rizik koji nosi svaki zajam“.

„Iz Srpske banke sam otišao bez objašnjenja“ kaže Zlatan Peručić. „Prvo sam dobio nagrade i priznanja, a onda mi je uručeno razrešenje. Rečeno mi je da se „želi osveženje kadrova“, iako je takav postupak protivzakonit. Za godinu dana, koliko sam bio direktor ove banke, prikupio sam 40 miliona evra štednje. Banku sam zatekao potpuno ruiniranu, a protiv prethodnog direktora sam podneo krivičnu prijavu za zloupotrebu službenog položaja, odnosno davanje kredita bez osnove. On je, umesto da odgovara pred sudom, sada direktor jedne naše banke u inostranstvu. Srpska banka, koja je imala dobre šanse da stane na noge, radi delimično i ne zna se njena konačna sudbina“.

 

O ovoj temi je SFOS govorio i ranije:

Sindikalni poverenik

Predstavnici Sindikata finansijskih organizacija Srbije izneli su svoja razmišljanja u vezi i dalje vrlo aktuelne teme, koja se odnosi na stečajni postupak koji se vodi u Beobanci, Beogradskoj banci, Investbanci i Jugobanci.

Taj postupak i dalje traje nakon skoro dvanaest godina od dana pokretanja stečaja.

Razgovor sa predstavnicima SFOS-a objavljen je kao glavna tema u Sindikalnom povereniku broj 3124/447 od 15. septembra 2013. godine.

← Tekst objavljen u Sindikalnom povereniku možete pročitati u celini klikom na link koji se nalazi na naslovnoj strani levo.

 
>>>>> Povezan tekst:

Ovih dana navršilo se punih devet godina od pokretanja stečaja nad četiri velike državne banke, Beobankom, Beogradskom, Investbankom i Jugobankom. Iako prodaja imovine, naplata potraživanja i sudski sporovi traju skoro deceniju, stečaj nije ni blizu kraja.

Poslednjih deset godina Srbija ima novi, reformisani bankarski sistem za koji vlast tvrdi da je najzdraviji deo srpske privrede. S druge strane, često se u javnosti ističe da su finansijske usluge u Srbiji najskuplje u regionu, pa čak i u Evropi i da ne mogu banke da rade dobro dok privreda odumire.

BM Balkandecenijski obracun

 Ubistvo poverioca

Oni koji su protiv gašenja četiri banke, koje su činile najveći deo bankarskog sektora nekadašnje zemlje, kao najvažniji argument ističu da za tim nije bilo potrebe, jer potraživanja banaka prevazilaze njihova dugovanja. Međutim, sprovedena je operacija ubij poverioca, spasi dužnika, pa umesto restrukturiranja ili stečaja velikih preduzeća koja su dugovala milione maraka, nova ekonomska vlast je odlučila da ukloni one kojima su pare dugovane.

Međutim, prva i najveća žrtva postoktobarskih reformi i dalje ne umire, a po svemu sudeći ostaće u životu još jednu dekadu. Do sada su, prema podacima Agencije za osiguranje depozita koja je nadležna za likvidaciju banaka, četiri velike banke naplatile od pravnih i fizičkih lica oko 22 milijarde dinara. Inače 2002. godine kada je postupak započet ove banke su od 2.300 dužnika potraživale oko 9,5 milijardi evra, pa tako procenat naplate za devet godina iznosi oko četiri odsto. Trenutno banke u stečaju potražuju oko 2,3 milijarde evra, od čega se oko 800 miliona vode sudski sporovi. S druge strane poverioci drugog isplatnog reda potražuju 853 miliona evra, a vode se parnice oko još 800 miliona evra spornih potraživanja.

O efikasnosti ovog postupka govori i podatak da je ukupno potrošeno 5,5 milijardi dinara na sam postupak, što znači da je svaki četvrti dinar koji je u ime banaka naplaćen, potrošen na plate zaposlenih, advokate, sudske takse. Ovo znači da stečaj sam po sebi košta 50 miliona dinara mesečno, pa zaposleni i nemaju razloga da žure, jer ovako imaju lepa primanja i siguran posao sve dok se stečaj ne završi. Od prihoda je plaćeno i državi 189 miliona evra za isplatu stare devizne štednje i još 1,4 milijarda dinara po osnovu dinarske štednje i platnog prometa.

 

Plan da se unište domaće banke

Na pitanje da li postoji procena kada bi se postupak stečaja mogao završiti u Agenciji za osiguranje depozita kažu da se to ne može predvideti.

Imajući u vidu veliki broj dužnika, imovinu koja još nije prodata, veliki broj parnica po tužbama za utvrđenje koje su podneli poverioci, okončanje postupka stečaja se ne može predvideti. Tome treba dodati i činjenicu usporene prodaje nekretnina, otežanih postupaka privatizacije preostalih velikih dužnika, neizvesne naplate od velikog broja preduzeća - dužnika banke, a koji su takođe u stečaju ili likvidaciji, kao i od okončanja postupaka likvidacije koji se vode na Kipru i u SAD, kažu u Agenciji.

Do sada je prodato 130.000 kvadratnih metara objekata koji su pripadali ovim bankama za ukupno 10 milijardi dinara.

Ekonomista Milan Kovačević ocenjuje da je redosled poteza bio pogrešan.

Odlučeno je da se banke likvidiraju dok još nismo bili sigurni da li će Pariski klub poverilaca otpisati dve trećine duga. Bilo bi mnogo jeftinije da smo neke od te četiri banke spasili, kao što su u mnogim zemljama domaće banke spasene reorganizacijom. Međutim, to je bila koncepcija da se unište domaće banke i, od ozbiljnih banaka, iz nekog razloga preživele su samo dve, Vojvođanska i Komercijalna banka. Sve to je urađeno bez plana i na "o ruk". Oni koji su to sprovodili nisu govorili da je to što rade dobro, već da ne može drugačije. Ipak, ni tada taj argument nije bio tačan. Nekim preduzećima se kratkoročno olakšalo otpisom duga, ali ona su nastavila da tonu i da šire dalje trulež. Bolje da su odsekli ono što ne valja, a dobro ostavili da funkcioniše, smatra Kovačević.

 

Samo za državu korist od otpisa inostranih dugova

Kada je Pariski klub poverilaca otpisao 66 odsto duga Srbije, u dva navrata 2002. i 2006. godine, koji su u velikoj meri napravila velika društvena preduzeća, a za koji je država garantovala, očekivalo se da će država otpisati taj dug firmama i tako im pomoći da se izvuku iz problema.

Profesor Jovan Ranković, bivši savezni ministar finansija SCG koji je i dao ostavku na to mesto zbog načina na koji su četiri banke likvidirane, ističe da je ta sredstva umesto da se pomogne privredi, država uzela za sebe. Zauzvrat ugasila je banke kojima su te firme dugovale.

Od tog otpisa ni banke ni njihovi klijenti nisu imali nikakve vajde. Sa tim što su dobili od Pariskog kluba trebalo je da pomognu privredi, a onda ni banke ne bi morale da idu u stečaj. Nisu banke bile problem, nego njihovi klijenti. To što je urađeno sa bankama je veoma loše. Meni je pokojna direktorka Beogradske banke Borka Vučić rekla da ta banka ima dovoljno kapitala da može ponovo da počne da radi. Dokaz za to je što posle skoro deset godine nije završen stečaj. To je suluda ideja dvojice ljudi, Dinkića i Labusa, tvrdi Ranković.

Najbolji primer kako je država spasavala gubitnike i dužnike je smederevska železara, koja je dugovala 70 odsto ukupnog duga od 1,4 do 1,7 milijardi dolara Investbanci, Beobanci i Jugobanci.

Najveći dužnik bila je smederevska železara koja je imala oko 92 milijarde dinara gubitaka (prim. jedna marka vredela je osam dinara) što je bilo četiri puta više od sopstvenog kapitala. Železara je bila u problemima, a nisu joj pomogli otpisom duga. Onda je prodata samo imovina za 23 miliona dolara, a sve gubitke i obaveze i dugove prema bankama preuzela je država. Poverioci su bili i neka fizička lica i preduzeća koja nisu mogla da naplate dug od države i zato su propali i oni i banke. Posao likvidacije četiri velike banke nije nikada opravdan, tvrdi Ranković.

Milan Alempijević, predsednik Sindikata finansijskih organizacija Srbije, koji je vodio proteste zaposlenih u ovim bankama početkom 2000-ih godina, ocenjuje likvidaciju u kojoj je 8.500 bankarskih službenika ostalo bez posla, kao najveću grešku.

 

Čišćenje terena za strane banke

Posle devet godina stečaj i dalje traje i ne zna se kada će završiti, a ove banke i dalje ostvaruju prihod. U prvoj godini posle likvidacije 1.500 ljudi koji su ostali bez posla je umrlo od stresa, a samo 1.200 iz Beobanke. U naredne četiri godine samo 13 odsto njih je našlo posao. Ali to je šteta i za sve građane Srbije. Došle su strane banke na očišćen teren bez konkurencije i mogle da drže najviše kamate u regionu. Sve je učinjeno da se tržište očisti, a oni da uzimaju ogromne profite, napominje Alempijević.

Beogradska banka je u svom sistemu imala 22 banke u Srbiji, ali i dve poslovne jedinice, na Kipru i u Njujorku i tamo je u toku stečajni postupak nad njima. Beogradska banka ima i vlasništvo u drugim bankama a dve od njih - Anglo Jugoslav Bank iz Londona i Banque Franco Jugoslav iz Pariza - nalaze se u postupku likvidacije. Ukupno prijavljena potraživanja prema ovoj banci iznose 3,28 milijardi evra, a osporena su potraživanja od 25 milijardi evra.

Najveći poverioci Investbanke su Beogradska banka sa 76 odsto, NBS sa 11 odsto i Ministarstvo finansija sa dva odsto potraživanja. Kraj likvidacije ove banke je posebno neizvestan jer potražuje sredstva od velikog broja preduzeća koja se ili nalaze u stečaju ili tek treba tamo da se nađu.

Od Jugobanke domaći i ino poverioci potražuju oko dve milijarde evra. I ova banka je imala poslovne operacije u inostranstvu preko Jugobanke Agencije Njujork koja se takođe nalazi u postupku stečaja. Jugobanka je imala i veliki broj nekretnina u Hrvatskoj, pa se sada vode sporovi pred tamošnjim sudovima vredni 200 miliona evra.

Stečajni upravnici Beobanke su do sada unovčili stečajnu masu vrednu 15,9 milijardi dinara, najviše naplatom potraživanja (10,9 milijardi) i prodajom nepokretnosti (3,52 milijarde).

 

>>>>> Povezan tekst:
 

strana 01astrana 02strana 03

 

 

Korisni linkovi

 

Centar za razvoj sindikalizma

Vlada Republike Srbije

Narodna banka Srbije

Republička agencija za mirno rešavanje sporovaBiznis & finansije

Kamatica

Međunarodna organizacija rada

Evropsa socijalna povelja

Kursna lista

 

valute