A šta je dostojanstveni rad? Ukratko: rad koji omogućava dobar život. U širem značenju: rad koji istovremeno sadrži četiri komponente: zapošljavanje, radno-socijalna prava, zaštitu i dijalog, jer sve su četiri komponente potrebne za stvaranje najbolje perspektive za razvoj i socijalni napredak.

Kao i sindikalne kolege iz celog sveta i Sindikat finansijskih organizacija Srbije je obeležio 7. oktobar – Međunarodni dan dostojanstvenog rada, ustanovljen na predlog Međunarodne konfederacije sindikata. Dan pre toga bio je Svetski dan nesigurnog posla, kao upozorenje da nesiguran posao zbog pohlepe kapitala jeste globalni problem i da kao takav i u Srbiji postaje sve veći problem.

A šta je dostojanstveni rad? Ukratko: rad koji omogućava dobar život. U širem značenju: rad koji istovremeno sadrži četiri komponente: zapošljavanje, radno-socijalna prava, zaštitu i dijalog, jer sve su četiri komponente potrebne za stvaranje najbolje perspektive za razvoj i socijalni napredak.

Cilj obeležavanja ovog dana u svetu je ukazivanje: (1) da privredni i ekonomski rast i dostojanstvo čoveka idu zajedno; (2) da se prava radnika smatraju temeljom razvoja, ekonomskih, financijskih, trgovinskih i socijalnih politika; (3) da se dostojanstveni rad ne smatra domenom bogatih zemalja, već mogućnošću za održivi razvoj u čitavom svetu; (4) da se temeljni radni standardi Međunarodne organizacije rada, kao specijalizirane ustanove Ujedinjenih nacija, poštuju u svakoj zemlji; (5) da se strategije dostojanstvenog rada razvijaju i provode na nacionalnom i međunarodnom nivou; (6) da se javna rasprava vodi oko odluka koje se donose na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou i da se odluke donose uz uključenost direktno pogođenih; (7) da vlasnici kapitala i poslodavci prepoznaju dostojanstven rad kao ključnu komponentu njihovih poslovnih strategija; (8) da je uvažavanje organizacija civilnog društva iz zemalja u razvoju od strane evropskih političara u odnosu na značaj dostojanstvenog rada temeljni korak kako bi se ostvario život u dostojanstvu, bolji standardi življenja i mogućnost izbavljenja iz siromaštva; (9) da dostojanstven rad mora biti shvaćen i prihvaćen kao pravo u zemljama u razvoju, kao što je u razvijenim zemljama.

I dok je razvijeni svet 7. oktobar obeležio kao dan dostojanstvenog rada, mi se u Srbiji tog dana podsećamo koliko smo daleko od dostojanstva. Dostojanstvo radu daje radnik i zato treba javno prozivati i obeležiti sve one koji mu ga na bilo koji način oduzimaju, bez obzira je li reč o poslodavcima ili njima bliskim političarima i vlasti. Svetski dan dostojanstvenog rada obeležava se jedan dan u godini, ali radniku i radu to dostojanstvo pripada svih 365 dana u godini. On je radnikovo, naše pravo i naša je sindikalna dužnost i obaveza da dijalogom i pritiskom na poslodavce i političare uradimo sve kako bi to zaista tako i bilo.

Veliki je broj nezaposlenih, rad bez zarada, bez uplaćenih doprinosa, poniženje i diskriminacija na svakom koraku, ali i ćutanje, jer je strah od gubitka i takvog posla ogroman. Sa zaradom koja je najčešće niža od egzistencijalnog minimuma, nema govora o bilo kakvom dostojanstvenom radu srpskog radnika. Lojalnost poslodavcu i naporan rad koji je nekada obezbeđivao stabilnu karijeru zaposlenog i sigurnu penziju je obezvređen i obesmišljen. Sve više radnika, usled preovlađujućeg nedostatka radnih mesta radi na privremenim i povremenim poslovima, izložen visokom stepenu rizika, za niske ili minimalne zarade, bez odgovarajuće pravne i zdravstvene zaštite.

Obaveza Sindikata finansijskih organizacija Srbije je da ukaže da nesiguran rad postaje nacionalna sramota, da lišava ljude prava na pristojan život, podriva kompletan sistem vrednosti, utiče na materijalno i psihološko stanje nacije, a posebno porodice, koja je danas veoma ugrožena.

Svetski dan dostojanstvenog rada je i ove godine protekao u senci međunarodnih sukoba i krize na bliskom istoku, što značajno i kod nas utiče na trend usporavanja privrednog rasta, porasta nezaposlenosti i pada životnog standarda. Ono šta dodatno zabrinjava je da se ne naziru rešenja, jer se egzistencijalni problemi građana iz godine u godinu guraju u stranu pred naletima dnevne politike, a umesto jačanja ekonomskih kapaciteta države pribegava se nastavku primena mera restriktivne štednje, smanjenju socijalnih davanja i zamrzavanju plata i penzija.

Kod nas nema socijalnog dijaloga, ali neko će kad-tad morati odgovarati što ga nema. Pored toga, ono što nas kao sindikat zabrinjava je nedostatak radničke solidarnosti kada je rad i posao u pitanju, odsustvo kohezionih veza među ljudima i empatije. Ljudi sve više propuštaju da reaguju, misleći da to nije njihova stvar i da se to ne sme.

Kao sindikat dužni smo da upozorimo da je ovakvo stanje nepodnošljivo i sve manje izdržljivo, jer nezadovoljstvo konstantnom neizvesnošću, osiromašenjem i padom kupovne moći raste kod zaposlenih, nezaposlenih i penzionera. Kad nema osnovnih radnih prava, nema ni socijalnih. Rad mora biti dostojanstven, prijavljen, zaštićen, legalan i vidljiv sa stanovišta penzionog prava. Međutim, pravo na dostojanstven rad trebalo bi da se tiče svih u društvu, a ne samo sindikata i svi moramo da shvatimo da je to osnovni problem sa kojim se suočavamo i ako ne bude rešen, jednostavno - nema budućnosti.