Republički odbor SFOS-a je na sednici održanoj 7. juna 2018. godine jednoglasno zaključio da je neophodno urgentno pokretanje javne debate o pitanjima ključnim za buduće sindikalno organizovanje i delovanje, jer pravci reformi u oblasti radnog zakonodavstva bitno utiču na rad sindikata.

Republički odbor Sindikata finansijskih organizacija Srbije – SFOS je na sednici održanoj 7. 6. 2018. godine jednoglasno zaključio da je neophodno urgentno pokretanje javne debate o pitanjima ključnim za buduće sindikalno organizovanje i delovanje, jer pravci reformi u oblasti radnog zakonodavstva, kako u odnosu na nove globalne izazove u svetu rada i njihov uticaj na položaj zaposlenih u našoj zemlji, tako i u odnosu na proces evrointegracija bitno utiču na rad sindikata.

Promene u radu uključuju pametan rad, rad na daljinu, promene u radu izazvane digitalizacijom i uopšteno ostale nove vrste poslova koje kombinuju obične poslove zaposlenih sa nekim drugim rokovima i uslovima tipičnim za razne oblike samozaposlenja, koji postaju sve učestaliji, posebno u delatnosti pružanja finansijskih usluga, sa kojima se SFOS često suočavao. Sve te promene na različite načine uveliko izazivaju sposobnosti sindikata, a uglavnom: (1) kako organizovati radnike koje ove promene pogađaju, kao i (2) kako zaštiti i te radnike staviti pod okrilje kolektivnog pregovaranja.

Opšte slabljenje društvenog uticaja sindikata u velikoj meri uslovljeno je rastom socijalnih nejednakosti, što je, pored drugih faktora, posledica činjenice da je tek svaki sedmi novozaposleni u Srbiji zaposlen na neodređeno vreme. To zahteva odmah izmenu definicije pojma zaposlenog u radnom zakonodavstvu naše zemlje, a u cilju jačanja socijalne kohezije.

Međutim, dilema sindikata ogleda se u pitanu ko u Srbiji zaista piše zakone iz oblasti rada, uključujući i odredbe novog nacrta Zakona o štrajku. Iako detalji još uvek nisu sasvim poznati, novi zakon o štrajku u Srbiji već je najavljen kao skromno poboljšanje zakonskih prava radnika, pri čemu je vlast sasvim ignorisala činjenicu da se ni druga osnovna prava radnika uopšte zakonito ne poštuju. A kod najavljenih radi se o izmenama u delu u kome bi izmenjen zakon mogao da bude u koliziji sa Ustavom i drugim višim opštim pravnim aktima. Zakon koji se bavi regulisanjem štrajka se ne bavi razlozima koji do štrajka dovode, a ovih nekoliko unapređenja koja se uvode u delu kako se reguliše sama procedura štrajka, njegovo proglašenje i tok, neće moći, niti uopšte ima nameru da zadire u druga prava zaposlenih.

SFOS se pridružuje onima koji upozoravaju na opasnost da budući zakon od samog nastanka ima urođenu grešku, a to je činjenica da je veliki, i sve veći, broj radnika prinuđeno da rade neprijavljeni, „na crno“. Sve je veći broj onih koji rade nema status stalno zaposlenih lica, nego rade na osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, kao i na ugovore na određeno vreme koji je sada u trajanju do dve godine, umesto jedne, kako je bilo ranije.

Za SFOS nisu prihvatljive odredbe kojima se reguliše minimum procesa rada, koji su izvan međunarodnih standarda rada, a koji nisu usvojeni u radnom zakonodavstvu naše zemlje, a posebno u senci najave Međunarodne organizacije rada da će uskoro objaviti novi Program dostojanstvenog rada za Srbiju. Velikih su razmera posledice promena na tržištu rada koje podrivaju stabilnost radnog odnosa kao osnovne dosadašnje karakteristike radnog zakonodavstva, dok u ukupnoj eroziji stalnog radnog odnosa, postaje redovna pojava lažnih oblika, odnosno zloupotrebe fleksibilnih oblika rada.

Budući da postojeća rešenja u radnom zakonodavstvu Srbije ne nude validan odgovor na neprihvatljiv izostanak zaštite prava radno angažovanih lica (lica koja rade van radnog odnosa, po osnovu različitih vrsta ugovora o radnom angažovanju), SFOS podržava pokretanje inicijative za redefiniciju pojma zaposlenog i definisanje pojma radnog odnosa, sa ciljem omogućavanja sindikalnog organizovanja radnicima kojima je danas to pravo uskraćeno, a sa istovremenim preduzimanjem konkretnih mera za unapređenje njihove radno-pravne zaštite, kao i inicijative za osnivanje sudova rada, što je jedan od neophodnih uslova za kvalitetnu primenu radnog zakonodavstva i rešavanje radno-pravnih sporova u razumnom roku, koji znaju da neopravdano predugačkim trajanjem postupka u potpunosti dodatno obesmisle prava radnika.

Još pre nego što izmene stupe na snagu, kakve god one bile, jasno je da izmene Zakona o štrajku zapravo malo toga mogu da promene. To, opet, nije nikakvo iznenađenje, jer su građani navikli na to da se zakoni donose jer se tako mora, u okviru reformske agende i evropskog puta. U istim tim okvirima, navikli smo i da se sve promene i svi tereti svaljuju na leđa najširih i najopterećenijih slojeva stanovništva. Najznačajniji razlog za ograničeno dejstvo poboljšanja koja će se ozakoniti jeste taj što će ovim zakonom biti obuhvaćen sve manji broj radnika; uglavnom oni koji su u stalnom radnom odnosu, a kojih je sve manje i uglavnom za članove sindikata čiji je uticaj sve slabiji. Sa druge strane, sve je više nezaposlenih, sve je više onih sa ugovorima na određeno vreme i sve je više ilegalnih radnika.

Deluje da bi mnogo značajnije bilo kada bi, makar, Zakon o radu mogao da se promeni u korist zaposlenih. Barem to, uz prateće mere koje bi trebalo preduzeti da vlasnici kapitala ne budu ovoliko privilegovani, a da zaposleni, oni koji proizvode viškove i profite, ne budu toliko obespravljeni. Do tada su sve izmene raznih zakona u radnopravnoj sferi, računajući i ovaj, samo kozmetičke izmene, koje u krajnjoj liniji opet plate zaposleni.

Pokretanje javne debate o pitanjima ključnim za sindikalno organizovanje i delovanje trebalo bi da bude u funkciji iznalaženja odgovora na ta pitanja sa kojima se SFOS u kontinuitetu suočava, kao što su: (1) da li je normalno to što je naša država postala poznata i prepoznata kao zemlja jeftine radne snage; (2) koliko vlasti tretiraju sindikate kao relevantne sagovornike u socijalnom dijalogu; (3) koliko vlasti radnike doživljavaju kao istinske borce za svoja prava; (4) šta je to socijalni dijalog i da li je potreban i čemu služi ovakav Socijalno-ekonomski savet; (5) zašto kod nas među sindikatima vlada tolika nesloga; (6) da li je potreban (i kakav) novi vid sindikalnog organizovanja.