Regulisano tržište više neće tolerisati postojanje dve kategorije radnika koji, bilo da je reč o javnim ili privatnim preduzećima, za obavljanje potpuno istog posla primaju zarade koje se razlikuju i do 50 odsto. Ta neisplaćena razlika nekome direktno ide u džep; pitanje je samo da li ostaje poslodavcima, ili agencijama koje ih angažuju.

Postojanje rada na lizing na našem tržištu rada omogućila je ratifikacija konvencije Međunarodne organizacije rada o privatnim agencijama za posredovanje i zapošljavanje, koju je Skupština Srbije usvojila početkom 2013. godine. Sredinom novembra 2018. počela je javna rasprava Nacrta zakona o agencijskom zapošljavanju, a pre dve godine su pojedini sindikati podneli inicijativu Ustavnom sudu Srbije da se izjasni o zakonitosti propisa kojima je u Srbiji tiho u praksi uvedeno „iznajmljivanje“ radnika – lizing – čime je omogućena eksploatacija radnika mimo zakona i Ustava Republike Srbije. Zakon o radu na snazi ovu oblast ne pokriva, dok o nedavno predstavljenom Nacrtu zakona o agencijskom zapošljavanju sindikati i radnici imaju puno primedbi.

Nameće se zaključak, čim Ustavni sud toliko dugo ćuti o ovoj temi, da je istina da zapošljavanje preko agencija predstavlja najgrublju eksploataciju radnika mimo zakona i Ustava u korist potreba kapitala i stranih investitora, kao i države u ulozi poslodavca, iako naš najviši pravni akt nedvosmisleno garantuje prava čoveka kao radnika: poštovanje dostojanstva na radu, uslove rada, pravičnu naknadu za rad, pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.

Sindikat finansijskih organizacija Srbije podseća da je u Srbiji gotovo dvostruko više ljudi zaposleno „na lizing“ u odnosu na prosek u Evropskoj uniji, pa je taj posao vrlo profitabilan za preko 80 agencija koje se bave posredovanjem u zapošljavanju, dok pojedine kompanije preko ugovora o privremenom i povremenom radu angažuju i do 90 odsto ukupne radne snage. Ovakva popularnost „iznajmljivanja“ radnika u našoj zemlji zasniva se upravo na nedostatku odgovarajuće regulative. Trenutno je situacija takva da radnici „na lizing“ nemaju neka od osnovnih radnih prava, a neretko zarađuju i do 50 odsto manje od kolega koji obavljaju potpuno iste poslove sa statusom stalno zaposlenih.

Iako je tekst nacrta Zakona o radu preko agencija za privremeno zapošljavanje bio gotovo usaglašen sredinom prošle godine, pokušaj ulaska u skupštinsku proceduru tada je prošao neslavno, a radna grupa koja se bavi njegovom izradom vratila se dva koraka unazad. Pored svega, ipak je nacrt tog zakona ugledao svetlost dana. I pored svega, još uvek nisu usaglašene neke ključne odredbe, kao na primer ona koja se odnosi na definisanje garancija od strane agencija za isplaćivanje ugovorenih zarada, poreza i doprinosa za obavljeni posao u ime preduzeća klijenta. Druga tačka sporenja je oko određivanja procenta ljudi koje preduzeće korisnik može da angažuje preko agencija za lizing. Sindikati preporučuju da granica bude 10 odsto, uzimajući u obzir da bi ovakav vid zapošljavanja trebalo da omogući poslodavcu da ‘premosti’ situacije kada nema mogućnost da u kratkom vremenskom roku angažuje određena radna mesta. Ograničavanje zapošljavanja na lizing direktno bi pogodilo javna preduzeća, ali i neke velike privatne firme, kojima na neregulisanom tržištu kod nas angažovanje popriličnog broja radnika preko agencija predstavlja ogromnu uštedu.

Kada se sve prethodno navedeno uzme u obzir, ispada da je dobro što se donosi ovaj zakon, jer je zapošljavanje preko agencija za posredovanje naša svakodnevnica. Najgora situacija je da ovo zapošljavanje bude prepušteno stihiji. Ako već postoji, mora se pravno regulisati. Drugo je pitanje da li sindikati (koji su jasni po ovom pitanju) smatraju da li je ova vrsta zapošljavanja dobra za radnike Srbije? Stav sindikata je jasan: bilo bi najbolje da naše radno zakonodavstvo i ne poznaje ovu vrstu zapošljavanja, da ga u Srbiji nema. To bi bilo najbolje i najhumanije rešenje.

U Nacrtu zakonu je dobro što se izjednačavaju u pravima – ustupljeni zaposleni sa zaposlenima u preduzeću korisnika i to u pogledu zarada, naknade troškova, prekovremenog i noćnog rada, odmora, odsustva, bezbednosti i zdravlja na radu. Dobra novina je i to što zaposleni preko agencija dobijaju pravo sindikalnog organizovanja i učešća u kolektivnom pregovaranju kod poslodavca korisnika.

Mogućnost zapošljavanja preko agencija i 30% radnika u slučajevima kada za to saglasnost da Ministarstvo rada. Postoji opravdana bojazan da izuzetak postane pravilo, tim pre što Nacrt zakona ne navodi kriterijume na osnovu kojih bi Ministarstvo donelo ovu odluku. Sindikati traže brisanje ovog člana u budućem zakonu.

Osnovna primedba na Nacrt zakona je što iznajmljeni radnici mogu da rade i na poslovima iz osnovne delatnosti poslodavca. Predlog sindikata je da iznajmljeni (upućeni) radnici ne mogu da rade u osnovnoj delatnosti poslodavca, kao što je to slučaj i prilikom angažovanja zaposlenih po osnovu ugovora o delu. Na taj način se sprečavaju zloupotrebe i ne narušava se osnovni princip da je rad na neodređeno vreme nedvosmisleno – pravilo, a fleksibilni oblici rada ipak samo – izuzetak. SFOS, kao i naše kolege iz drugih sindikata, neće odustati od zahteva za određivanje najvećeg dozvoljenog udela privremeno zaposlenih radnika kod poslodavaca, dok o svim drugim detaljima može da se diskutuje.

Trenutno ne postoje definisani rokovi za usvajanje ovog zakona, iako postoji spremnost Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja da se čitava oblast konačno reguliše, jer i stručna i šira javnost sve više uviđa kakve su sve negativne posledice postojećeg stanja. Više nije sporna činjenica da postoje strukture koje nisu spremne da se ovaj zakon usvoji, poput raznih agencija za zapošljavanje kojih ima sve više, umesto sve manje, i kojima je u interesu da zloupotrebe postojeći zakonski vakuum u ovoj oblasti kako bi na brzinu stekle enorman profit. Regulisano tržište više neće tolerisati postojanje dve kategorije radnika koji, bilo da je reč o javnim ili privatnim preduzećima, za obavljanje potpuno istog posla primaju zarade koje se razlikuju i do 50 odsto. Ta neisplaćena razlika nekome direktno ide u džep; pitanje je samo da li ostaje poslodavcima, ili agencijama koje ih angažuju.