Počev od 1. januara 2025. godine, stupila je na snagu odluka da je u Beogradu javni gradski saobraćaj besplatan za sve građane. Imajući to u vidu, neki su postavili pitanje da li će poslodavci i dalje imati obavezu da zaposlenima isplaćuju nadoknade troškova prevoza.

Pravo na naknadu putnog troška nastalog dolaskom na rad uređeno je Zakonom o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 — odluka US, 113/2017 i 95/2018 — autentično tumačenje) — dakle propisom koji važi na teritoriji cele Republike Srbije. Shodno navedenom, logično se nameće zaključak da promene na lokalnom nivou, kakva je odluka o besplatnom javnom prevozu u jednom gradu, ne bi trebalo na bilo koji način da utiču na obaveze poslodavca utvrđene propisom koji važi za celu državu. Prema tome, svakako da zakonske obaveze poslodavca u pogledu naknade troškova dolaska i odlaska sa rada ostaju.

Pravo zaposlenih na naknadu svih troškova koji nastaju u vezi sa radom regulisano je članom 118. Zakona o radu. U tom smislu, Zakon određuje da „zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz“. Zakon dalje propisuje još samo sledeće: „Promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu, ne može da utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu, bez saglasnosti poslodavca.“

Iz prethodno citirane zakonske definicije prava zaposlenog na naknadu troškova koje ima u pogledu prevoza na posao, može se zaključiti sledeće:

1. Ovo pravo rezervisano je za zaposlene, to jest lica u radnom odnosu. Lice koje je angažovano na obavljanju privremenih i povremenih poslova (pp poslovi), ugovora o delu i drugih ugovora van radnog odnosa, ne smatra se zaposlenim, tako da nema zakonsko pravo na naknadu troškova prevoza do posla, odnosno poslodavac nema zakonsku obavezu nadoknade putnog troška kao za zaposlene. Međutim, ugovorom može da se odredi da će i lice koje radi van radnog odnosa imati ovo pravo.

2. Svaki zaposleni ima određene troškove dolaska na rad i odlaska sa rada, a poslodavac je dužan da ih nadoknadi.

3. Poslodavac u okviru zakonskih odredbi sam reguliše način isplate navedenih troškova opštim aktom i ugovorom o radu.

4. Naknada se plaća najmanje u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.

5. Poslodavac je dužan da plati ove troškove samo ako zaposlenima nije obezbedio prevoz u sopstvenoj režiji (autobus poslodavca, službeni auto i slično).

Upravo opisano zakonsko uređenje samog prava stvara određenu zabunu. Predsednik Vlade Republike Srbije je izjavio da će država pomoći da se nađe rešenje za ovaj problem, i to ne samo u Beogradu, već i u drugim gradovima.

Do tada, Sindikat finansijskih organizacija Srbije podseća na nespornu činjenicu da većina presuda (odluka Ustavnog suda, presude Vrhovnog Kasacionog suda) ide u pravcu priznavanja putnih troškova svakom zaposlenom.

U skladu sa navedenim, kako bi se izbegli sudski sporovi, važno je da poslodavac realno sagleda i utvrdi potrebe prevoza svakog zaposlenog. Pri tom mora da ima u vidu sledeće:

Opredeljenje zakonodavca jeste da se visina naknade prizna u visini cene karte u javnom saobraćaju, ali korišćenje javnog prevoza nije zakonom propisan uslov za ostvarivanje ovog prava. Ova odredba se tumači tako da se naknada troškova prevoza vezuje za javni prevoz samo u pogledu utvrđivanja visine te naknade. To je zakonski minimum.

To ne znači da zaposleni mora na posao samo javnim prevozom. Zaposleni može na posao peške, biciklom ili na drugi način koji smatra najpodesnijim. Ovo je stav čvrsto ukorenjen u sudskoj praksi. (Mišljenje Vrhovnog kasacionog suda iz 2022. godine ukazuje da pravo na troškove prevoza nije uslovljeno dokazivanjem stvarnih troškova niti koji prevoz zaposleni koristi, jasno je da ova obaveza poslodavaca neće tek tako da se ukine.)

Shodno navedenom, ukidanje plaćanja karte u javnom prevozu u Beogradu ne znači i ukidanje obaveze poslodavca da zaposlenom nadoknadi troškove dolaska na rad i odlaska sa rada. Dodatno podsećamo — odluka o besplatnom javnom prevozu se odnosi na Beograd, a ne treba zaboraviti koliko radnika u glavni grad dolazi, a ne žive u Beogradu.

Kako poslodavac može da postupi? Prvo, može obezbediti sopstveni prevoz: zaposlenima obezbediti sopstvenu autobusku liniju koja će prevoziti radnike do mesta rada, može omogućiti korišćenje službenog vozila, vaučere za gorivo… postoji niz mogućnosti koje stoje na raspolaganju. Ako ne iskoristi nijednu opciju, dužan je da plati troškove dolaska na rad.

Prema tome, poslodavac neće pogrešiti ako obezbedi isplatu naknade u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Ako te cene sada nema u Beogradu, uzima se cena u najbližem mestu, ili se rukovodi visinom poslеdnjе isplaćеnе naknadе po ovom osnovu, prе novonastalе situacijе vеzano za bеsplatan prеvoz u Gradu Bеogradu. Na taj način gotovo izvesno poslodavac izbegava bilo kakve vrlo izvesne sudske sporove po ovom pitanju.

Nesporno ostaje da se naknada troškova prevoza zaposlenom isplaćuje najviše do visine cene pojedinačne prevozne karte u javnom saobraćaju za svaki dan dolaska i odlaska sa rada (ne i za dane kada zaposleni nije radio).

I u mišljenju Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja od 31. januara 2025. godine navedeno je da besplatan javni prevoz u Beogradu ne znači da su poslodavci oslobođeni obaveze da zaposlenima isplaćuju naknadu za prevoz, odnosno da besplatan javni prevoz ne znači automatski ukidanje ovog prava.