Iza kulisa tragikomedije prekrajanja Zakona o radu krije se puno veoma ozbiljnih pitanja, na koja moraju prvo biti dati odgovori i pronađena rešenja u oblasti sindikalnog organizovanja, rada i zastupanja interesa radnika, i to zbog toga da ne bi došlo do nastavljanja daljeg snižavanja prava iz rada i po osnovu rada, odnosno i životnog standarda kako zaposlenih, tako i penzionera, jer smo po tome već blizu dna po svim pokazateljima, ne samo u Evropi, već čak i u našem regionu...

Zbog toga će Sindikat finansijskih organizacija Srbije u svojim svakodnevnim aktivnostima, kao i kroz aktivno učešće kroz više nivoe sindikalnog organizovanja, odnosno zajedno sa Konfederacijom slobodnih sindikata, kao i sa drugim srodnim sindikatima dati svoj puni doprinos u reformi našeg društva, onih za koji će biti ostvaren puni konsenzus svih zainteresovanih socijalnih partnera.

Ipak, pre svega toga, Sindikat finansijskih organizacija Srbije ponovo javno ističe zahtev da se osnivanje i rad sindikata izuzme iz budućeg teksta Zakona o radu i da bude donet poseban zakon o sindikatima, kojim bi se uveo red na sindikalnoj sceni.

Bez mešanja države i uz nepristrasno posredovanje Međunarodne organizacije rada potrebno je nakon toga da bude izvršeno utvrđivanje reprezentativnosti - prebrojavanje stvarnog članstva i utvrđivanje ko u Srbiji zaista ima pravo da zastupa radnike, ali i poslodavce.   Došlo je vreme da maske budu skinute!

Pitanje reprezentativnosti sindikata i poslodavačkih organizacija je jedno od najvažnijih pitanja u oblasti socijalnog dijaloga i industrijskih odnosa. Način utvrđivanja reprezentativnosti sindikata, odnosno poslodavačkih organizacija je pokazatelj realnog stanja sloboda i prava u ovoj oblasti, kao i legitimnosti i legalnosti aktera u socijalnom dijalogu. Naravno, načelo reprezentativnosti sindikata i poslodavačkih organizacija mora da se zasniva na načelima vladavine prava, jednakosti svih pred zakonom, načela jednakih šansi, koje je dužna da obezbedi država, kao i u drugim oblastima društvenog i političkog života.

Načelo reprezentativnosti sindikata i poslodavačkih organizacija, ne sme ni u kom slučaju da bude predmet sukoba i podela među sindikatima, da se zloupotrebljava kao mehanizam isključivosti i diskriminacije, isključivanja pojedinih sindikata iz procesa kolektivnog pregovaranja i demokratskih industrijskih odnosa, odnosno socijalnog dijaloga u celini, posebno sada kada je aktuelna tema isključivanja iz učešća u radu Socijalno-ekonomskog saveta u postupku izmena i dopuna Zakona o radu onih predstavnika sindikata i poslodavačkih organizacija koji imaju puno pravo na to.

Očigledno je da takvo ponašanje nanosi štetu i umanjuje društvenu moć sindikata. Posmatrano na takav, celovit način, reprezentativnost sindikata i poslodavačkih organizacija je takođe civilizacijska tekovina, kroz koju se obezbeđuje sloboda organizovanja sindikata i poslodavačkih organizacija, slobodno, argumentovano sučeljavanje različitih ideja i inicijativa u ovoj oblasti, uz prisustvo svesti i odgovornosti za prepoznavanje i ostvarivanje zajedničkih interesa svih aktera  industrijskih odnosa i socijalnog dijaloga.

Demokratski, pravični, otvoreni koncept i praksa reprezentativnosti sindikata i poslodavačkih organizacija je preduslov uspostavljanja dijaloga kao dela koncepta socijalne tržišne privrede. Upravo na tom planu su prisutne brojne prepreke i otvorena pitanja, koja u velikoj meri predstavljaju prepreku uspostavljanja novog koncepta kolektivnog pregovaranja i socijalnog dijaloga na sektorskom nivou, ali i na nivou države. Praksa je u tom smislu potvrdila da bez efikasnih instrumenata socijalnog dijaloga na nivou pojedinačnih poslodavaca i sektora nije moguće razviti efikasan, celovit model socijalnog dijaloga u celini.

Nažalost, situacija na ovom planu u Srbiji je daleko od poželjne i umesto da bude opšte prihvaćeni instrument obezbeđivanja legitimnosti i provere kapaciteta sindikata i poslodavačkih organizacija, reprezentativnost danas predstavlja predmet sukoba i podela među sindikatima i poslodavačkim organizacijama, kao i nastojanja da se po svaku cenu zadrže stečene pozicije u institucijama kolektivnog pregovaranja i socijalnog dijaloga.

Svesno ili nesvesno prenebregava se činjenica da su se u proteklim godinama promenili svi parametri – broj članova sindikata, ukupna stopa sindikalne organizovanosti, struktura privrede, struktura zaposlenih i da to nameće potrebu drugačijeg definisanja reprezentativnosti sindikata i poslodavačkih organizacija, za šta se Sindikat finansijskih organizacija Srbije snažno i argumentovano zalaže.

Zatim na red dolazi i podela sindikalne imovine, one koja je neopravdano i nesrazmerno u rukama samo jednog sindikata. O toj potrebi, uostalom, govore silni izveštaji raznih komisija Evropske unije o stanju sindikalne scene kod nas, jer za ulazak u EU obavezna je podela imovine sindikata. Srbija je jedna od retkih zemalja u Evropi u kojoj sindikalna imovina nije podeljena. Evropska konfederacija sindikata je u nekoliko navrata upozoravala da će iskoristiti svoj uticaj u Evropskoj uniji i usloviti ulazak naše zemlje u EU rešenjem ovog problema.

Bez rešavanja budućeg statusa sindikata i bez ostvarenja pravog socijalno-ekonomskog dijaloga, teško je dati podršku bilo kom od tzv. reformskih zakona. Sve dok ne dođu vlada i ministar rada koji će posvetiti vreme ovome, neće se rešiti problemi, jer veliki su interesi u pitanju. Sada je pravo vreme da sva ova pitanja budu trajno rešena, a ne da problem opet bude „sklonjen pod tepih“ zarad nekih ličnih ili parcijalnih interesa.