Nesporno je da je u svetu rada ostvaren istorijski napredak tokom prethodnog veka. Ipak, ne mogu se zaobići promene transformacije pokrenute tehnološkim inovacijama, demografskim kretanjima, promenama klime i životne sredine i globalizacijom. Ogromni su izazovi — neiskorenjivo siromaštvo, nejednakosti i nepravde, sukobi, prirodne nepogode i druge humanitarne katastrofe — koji oblikuju trenutni svet rada i predstavljaju pretnju za sutrašnju radnu snagu. Zbog toga postoji potreba za hitnim delovanjem, kako bi se stvorila pravedna, inkluzivna i sigurna budućnost rada uz puno, produktivno i slobodno izabrano zaposlenje i dostojanstven rad za sve. Na polju socijalne pravde neophodno je razvijati nov pristup budućnosti rada sa fokusom na ljudima, što stavlja potrebe i prava radnika, kao i potrebe, težnje i prava svih ljudi u sam centar ekonomskih, socijalnih i ekoloških politika.

Poštovanje svih fundamentalnih principa i prava na radu, uključujući slobodu udruživanja i pravo na kolektivno pregovaranje predstavljaju suštinski temelj i od ključnog su značaja za uspešno kreiranje politika i donošenje odluka. Kako se svet rada sve brže menja, stabilan, uticajan i inkluzivan socijalni dijalog predstavlja i predstavljaće ključno sredstvo za oblikovanje željenog sveta rada, uz jasne i nesporne međunarodne standarde rada.

Sindikati se, uključujući i Sindikat finansijskih organizacija Srbije, nalaze pred ogromnim izazovima. Teško je danas biti sindikalac. Kršenje prava sindikata je široko rasprostranjeno. Tehnološke i ekonomske promene utiču na prirodu i vrstu poslova i samim tim na potencijal za organizaciju i zastupanje radnika. Upravo u tom smislu sindikati moraju da dodatno procene svoje strategije za organizaciju i zastupanje. Kako osnažiti strukturu radnog odnosa i istovremeno obezbediti odgovarajuću zaštitu za sve radnike, što podrazumeva i zaradu od koje se može živeti, kao i bezbednost i zdravlje na radu? Neophodno je pokrenuti aktivnosti po pitanju organizacije i zastupanja novih oblika zapošljavanja što podrazumeva i one radnike koji nisu u radnom odnosu ili rade u neformlanoj ekonomiji.

Svet rada se menja. Opadanje broja radnih mesta u proizvodnji, porast nestandardnog i fleksibilnog rada i postojanje i rast neformalne ekonomije, u sklopu sa promenama u regulativi i ponašanju na polju zapošljavanja, kao i ograničavanjem i kršenjem prava sindikata su doveli do pada stope sindikalnog organizovanja u većini zemalja u svetu. Industrijski odnosi u 21. veku odlikuju se novom nestabilnošću rada, a to ima bitne implikacije po sindikate širom sveta. U ovakvoj situaciji se sindikati suočavaju sa dva najveća izazova: digitalnom ekonomijom i načinom na koji ona transformiše poslove i odnose između poslodavca i radnika, kao i socijalnom podelom između radnika sa stabilnim pristojno plaćenim poslovima i onih sa nesigurnim, slabo plaćenim ili prekarnim poslovima ili bez ikakvog zaposlenja.

Međunarodna organizacija rada ističe četiri moguća buduća scenarija, i to: (1) marginalizaciju usled nastanka trenutnih trendova smanjenja stope sindikalnog organizovanja i sve starijeg članstva; (2) dualizaciju sindikata koji brane svoju poziciju i, u uslovima sve veće nestabilnosti rada i oslabljene institucionalne podrške, fokusiraju svoje sve manje resurse na odbranu najbližih članova nauštrb radnika sa strane i prekarnih radnika kad je to potrebno; (3) zamenu, ili proces u okviru kojega sindikate postepeno zamenjuju drugi oblici društvene akcije i zaštite koju pružaju poslodavci, države, posredničke agencije, nevladine organizacije ili novi društveni pokreti; i na kraju, (4) revitalizaciju zasnovanu na politikama i savezima koji osnažuju sindikate kao relevantne aktere u oblikovanju nove nestabilne radne snage u okviru digitalne ekonomije.

Svaki od ovih scenarija je moguć, ali ključno pitanje je koji je najverovatniji? Poenta je da se dešavaju istovremeno, ponekad u istoj državi, ali u različitim sektorima (javni/privatni, industrija/usluge, alternativna privreda/rad na platformama) sa raznim i specifičnim kombinacijama. Revitalizacija je moguća svuda, ali njen uspeh će zavisiti od toga da li sindikati raspolažu sa dovoljno resursa da obezbede njeno trajanje, povežu se sa mladima i iznađu delotvorne načine da izgrade koalicije sa drugim organizacijama i pokretima.

Suština za sindikate leži u tome da je uključivanje novih članova, kako u staroj, tako i novoj ekonomiji postalo teže od održavanja postojećih veza i da proširenje članstva ili kreiranje nekog drugog oblika aktivizma zahteva da se stvari rade na drugi način, iako sa istom starom svrhom, a to je organizovanje i izražavanje solidarnosti radnika. Sredstvo je ono što treba promeniti, ne cilj.

Prvog maja obeležavamo Međunarodni praznik rada, radničke i sindikalne odgovornosti, ustanovljen daleke 1889. godine, koji simboliše crvena boja — simbol borbe protiv okova i za slobodan život, zasnovan na ljubavi, poverenju i solidarnosti.

To je jedan od najrasprostranjenijih praznika na svetu, a obeležava se u znak sećanja na velike demonstracije iz maja 1886. godine, kada su stotine hiljada američkih radnika izašle na ulice Čikaga kako bi zahtevali opšte prihvaćenje osmočasovnog radnog vremena. U to vreme, Čikago je bio srce američke industrije i centar sindikalnog organizovanja. Iako 1. i 2. maja nije bilo nereda na ulicama, 3. maja su izbili neredi kada su od strane policije ubijena četiri člana sindikata.

U svetu se Praznik rada obeležava mnogobrojnim manifestacijama, akcijama i demonstracijama, čija je suština borba za prava radnika, kraće radno vreme, bolju zaradu i zaštitu na radu. Kod nas ništa novo, jer Prvi maj baš i nema mnogo veze sa težnjama za bolji položaj radnika, već je u kalendaru više rezervisan kao dan za odmor i opuštanje.

Prvomajski uranak za mlade generacije, rođene u poslednjoj deceniji prošlog i u ovom veku, skoro da nema nikakve veze sa radničkim pravima. Danas je odlazak u prirodu i roštiljanje sinonim za ovaj dan — praznik (ne)rada sa mirisom roštilja. Deluje da radnička svest trenutno veoma zaostaje u odnosu na svest radnika od pre skoro 140 godina.

Zabrinuti za egzistenciju i neizvesnu i nepredvidivu budućnost, u Sindikatu finansijskih organizacija Srbije obeležavamo Prvi maj — Međunarodni praznik rada, naš praznik, podsećajući na značaj članstva u sindikatu i pozivajući sve radnike da udružimo snage i da se predlozima izmena i dopuna Zakona o radu izborimo za novo radno zakonodavstvo, koje će zaštiti prava radnika i uspostaviti i štititi dostojanstvo rada i dostojan život.

Konfederacija slobodnih sindikata (KSS), čiji je jedan od osnivača Sindikat finansijskih organizacija Srbije (SFOS), je potpisala ugovor o saradnji sa Kompanijom „Tehnomanija“ d.o.o. iz Beograda.

Saradnja omogućava pogodnosti kupovine za članove Konfederacije/SFOS-a u svim maloprodajnim objektima Kompanije ne celoj teritoriji Republike Srbije.

Članstvo u Konfederaciji potvrđujete overenom potvrdom, koja se popunjava i overava u matičnom sindikatu, čiji ste član, a koji je kolektivni član SFOS-a/Konfederacije.

Matični sindikat potvrdu dostavlja Konfederaciji na uvid i pečatiranje. KSS potvrdu vraća elektronskom poštom matičnom sindikatu, nakon čega se tako overena potvrda štampa i tada je moguće izvršiti kupovinu pod sledećim povoljnim uslovima:

• kupovina bez overe potvrde o primanjima na iznose do 90.000 dinara;
• mogućnost plaćanja na 12 rata bez kamate;
• ceo postupak plaćanja se obavlja preko Addiko banke;
• član Sindikata pri kupovini mora da donese jednu potvrdu o članstvu (u prilogu izgled potvrde > link KSS potvrda), koja važi za jednu kupovinu;
• jedna kupovina nema ograničenje u broju artikala;
• ako članovi Sindikata žele da kupuju za sume veće od 90.000 dinara, tu razliku mogu da doplata sa više različitih načina plaćanja (gotovina, kartica, čekovi);
• za ove kupovine važe maloprodajne cene;
• ako članovi Sindikata plaćaju gotovinski, dobijaju 15% popusta na maloprodajnu cenu;
• članovi Sindikata ne moraju da prebacuju svoja primanja u Addiko banku, a na kućnu adresu će dobijati uplatnicu svakog meseca sa sumom koju treba da uplate za taj mesec;
• kod ovog tipa prodaje ne postoji, kao kod nekih banaka, predaja kartice nakon otplate svih rata, jer se otplatom poslednje rate namenski račun odmah gasi.

U većini sindikalnih organizacija — članica Sindikata finansijskih organizacija Srbije u toku je, ili će do kraja tekuće godine biti obavljen postupak kolektivnog pregovaranja. Pitanja koja smo s tim u vezi dobili od naših članica uglavnom se odnose na rad od kuće.

Iako je u Srbiji rad od kuće predviđen kao oblik radnog odnosa, Zakon o radu nedovoljno definiše tu oblast rada. Kod nas nisu dovoljno precizno zakonom regulisane tačke koje se odnose na nadzor poslodavca i efikasnost radnika koji radi od kuće, sporno je i pitanje obezbeđivanja sredstava za rad, tu su i nedoumice oko osiguranja radnika od povrede na radu, itd.

Kada je talas delta soja koronavirusa počeo da hara, iznuđena je bila tranzicija na rad na daljinu, ili od kuće kao poželjan koncept obavljanja radnih zadataka u uslovima pandemije korona virusa. Sagledavajući da su kolektivi mesta neposrednog kontakta i potencijalno intenzivna žarišta, većina poslodavaca u delatnosti pružanja finansijskih usluga su su u okviru paketa mera mera zažtite zdravlja uvrstili i obavezu da deo zaposlenih obavlja rad od kuće, za sve osim za službe i poslove gde to nije izvodljivo, i to u različitim formama po pitanju broja broja zaposlenih koji ga obavljaju, dana u radnoj sedmici i rokovi trajanja takvog rada.

Ono o čemu su mnogi sindikati ukazivali evoluiralo je u pojavu koja se razvija u raznim pravcima i postalo je skup gorućih pitanja, tako da kolektivnim ugovorom moraju biti pokrivena sva pitanja u vezi sa radom od kuće. Zbog toga SFOS ukazuje da je u kolektivnim ugovorima kod poslodavca neophodno predvideti da se aneksima ugovora o radu moraju precizno definisati parametri ovakvog vida obavljanja rada, a naročito:

· broj dana na sedmičnom nivou tokom kojih zaposleni rade van kancelarije;

· „pravo na nedostupnost“ — vremenski intervali tokom kojih radnik van prostorija poslodavca mora biti dostupan i na koji način (elektronska pošta, mobilni telefon, itd);

· da li i pod kojim uslovima radnik na daljinu ima pravo na tehničku podršku kompanije;

· na koji način poslodavac nadoknađuje troškove rada od kuće i šta sve spada u njih;

· uslovi povratka na režim rada u poslovnim prostorijama.

Problem stalne dostupnosti zaposlenog postojao je i pre početka pandemije, ali je sada znatno dobio na težini. Rad koji podrazumeva da je osoba dostupna i van radnog vremena prepoznat je kao izuzetno negativan po zdravlje ljudi, tako da su pojedine zemlje Evropske unije tokom prethodne decenije donele okvirne propise u vezi sa ovim pravom, ali su njihove odredbe bile deo okruženja oslonjenog na osmočasovni rad kod poslodavca i ne u potpunosti primenjive na novonastale uslove rada. U ovom domenu su očigledne dve stvari: da život ide ispred zakonodavstva i da će tek budućnost odrediti modele koji će efikasno pomiriti pravo na rad na daljinu sa pravom da se bude nedostupan.

Novo i bitno pitanje je ko snosi troškove rada od kuće? Argument da njih treba da snosi radnik naročito uzima obzir da zaposleni prilikom rada van kancelarije nema troškove javnog prevoza, parkinga, korišćenja automobila, ili ishrane van kuće. Međutim, suprotan argument je ukazivanja na to da poslodavci tu imaju manje troškove za zakup poslovnog prostora, njegovo održavanje i razne druge operativne izdatke koji su povezani sa boravkom radnika u prostoru kompanije, a da radnik itetako ima uvećane troškove koji se javljaju na nivou njegovog domaćinstva u kojem radi. Uvećani troškovi (električna energija, grejanje/hlađenje, komunalije, habanje nameštaja, kvarovi na kućnim aparatima i drugi) koje radnik ima kada radi od kuće moraju biti predmet kolektivnog pregovaranja.

Kada su restriktivne mere bile privremeno popuštane i kada su radnici počeli da se vraćaju na radna mesta, obistinila su se predviđanja izneta još na samom početku globalne zdravstvene krize, a to je da radnici osetivši blagodeti rada od kuće, uglavnom neće želeti da se vrate na radna mesta, čak i onda ako je povratak u poslovne prostorije zdravstveno bezbedan.

Banke su sve više, tako deluje, za opciju nastavka rada od kuće u nekoj hibridnoj formi (određeni broj dana kod poslodavca, ostatak od kuće), jer tako ostvaruju uštede i sve se manje čini izvesnim da će doći do potpunog povratka na „staru normalnost“, jer se nova pokazala kao ekonomski efikasnija, barem za one poslodavce koji mogu uspešno da posluju na daljinu. Rad od kuće je došao da ostane, tako deluje, a ne da nestane i, samim tim, moramo ga prihvatiti kao realnost, za koju moramo imati spreman sindikalni odgovor.

Međunarodna organizacija rada (MOR) pokrenula je 2002. godine prvi Svetski dan borbe protiv dečijeg rada. Dan 12. jun treba da posluži kao katalizator rastućeg svetskog pokreta protiv dečijeg rada. Ukidanje dečijeg rada je kamen temeljac težnje za socijalnom pravdom, kroz koju svaki radnik može slobodno i na osnovu jednakih mogućnosti i tretmana tražiti svoj pravičan deo bogatstva koje je pomogao da se stvori.

Skoro dve decenije svet je beležio stalni napredak u smanjenju dečijeg rada. Ali tokom proteklih nekoliko godina sukobi, krize i pandemija COVID-19 gurnuli su mnoge porodice u siromaštvo i naterali milione dece na dečiji rad. Ekonomski rast nije bio dovoljan, niti dovoljno inkluzivan, da ublaži pritisak koji osećaju porodice i zajednica i koji ih tera da pribegavaju dečijem radu. Danas je 160 miliona dece još uvek angažovano na dečijem radu. To je skoro jedno od deset dece širom sveta, a što je još gore, polovina je radno angažovano na način koji je realno rizičan za njihovo fizičko i mentalno zdravlje.

Situacija u vezi sa dečijim radom stoga odražava uočeni nedostatak zadovoljavajućih odgovora na višestruke izazove i promene koje utiču na svet rada. Sve veći jaz između obaveza i konkretnih dostignuća je oslabio akciju, što je ponekad rezultiralo neangažovanjem. Dečji rad je — verovatno — najvidljiviji od ovih problema. To je uzrokovano i održava siromaštvo i isključenost. To uskraćuje deci obrazovanje i mogućnosti i stavlja ih u suprotnost da obezbede pristojan prihod i stabilno zaposlenje kao odrasli.

To je nepravda koja se u većini slučajeva oseća na nivou domaćinstava i porodica — dve trećine dečijeg rada se dešava kao član porodice koji doprinosi. Ali koči ekonomski rast čitavih zemalja i može se povezati sa sve većom nejednakosti u mnogim delovima sveta. To je pretnja društvenoj koheziji i ljudskom napretku.

Takođe, MOR ocenjuje da je dečiji rad retko posledica nebrige roditelja već da ga uzrokuje siromaštvo i nedostatak socijalne pravde. Dostojanstven rad znači okončanje prinudnog rada i diskriminacije, stvaranje bezbednih i zdravih radnih mesta i omogućava roditeljima da decu umesto na rad šalju u škole. Svetski dan borbe protiv dečijeg rada 2023. godine je trenutak za sve koji su posvećeni okončanju dečijeg rada da pokažu da se promena može postići kada se spoje volja i odlučnost.

Prvog maja obeležavamo Međunarodni praznik rada, radničke i sindikalne odgovornosti, koji simboliše crvena boja — simbol borbe protiv okova i za slobodan život, zasnovan na ljubavi, poverenju i solidarnosti. To je jedan od najrasprostranjenijih praznika na svetu, a obeležava se u znak sećanja na velike demonstracije iz maja 1886. godine, kad su radnici u Čikagu stupili u štrajk, zahtevajući osmočasovno radno vreme.

Praznik rada u svetu se obeležava raznim akcijama i demonstracijama, čija je suština borba za prava radnika, kraće radno vreme, bolje plate i zaštitu na radu. Kod nas ništa novo, jer Prvi maj nema mnogo veze sa težnjama za bolji položaj radnika, već je u kalendaru više rezervisan kao dan za odmor i opuštanje. Deluje da radnička svest danas zaostaje u odnosu na svest radnika od pre više od veka.

I ove godine je jasno da nije ostvaren pozitivan rezultat, barem ne kada su u pitanju socijalna pravda i solidarnost. Radnici, oni koji imaju sreću da imaju posao, nezadovoljni su i uplašeni. Čak i zahtev demonstranata od pre 136 godina za osmočasovno radno vreme, za većinu zaposlenih, iako je propisano Zakononom o radu, kod nas u praksi nije ostvaren.

Nesiguran rad je postao preovlađujući: sa ugovorom na određeno vreme, na privremenim i povremenim poslovima, preko agencija za posredovanje ili rad „na crno“. Strah od gubitka posla i potpuna apatija da se bori i izbori za veće plate, veću minimalnu zaradu, za život dostojan čoveka takođe preovlađuju.

Sindikat finansijskih organizacija Srbije ukazuje da je krajnje vreme došlo da se ovakvo stanje menja. Nije normalno da Srbija bude zemlja jeftine radne snage i nesigurnih poslova za prekarne radnike. Zahtev da radnici imaju pravo na bezbedan i zdrav posao, koji je plaćen tako da omogućuje siguran rad i dostojanstven život je u potpunosti osnovan i opravdan.

To mogu ostvariti radnici i sindikati jedino ako su udruženi, solidarni, dobro organizovani i okrenuti zajedničkom cilju, a poruka je: solidarnost = ključ uspeha!

Borba za radnička i ljudska prava traje i danas i deluje da će i naša deca i deca njihove dece na svoj način voditi borbu za svoja prava. I dok živi praznik rada — živi i nada. Živeo praznik rada!