Prepoznajući potrebu za rešavanjem pitanja poput siromaštva, isključenosti i nezaposlenosti, Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 2007. godine proglasila 20. februar za Svetski dan socijalne pravde. Socijalna pravda i društveni razvoj osnovni su preduslovi za ostvarivanje mira i bezbednosti kako unutar, tako i između država.

Socijalno odgovorna država preuzima odgovornost da se brine o građanima koji nisu u stanju da se brinu o sebi, a to podrazumeva zaštitu slabih, stvaranje jednakih mogućnosti za normalan život različitih grupa stanovništva i poštovanje zakona.

Socijalna pravda se ostvaruje i kroz fer raspodelu društvenih i materijalnih dobara, jednakosti, solidarnosti, uvažavanja različitosti, inkluzivnog okruženja, kao i borbe protiv siromaštva i stvaranje jednakih šansi.

Srbija je zemlja društvene nejednakosti i ovim tempom biće potrebno, prema procenama ekonomskih stručnjaka, četiri decenije da u njoj bude iskorenjeno siromaštvo. Sve međunarodne institucije nas opominju da Srbija kao država ne radi dovoljno da iskoreni siromaštvo.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u 2017. godini stopa rizika od siromaštva u Republici Srbiji bila je 25,7 odsto, a tom riziku najviše su bili izloženi mlađi od 18 godina (30,5 odsto), kao i oni između 18 i 24 godine (29,7 odsto). Centri za socijalni rad čine osnovu sistema socijalne zaštite na kojoj se temelji podrška najranjivijim grupama stanovništva. Konstantno povećavanje broja korisnika centara za socijalni rad i usložnjavanje njihovih potreba zahtevaju da se ovaj veoma važan sektor socijalne zaštite reformiše, kako bi se što potpunije zadovoljile potrebe njegovih korisnika.

Podsećajući na Međunarodni dan socijalne pravde, Sindikat finansijskih organizacija Srbije želi da skrene pažnju, kako javnosti, tako i donosilaca političkih odluka, na činjenicu da ostvarivanje prava na dostojanstven rad i život, na pristup socijalnom blagostanju i pravdi, predstavljaju temeljne vrednosti dobro uređenog društva.

Tekst Zakona o agencijskom zapošljavanju kojim je, između ostalog, predviđeno da preduzeće može da zaposli do 10 procenata radnika na „lizing“ od ukupnog broja zaposlenih u njemu, a najviše do 30% samo ukoliko poslodavac za to dobije saglasnost Ministarstva za rad, nije dobio pozitivno mišljenje članova Socijalno-ekonomskog saveta.

Iako nije postignut konsenzus u pogledu sadržine teksta ovog zakona, predstavnici sindikata u Socijalno-ekonomskom savetu očekuju da će Ministarstvo za rad i zapošljavanje uskoro vratiti zakon na doradu, da bi u najboljem slučaju ovaj dokument mogao da uđe u skupštinsku proceduru do marta, eventualno aprila ove godine.

U tekstu Zakona došlo je do izmena s kojima se sindikati nisu saglasili. Promene se odnose na primenu, jer je zakon u verziji koja je ušla na javnu raspravu trebalo da se primenjuje u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu, koji je u novom tekstu produžen na devet meseci. U idealnom slučaju, ako nova odredba ostane, očekivanje je da će Zakon početi da se primenjuje tek u 2020. godini.

Članovi Socijalno-ekonomskog saveta nisu dali „zeleno svetlo“ za primenu teksta zakona (mišljenje nije obavezujuće), a najviše je bilo sporno to što su promenjene odredbe koje su definisale ograničenja u smislu procenta ljudi koji bi mogli da budu angažovani preko agencija u odnosu na tekst koji je ušao u javnu raspravu o samom nacrtu.

Posle javne rasprave tekst koji je dostavljen Socijalno-ekonomskom savetu na „ruke“ jeste izmenjen i podrazumevao je drugačije odredbe. Pre svega, novim tekstom omogućeno je pravnim licima koja zapošljavaju do 50 radnika da praktično u odnosu na broj zaposlenih angažuju i 100% radnika preko agencija. Definisana je i fleksibilnija odredba koja se odnosi na velike subjekte, na takav način da je ograničenje u zapošljavanju na samo 10% svedeno samo na one zaposlene koji su u agenciji zaposleni na određeno vreme. Ako, međutim, agencija zapošljava na neodređeno vreme, onda korisnici usluga agencije mogu da zaposle takve ljude u neograničenom broju i da se oni ne računaju u ograničenje koje je definisano zakonom.

Dodatni kamen spoticanja odnosi se i na termin „srodni poslovi“ u uvodnom delu zakona, gde su definisani osnovni pojmovi, pa i šta se podrazumeva pod srodnim odnosno sličnim poslovima kod poslodavca. Uporedni radnik je onaj koji obavlja iste poslove kod poslodavca, i ima istu platu kao i onaj koji je angažovan na istom radnom mestu. U verziji koja je ušla u javnu raspravu bilo je istaknuto da je reč o istim ili sličnim poslovima. Brisanjem termina slični poslovi na insistiranje Američke privrede komore i Saveta stranih investitora dobijen je tekst u kojem, ukoliko poslodavac nema iste poslove za radnike, onda nema obavezu da traži ni slične poslove za njih.

Poslodavac tako može da određuje zaradu za radnika kakvu god poželi, a takva odredba zakona omogućava široku mogućnost poslodavcima da ukidaju pojedine poslove i da iste te poslove obavljaju radnici uposleni preko agencije, a da zaradu ne uređuju u odnosu na srodne poslove koje zaposleni obavljaju u preduzeću, nego po svom nahođenju.