Sindikat finansijskih organizacija Srbije - SFOSČlanice SFOS-a su sindikati u banakama, osiguranju i drugim finansijskim organizacijama:

  

AIK banka a.d. Beograd

ALTA banka a.d. Beograd

Banca Intesa a.d. Beograd

Banka Poštanska štedionica a.d. Beograd

Direktna banka a.d. Kragujevac

Expobank a.d. Beograd

NLB banka a.d. Beograd

OTP banka a.d. Novi Sad

DDOR Novi Sad a.d.o Novi Sad

Sava neživotno osiguranje a.d.o. Beograd

Triglav osiguranje a.d.o. Beograd

Udruženje banaka Srbije Beograd

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

sfos protest 2001

Sindikalno organizovanje je civilizacijska tekovina.

 

Definisano je Ustavom, Zakonom o radu i Zakonom o mirnom rešavanju sporova.

 

Treba insistirati u tom smeru.

 

Samo institucionalno zaštićeni, radnici mogu da zaštite svoja prava.

 

 

 

 

Rad i glad

Deset procenata svetskog radništva s najvećim platama zarađuje 48,9% ukupnog svetskog dohotka, a 80% radnika na svetskom nivou zarađuje svega 31% ukupnog svetskog dohotka, pokazuju podaci iz najnovijeg istraživanja Međunarodne organizacije rada (MOR). Rezultati istraživanja MOR-a predstavljaju prvu procenu nejednakosti u dohotku od rada na globalnom nivou.

Nejednakosti unutar država su i dalje u porastu, a istraživanje je pokazalo da je povećanje udela 5% najbogatijih unutar države povezano sa opadanjem udela ostatka stanovništva. Ponovo je dokazano da neoliberalne dogme prema kojima od „efekta prelivanja“ (trickle-down) koristi imati svi, nemaju utemeljenost u stvarnom svetu. Prosečna zarada 50% procenata radnika sa nižim platama iznosi svega 198 američkih dolara mesečno.

Dodatno zabrinjava podatak prema kojem su u siromašnijim državama nejednakosti u proseku veće nego u bogatijim. To samo ilustruje koliko je položaj najsiromašnijih u već siromašnim državama nepovoljan. Afričke države Demokratska Republika Kongo, Obala Slonovače, Liberija, Niger i Uganda imaju najmanje jednaku distribuciju dohotka na svetu. Srbija je država sa najvećim nejednakostima u dohotku u Evropi.

Rad i gladU periodu od 2004. do 2017. godine (za koju postoje poslednji raspoloživi podaci) udeo 20% sa najvećim primanjima porastao je sa 51,4% na 53,5% u ukupnim primanjima, dok udeo srednje klase i najsiromašnijih opada. Udeo 20% najsiromašnijih spao je na svega 3,5%, a uzrok tome je rast nejednakosti u državama kao što su Indonezija, Italija, Nemačka, Pakistan, Velika Britanija i SAD.

U navedenim državama javlja se obrazac „hokejaškog štapa“ – srednja klasa i najsiromašniji imaju sve niže prihode, dok prihodi najbogatijih rastu. Ovo se posebno odnosi na Nemačku, SAD i Velika Britanija.

Pored toga, na redovnom zasedanju Međunarodne konferencije rada u Ženevi (juna 2019.) predstavljen je Globalni indeks prava, dokument koji predstavlja prikaz stanja sindikalnih prava širom sveta. Indeks se kreće od 1 do 5+ i znači: 5+ – ne garantuju se sindikalna prava kao posledica nepostojanja vladavine prava; 5 – ne garantuju se prava; 4 – sistematsko kršenje prava; 3 – redovno se krše prava; 2 – kršenje prava se ponavlja; 1 – bez redovnih kršenja prava. Kao i prošle godine, Srbija zauzima neslavno mesto u indeksu 4 koji okuplja zemlje u kojima se sistematski krše sindikalna prava. Izveštaj iznosi opštu ocenu demokratije u krizi, porast kršenja sindikalnih sloboda i prava na globalnom nivou, kao i sve nasilnije metode koje se primenjuju protiv sindikalnih aktivista, fizičko nasilje, hapšenja i ubistva.

Rast globalnih nejednakosti su pored ekoloških problema gorući svetski problem na koji globalne elite – krojači naše sudbine i dalje žmure. Dokle?!

 

Konferencija o izazovima promena u radu

Sindikat finansijskih organizacija Srbije SFOS je bio domaćin prve plenarne konferencije, održane od 19 do 21. juna 2019. godine u Beogradu u okviru Projekta „Učešće zaposlenih u promenama u radu u okviru finansijskih transnacionalnih grupa: obuka i politika od direktiva Evropske unije do trenutne prakse“ koji je odobrila Evropska komisija Evropske unije, a čiji je nosilac Sindikat osiguranja i finansija Italije (Federazione Italiana Sindicato Assicurazioni Credito — FISAC). Podršku Projektu je pružio i UNI Global Union, UNI Evropa finansije.

Plenarna konferencija - FISACUčesnici u Projektu su 24 pridružene organizacije, uključujući i osam transnacionalnih grupa, od kojih je sedam zastupljeno od strane predstavnika njihovih evropskih saveta zaposlenih, a osmu predstavlja pet italijanskih granskih sindikata iz centrala bankarskih grupa, i to: Intesa San Paolo, UniCredit Group, Credit Agricole, BNP-Paribas, Société Générale, Groupama, KBC i Santander, koje su prisutne u svim evropskim zemljama.

Uključivanjem većine evropskih saveta zaposlenih koji su učestvovali i u prethodnom projektu („Evropski saveti zaposlenih i evropske kompanije u sektoru finansija: kako podsticati učešće zaposlenih i predviđanje promene“), FISAC podvlači kontinuitet i praćenje rezultata zajedničkog rada tokom 2016-2017. godine. To važi i za nacionalne granske sindikate u sektoru finansija, između ostalih: FABI/ FIRST/ UILCA/ UNISIN (iz Italije), FO-FEC (iz Francuske), kao i SFOS (iz Srbije).

Učesnici Projekta su i predstavnici Evropskog parlamenta iz Strazbura koji lobiraju za svet rada. Posebno je važno naglasiti da je FISAC prvi put primio zvaničan dopis koji potvrđuje aktivno učešće i Evropske bankarske asocijacije, koja je predstavnik poslodavaca u bankama. Reč je o formalnom pismu „o namerama“, a evropske bankarske asocijacije biće konkretno angažovane u doprinosu implementacije Projekta i pružiće dodatnu motivaciju predstavnicima menadžmenta iz navedenih transnacionalnih grupa da prisustvuju ključnim akcijama i da se uključe u diskusije, kako bi se unapredio program socijalnog dijaloga.

Ovim projektom FISAC posebno povezuje određen broj nacionalnih sindikata, kako bi dobili formalnije predstavljanje svojih zemalja, uključujući šest novih članica: Bugarska, Mađarska, Malta, Rumunija, Slovačka i Slovenija, kao i tri zemlje u procesu pristupanja Evropskoj uniji: Albanija, Srbija i Turska. Predstavnici sindikata iz ovih zemalja su podneli izveštaje o socijalnom dijalogu u svojim zemljama, koji pokazuju velike sličnosti u mnogim problemima, ali i pojedine specifičnosti za svaku od njih. Posebna tema je bila posvećena statusu zaposlenih u Intesa San Paolo grupi.

Brzina promena je najveći izazov za sindikate u finansijskom sektoru, jer deluje kao da se industrijski odnosi i socijalni dijalog kreću između pukog odbrambenog pristupa i istinskih napora da se kroz inovativna znanja i alate zaštite i poboljšaju uslovi rada i osnaže perspektive zapošljavanja. Sve te promene višestruko izazivaju snagu sindikata, a posebno kako organizovati radnike koje ove promene pogađaju, odnosno kako te radnike zaštiti i staviti pod okrilje kolektivnog pregovaranja.

Jednoglasan je zaključak da sindikati moraju da prate izazove koje donose promene, a posebno predstavnici sindikata koji neposredno rade u transnacionalnim finansijskim grupama, u prvoj liniji sudara sa izazovima i u radu sa zaposlenima koje zastupaju.

Zorica Mandić, Katarina Čakajac i Slobodan MihajlovićSFOS su na Konferenciji predstavljali Zorica Mandić, Katarina Čakajac, Dušan Vasović i Slobodan Mihajlović, koji je u funkciji koordinatora za međunarodnu saradnju razgovarao sa šefom UNI Evropa finansije Anđelom di Kristom o budućoj saradnji, na koji način UNI Global Union može da doprinese kvalitetnijem radu SFOS-a i preliminarno je dogovorena poseta predstavnika UNI Evropa finansije za drugu polovinu septembra, kada će u Beogradu ti razgovori biti ozvaničeni sporazumom.

Druga plenarna konferencija — od ukupno tri — biće održana sredinom novembra u Rimu, u Italiji.

 

…oni koji nemaju gde da odu

Tema odliva mozgova iz Srbije danas je aktuelnija kao nikada pre, posebno jer su procene da svake godine našu zemlju u potrazi za boljim standardom i perspektivom napusti najmanje 35.000 ljudi. Prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, od 2000. godine iz Srbije je otišlo više od 650.000 ljudi, najviše mladih, a prema anketama, Srbiju trenutno želi da napusti gotovo polovina populacije između 15 i 29 godina, bez ideje o povratku. Bez povećanja privrednog rasta i zaposlenosti i bez povećanja životnog standarda, a uz ovakve uslove rada, u našoj zemlji će ostati samo oni na vlasti i oni koji nemaju gde da odu.

Takva „perspektiva“ bi morala da zabrine i državu, i poslodavce, i sindikate; sve. Da vlast brine o budućnosti, omogućila bi da socijalni dijalog bude do te mere razvijen da poslodavci očekuju od radnika da se sindikalno organizuju, i da to vide kao nacionalni interes, nešto što zagovaraju i primenjuju neke pametnije i razvijenije zemlje od naše. Nije baš sve u direktnim stranim investicijama, koje su već dugi niz godina predstavljene kao jedini lek za oporavak naše ekonomije. Postavljen je važan zadatak kreiranja povoljne poslovne klime, čime bi bio omogućen dolazak investitora. „Povoljna poslovna klima“ reflektovala se u subvencionisanju privatnog kapitala novcem iz javnog budžeta i kontinuiranom urušavanju prava radnika u cilju pojeftinjenja radne snage za kapital. Efekata gotovo da nije bilo, čemu svedoče nezaposleni, kao i visok procenat ljudi koji žive ispod granice siromaštva.

Srbiju trenutno želi da napusti gotovo polovina populacije između 15 i 29 godinaKada je reč o sindikatima, postojeća sindikalna praksa teško pronalazi odgovore na probleme radništva. Promene u društveno istorijskim i ekonomskim okolnostima, poput ukidanja politike pune zaposlenosti, zahtevaju nove oblike sindikalnog delovanja. Borba za radna prava odavno nije dominantna prva asocijacija na spomen sindikata. U povoljnijem slučaju, te će asocijacije pre biti sindikalni krediti, radničke igre ili svinjske polutke. U nepovoljnijoj opciji, to će biti sporazumi i talovi s vlastima i vlasnicima, zatvaranje očiju na privatizacijski kriminal i sklonost kompromisima da bi se očuvao kakav takav ‘status quo’. Svako eventualno osporavanje takvih asocijacija i prateće zagovaranje sindikalizma kakav poznajemo kao jedinog rešenja za odbranu prava radnika bilo bi posve suludo. Ne samo zato što su te asocijacije vrlo ukorenjene u konkretnim radničkim iskustvima, nego i zato što klasična sindikalna forma najugroženijim radnicima ne uliva sigurnost da je sposobna da se izbori za poboljšanje njihovog položaja. Iz toga sledi nepoverenje, ili čak potpuna indiferentnost radnika prema sindikatima.

Ipak, svaljivati krivicu za opadanje moći sindikata na njih same, kao da ulogu u tome nisu odigrali neki istorijski procesi, bilo bi nepošteno. Manjak borbenosti vrlo je razumljiv ukoliko se sindikalno delovanje posmatra u širem istorijskom okviru, prvenstveno na prostoru bivše Jugoslavije i razloge zašto nas ovde sindikati asociraju na svinjske polutke. Naime, u 45 godina jugoslavenske sindikalne istorije sindikati su delovali u, barem nominalno, radničkoj državi. Logika je bila, ako je država radnička, onda radnička klasa nema razloga da se buni. To ne znači da radničkih štrajkova nije bilo, već to znači da ih sindikati nisu ni organizovali, ni predvodili.

Druga objektivna činjenica važna za razumevanje današnjeg pada kapaciteta sindikata za borbe za zaštitu i unapređenje radničkih prava tiče se promena dominantnih modela zapošljavanja. Tu je reč o dva trenda koji, svaki na svoj način, potkopavaju snagu organizovanja i potencijale radničkih organizacija uopšte, pa time i sindikata. Prvi je smanjenje zaposlenosti, odnosno povećanje — marksističkim rečnikom rečeno — rezervne armije rada. Nasuprot socijalističkim sistemima, koji su težili smanjenju nezaposlenosti, odnosno postizanju pune zaposlenosti, kapitalističkoj privredi potreban je statistički značajan udeo nezaposlenih u radno sposobnom stanovništvu da bi cena rada mogli držati pod kontrolom. Dakle, nezaposleni su potrebni da bi poslodavci mogli koristiti argument: „ako ti nećeš da radiš, ima ko hoće“.

Ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade Jožef Štiglic stalno ukazuje na problem porasta nejednakosti i upozorava na problem tržišnih monopola koji ostvaruju visoke profite sa jedne strane, dok se, sa druge strane, zadržava nizak nivo investicija praćen niskim zaradama koje ne mogu ispratiti rast cena. Upozorio je da se ne sme zanemariti uloga države u modernim ekonomijama, jer su one te koje obezbeđuju ulaganje u ljude, u socijalnu politiku i zaštitu životne sredine, kao i da se sve navedeno ne može samo prepustiti kompanijama, naročito ne multinacionalnim kompanijama.

Drugi je trend smanjenje sigurnosti zaposlenja, tj. prekarizacija radnika. Do toga dolazi bilo favorizovanjem ugovora na određeno u odnosu na neodređeno vreme, bilo pojavom novih formata, kao što su agencijski rad ili ugovor o radu bez garantovanog radnog vremena (tzv. ‘zero-hours contracts’). Uzevši u obzir da je dominantan format sindikalnog organizovanja organizovanje na radnom mestu, onda je jasno da povećanje protoka radnika kroz preduzeće, kao i strah od osvete poslodavca u slučaju sindikalnog organiziranja — u uslovima u kojima je svaki radnik zamenljiv — pad sindikalnog organizovanja radništva čini potpuno razumljivim.

Uklanjanjem ovih prepreka sindikalnom organizovanju koje se mogu nazvati materijalnima, postoje i one koje su ideološke prirode. U onom smislu u kojem se govori o kulturnoj hegemoniji, odnosno nametanju optika i perspektiva kojima tumačimo stvarnost i koje koristimo kao orijentire u delovanju, pobeda neoliberalizma označila je pobedu atomiziranja pojedinaca. Kada su se programske poruke Margaret Tačer da „ne postoji društvo, već samo pojedinci i njihove porodice“, te da „[neoliberalizmu] nema alternative“ praktično realizovale, radnici su ostavljeni da ih štite samo njihove privatne mreže poznanstava, dakle privatni socijalni kapital, a radničke organizacije koje se suprotstavljaju neoliberalnim politikama potpuno su marginalizovane.

Suprotstavljanje socijalno destruktivnim politikama, uključujući eroziju radničkih prava, zahtevaju zato nove oblike radničkog organiziranja. Dodatni izazov na koji se pri tom, na post-jugoslavenskom prostoru, mora odgovoriti izostanak je istorije borbenog sindikalizma. Utoliko je teško govoriti o receptima sa ikakvom garancijom uspešnosti, ali može se govoriti o konkretnim problemima na koje se očekuje da sindikalizam odgovori, kao i o nekim stranim iskustvima koja mogu služiti kao inspirativni modeli za novi talas borbenog radničkog organizovanja.

Tu se posebno misli na nove modele organizovanja radnika tokom poslednjih nekoliko godina, otkako se sve više radi na takozvanim ‘social movement’ sindikalizmu (socijalnog pokreta) i ‘community’ sindikalizmu (zajednice). Kao što se može zaključiti iz njihovih naziva, oba su načini na koje sindikalno organizovanje prevazilazi granicu između radnog mesta i javnog delovanja, odnosno prevazilazi granicu između konzervativno shvaćenog sindikalizma — kao borbe za materijalna prava uske grupe radnika, organizovane u preduzeću ili grani — i političkog delovanja. Pritom ‘social movement’ sindikalizam stremi ka tome da stvara šire koalicije koje se sastoje od različitih aktera civilnog društva i političke scene za postizanje širih društvenih ciljeva, dok ‘community’ sindikalizam stvara saveze u lokalnoj zajednici, koja okružuje specifično radno mesto za koje je vezana radnička borba. Za oba ova modela primere je moguće pronaći u mnogim zemljama.

Međutim, nijedan od ova dva modela nije univerzalno rešenje za sve probleme. Recimo, nijedan ne odgovara na probleme „podzaposlenih“ — onih koji rade nepuno radno vreme, rade povremeno ili rade više poslova — ili nezaposlenih radnika. Ipak, na probleme tih populacija u poslednje vreme odgovara najveći britanski sindikat, Unite the Union, koji je uz organizovanje na radnom mestu uveo i sindikalno organizovanje u lokalnim zajednicama. Taj sindikat time pokušava stvoriti sindikalnu mrežu koja će uključivati sve bez obzira na radni status, trudeći se tako da artikuliše i potrebe onih koji u pravilu ostaju nevidljivi sindikalnim i političkim akterima.

Polazeći od svekolike nesretne istorije i uprkos aktuelnim izazovima i problemima, radničko organizovanje za statusna, materijalna i socijalna prava, sa posebnim akcentom na kolektivno pregovaranje, moraće da ostvari realnu razvojnu perspektivu. U protivnom, kao što je već rečeno, uz ovakve uslove rada, u našoj zemlji će ostati samo oni na vlasti i oni koji nemaju gde da odu…

 

Socijalna pravda, šta to beše?

Prepoznajući potrebu za rešavanjem pitanja poput siromaštva, isključenosti i nezaposlenosti, Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 2007. godine proglasila 20. februar za Svetski dan socijalne pravde. Socijalna pravda i društveni razvoj osnovni su preduslovi za ostvarivanje mira i bezbednosti kako unutar, tako i između država.

Socijalno odgovorna država preuzima odgovornost da se brine o građanima koji nisu u stanju da se brinu o sebi, a to podrazumeva zaštitu slabih, stvaranje jednakih mogućnosti za normalan život različitih grupa stanovništva i poštovanje zakona.

Socijalna pravda se ostvaruje i kroz fer raspodelu društvenih i materijalnih dobara, jednakosti, solidarnosti, uvažavanja različitosti, inkluzivnog okruženja, kao i borbe protiv siromaštva i stvaranje jednakih šansi.

Srbija je zemlja društvene nejednakosti i ovim tempom biće potrebno, prema procenama ekonomskih stručnjaka, četiri decenije da u njoj bude iskorenjeno siromaštvo. Sve međunarodne institucije nas opominju da Srbija kao država ne radi dovoljno da iskoreni siromaštvo.

Šta je to socijalna pravda?Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u 2017. godini stopa rizika od siromaštva u Republici Srbiji bila je 25,7 odsto, a tom riziku najviše su bili izloženi mlađi od 18 godina (30,5 odsto), kao i oni između 18 i 24 godine (29,7 odsto). Centri za socijalni rad čine osnovu sistema socijalne zaštite na kojoj se temelji podrška najranjivijim grupama stanovništva. Konstantno povećavanje broja korisnika centara za socijalni rad i usložnjavanje njihovih potreba zahtevaju da se ovaj veoma važan sektor socijalne zaštite reformiše, kako bi se što potpunije zadovoljile potrebe njegovih korisnika.

Podsećajući na Međunarodni dan socijalne pravde, Sindikat finansijskih organizacija Srbije želi da skrene pažnju, kako javnosti, tako i donosilaca političkih odluka, na činjenicu da ostvarivanje prava na dostojanstven rad i život, na pristup socijalnom blagostanju i pravdi, predstavljaju temeljne vrednosti dobro uređenog društva.

 

Ponovo o „iznajmljivanju“ radnika

Tekst Zakona o agencijskom zapošljavanju kojim je, između ostalog, predviđeno da preduzeće može da zaposli do 10 procenata radnika na „lizing“ od ukupnog broja zaposlenih u njemu, a najviše do 30% samo ukoliko poslodavac za to dobije saglasnost Ministarstva za rad, nije dobio pozitivno mišljenje članova Socijalno-ekonomskog saveta.

Iako nije postignut konsenzus u pogledu sadržine teksta ovog zakona, predstavnici sindikata u Socijalno-ekonomskom savetu očekuju da će Ministarstvo za rad i zapošljavanje uskoro vratiti zakon na doradu, da bi u najboljem slučaju ovaj dokument mogao da uđe u skupštinsku proceduru do marta, eventualno aprila ove godine.

U tekstu Zakona došlo je do izmena s kojima se sindikati nisu saglasili. Promene se odnose na primenu, jer je zakon u verziji koja je ušla na javnu raspravu trebalo da se primenjuje u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu, koji je u novom tekstu produžen na devet meseci. U idealnom slučaju, ako nova odredba ostane, očekivanje je da će Zakon početi da se primenjuje tek u 2020. godini.

Maglovit zakon...Članovi Socijalno-ekonomskog saveta nisu dali „zeleno svetlo“ za primenu teksta zakona (mišljenje nije obavezujuće), a najviše je bilo sporno to što su promenjene odredbe koje su definisale ograničenja u smislu procenta ljudi koji bi mogli da budu angažovani preko agencija u odnosu na tekst koji je ušao u javnu raspravu o samom nacrtu.

Posle javne rasprave tekst koji je dostavljen Socijalno-ekonomskom savetu na „ruke“ jeste izmenjen i podrazumevao je drugačije odredbe. Pre svega, novim tekstom omogućeno je pravnim licima koja zapošljavaju do 50 radnika da praktično u odnosu na broj zaposlenih angažuju i 100% radnika preko agencija. Definisana je i fleksibilnija odredba koja se odnosi na velike subjekte, na takav način da je ograničenje u zapošljavanju na samo 10% svedeno samo na one zaposlene koji su u agenciji zaposleni na određeno vreme. Ako, međutim, agencija zapošljava na neodređeno vreme, onda korisnici usluga agencije mogu da zaposle takve ljude u neograničenom broju i da se oni ne računaju u ograničenje koje je definisano zakonom.

Dodatni kamen spoticanja odnosi se i na termin „srodni poslovi“ u uvodnom delu zakona, gde su definisani osnovni pojmovi, pa i šta se podrazumeva pod srodnim odnosno sličnim poslovima kod poslodavca. Uporedni radnik je onaj koji obavlja iste poslove kod poslodavca, i ima istu platu kao i onaj koji je angažovan na istom radnom mestu. U verziji koja je ušla u javnu raspravu bilo je istaknuto da je reč o istim ili sličnim poslovima. Brisanjem termina slični poslovi na insistiranje Američke privrede komore i Saveta stranih investitora dobijen je tekst u kojem, ukoliko poslodavac nema iste poslove za radnike, onda nema obavezu da traži ni slične poslove za njih.

Poslodavac tako može da određuje zaradu za radnika kakvu god poželi, a takva odredba zakona omogućava široku mogućnost poslodavcima da ukidaju pojedine poslove i da iste te poslove obavljaju radnici uposleni preko agencije, a da zaradu ne uređuju u odnosu na srodne poslove koje zaposleni obavljaju u preduzeću, nego po svom nahođenju.

 

Korisni linkovi

 

Vlada Republike Srbije

Narodna banka Srbije

Republička agencija za mirno rešavanje sporovaBiznis & finansije

Kamatica

Međunarodna organizacija rada

Evropsa socijalna povelja

Kursna lista

 

valute