Tema odliva mozgova iz Srbije danas je aktuelnija kao nikada pre, posebno jer su procene da svake godine našu zemlju u potrazi za boljim standardom i perspektivom napusti najmanje 35.000 ljudi. Prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, od 2000. godine iz Srbije je otišlo više od 650.000 ljudi, najviše mladih, a prema anketama, Srbiju trenutno želi da napusti gotovo polovina populacije između 15 i 29 godina, bez ideje o povratku. Bez povećanja privrednog rasta i zaposlenosti i bez povećanja životnog standarda, a uz ovakve uslove rada, u našoj zemlji će ostati samo oni na vlasti i oni koji nemaju gde da odu.

Takva „perspektiva“ bi morala da zabrine i državu, i poslodavce, i sindikate; sve. Da vlast brine o budućnosti, omogućila bi da socijalni dijalog bude do te mere razvijen da poslodavci očekuju od radnika da se sindikalno organizuju, i da to vide kao nacionalni interes, nešto što zagovaraju i primenjuju neke pametnije i razvijenije zemlje od naše. Nije baš sve u direktnim stranim investicijama, koje su već dugi niz godina predstavljene kao jedini lek za oporavak naše ekonomije. Postavljen je važan zadatak kreiranja povoljne poslovne klime, čime bi bio omogućen dolazak investitora. „Povoljna poslovna klima“ reflektovala se u subvencionisanju privatnog kapitala novcem iz javnog budžeta i kontinuiranom urušavanju prava radnika u cilju pojeftinjenja radne snage za kapital. Efekata gotovo da nije bilo, čemu svedoče nezaposleni, kao i visok procenat ljudi koji žive ispod granice siromaštva.

Kada je reč o sindikatima, postojeća sindikalna praksa teško pronalazi odgovore na probleme radništva. Promene u društveno istorijskim i ekonomskim okolnostima, poput ukidanja politike pune zaposlenosti, zahtevaju nove oblike sindikalnog delovanja. Borba za radna prava odavno nije dominantna prva asocijacija na spomen sindikata. U povoljnijem slučaju, te će asocijacije pre biti sindikalni krediti, radničke igre ili svinjske polutke. U nepovoljnijoj opciji, to će biti sporazumi i talovi s vlastima i vlasnicima, zatvaranje očiju na privatizacijski kriminal i sklonost kompromisima da bi se očuvao kakav takav ‘status quo’. Svako eventualno osporavanje takvih asocijacija i prateće zagovaranje sindikalizma kakav poznajemo kao jedinog rešenja za odbranu prava radnika bilo bi posve suludo. Ne samo zato što su te asocijacije vrlo ukorenjene u konkretnim radničkim iskustvima, nego i zato što klasična sindikalna forma najugroženijim radnicima ne uliva sigurnost da je sposobna da se izbori za poboljšanje njihovog položaja. Iz toga sledi nepoverenje, ili čak potpuna indiferentnost radnika prema sindikatima.

Ipak, svaljivati krivicu za opadanje moći sindikata na njih same, kao da ulogu u tome nisu odigrali neki istorijski procesi, bilo bi nepošteno. Manjak borbenosti vrlo je razumljiv ukoliko se sindikalno delovanje posmatra u širem istorijskom okviru, prvenstveno na prostoru bivše Jugoslavije i razloge zašto nas ovde sindikati asociraju na svinjske polutke. Naime, u 45 godina jugoslavenske sindikalne istorije sindikati su delovali u, barem nominalno, radničkoj državi. Logika je bila, ako je država radnička, onda radnička klasa nema razloga da se buni. To ne znači da radničkih štrajkova nije bilo, već to znači da ih sindikati nisu ni organizovali, ni predvodili.

Druga objektivna činjenica važna za razumevanje današnjeg pada kapaciteta sindikata za borbe za zaštitu i unapređenje radničkih prava tiče se promena dominantnih modela zapošljavanja. Tu je reč o dva trenda koji, svaki na svoj način, potkopavaju snagu organizovanja i potencijale radničkih organizacija uopšte, pa time i sindikata. Prvi je smanjenje zaposlenosti, odnosno povećanje — marksističkim rečnikom rečeno — rezervne armije rada. Nasuprot socijalističkim sistemima, koji su težili smanjenju nezaposlenosti, odnosno postizanju pune zaposlenosti, kapitalističkoj privredi potreban je statistički značajan udeo nezaposlenih u radno sposobnom stanovništvu da bi cena rada mogli držati pod kontrolom. Dakle, nezaposleni su potrebni da bi poslodavci mogli koristiti argument: „ako ti nećeš da radiš, ima ko hoće“.

Ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade Jožef Štiglic stalno ukazuje na problem porasta nejednakosti i upozorava na problem tržišnih monopola koji ostvaruju visoke profite sa jedne strane, dok se, sa druge strane, zadržava nizak nivo investicija praćen niskim zaradama koje ne mogu ispratiti rast cena. Upozorio je da se ne sme zanemariti uloga države u modernim ekonomijama, jer su one te koje obezbeđuju ulaganje u ljude, u socijalnu politiku i zaštitu životne sredine, kao i da se sve navedeno ne može samo prepustiti kompanijama, naročito ne multinacionalnim kompanijama.

Drugi je trend smanjenje sigurnosti zaposlenja, tj. prekarizacija radnika. Do toga dolazi bilo favorizovanjem ugovora na određeno u odnosu na neodređeno vreme, bilo pojavom novih formata, kao što su agencijski rad ili ugovor o radu bez garantovanog radnog vremena (tzv. ‘zero-hours contracts’). Uzevši u obzir da je dominantan format sindikalnog organizovanja organizovanje na radnom mestu, onda je jasno da povećanje protoka radnika kroz preduzeće, kao i strah od osvete poslodavca u slučaju sindikalnog organiziranja — u uslovima u kojima je svaki radnik zamenljiv — pad sindikalnog organizovanja radništva čini potpuno razumljivim.

Uklanjanjem ovih prepreka sindikalnom organizovanju koje se mogu nazvati materijalnima, postoje i one koje su ideološke prirode. U onom smislu u kojem se govori o kulturnoj hegemoniji, odnosno nametanju optika i perspektiva kojima tumačimo stvarnost i koje koristimo kao orijentire u delovanju, pobeda neoliberalizma označila je pobedu atomiziranja pojedinaca. Kada su se programske poruke Margaret Tačer da „ne postoji društvo, već samo pojedinci i njihove porodice“, te da „[neoliberalizmu] nema alternative“ praktično realizovale, radnici su ostavljeni da ih štite samo njihove privatne mreže poznanstava, dakle privatni socijalni kapital, a radničke organizacije koje se suprotstavljaju neoliberalnim politikama potpuno su marginalizovane.

Suprotstavljanje socijalno destruktivnim politikama, uključujući eroziju radničkih prava, zahtevaju zato nove oblike radničkog organiziranja. Dodatni izazov na koji se pri tom, na post-jugoslavenskom prostoru, mora odgovoriti izostanak je istorije borbenog sindikalizma. Utoliko je teško govoriti o receptima sa ikakvom garancijom uspešnosti, ali može se govoriti o konkretnim problemima na koje se očekuje da sindikalizam odgovori, kao i o nekim stranim iskustvima koja mogu služiti kao inspirativni modeli za novi talas borbenog radničkog organizovanja.

Tu se posebno misli na nove modele organizovanja radnika tokom poslednjih nekoliko godina, otkako se sve više radi na takozvanim ‘social movement’ sindikalizmu (socijalnog pokreta) i ‘community’ sindikalizmu (zajednice). Kao što se može zaključiti iz njihovih naziva, oba su načini na koje sindikalno organizovanje prevazilazi granicu između radnog mesta i javnog delovanja, odnosno prevazilazi granicu između konzervativno shvaćenog sindikalizma — kao borbe za materijalna prava uske grupe radnika, organizovane u preduzeću ili grani — i političkog delovanja. Pritom ‘social movement’ sindikalizam stremi ka tome da stvara šire koalicije koje se sastoje od različitih aktera civilnog društva i političke scene za postizanje širih društvenih ciljeva, dok ‘community’ sindikalizam stvara saveze u lokalnoj zajednici, koja okružuje specifično radno mesto za koje je vezana radnička borba. Za oba ova modela primere je moguće pronaći u mnogim zemljama.

Međutim, nijedan od ova dva modela nije univerzalno rešenje za sve probleme. Recimo, nijedan ne odgovara na probleme „podzaposlenih“ — onih koji rade nepuno radno vreme, rade povremeno ili rade više poslova — ili nezaposlenih radnika. Ipak, na probleme tih populacija u poslednje vreme odgovara najveći britanski sindikat, Unite the Union, koji je uz organizovanje na radnom mestu uveo i sindikalno organizovanje u lokalnim zajednicama. Taj sindikat time pokušava stvoriti sindikalnu mrežu koja će uključivati sve bez obzira na radni status, trudeći se tako da artikuliše i potrebe onih koji u pravilu ostaju nevidljivi sindikalnim i političkim akterima.

Polazeći od svekolike nesretne istorije i uprkos aktuelnim izazovima i problemima, radničko organizovanje za statusna, materijalna i socijalna prava, sa posebnim akcentom na kolektivno pregovaranje, moraće da ostvari realnu razvojnu perspektivu. U protivnom, kao što je već rečeno, uz ovakve uslove rada, u našoj zemlji će ostati samo oni na vlasti i oni koji nemaju gde da odu…

Prepoznajući potrebu za rešavanjem pitanja poput siromaštva, isključenosti i nezaposlenosti, Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 2007. godine proglasila 20. februar za Svetski dan socijalne pravde. Socijalna pravda i društveni razvoj osnovni su preduslovi za ostvarivanje mira i bezbednosti kako unutar, tako i između država.

Socijalno odgovorna država preuzima odgovornost da se brine o građanima koji nisu u stanju da se brinu o sebi, a to podrazumeva zaštitu slabih, stvaranje jednakih mogućnosti za normalan život različitih grupa stanovništva i poštovanje zakona.

Socijalna pravda se ostvaruje i kroz fer raspodelu društvenih i materijalnih dobara, jednakosti, solidarnosti, uvažavanja različitosti, inkluzivnog okruženja, kao i borbe protiv siromaštva i stvaranje jednakih šansi.

Srbija je zemlja društvene nejednakosti i ovim tempom biće potrebno, prema procenama ekonomskih stručnjaka, četiri decenije da u njoj bude iskorenjeno siromaštvo. Sve međunarodne institucije nas opominju da Srbija kao država ne radi dovoljno da iskoreni siromaštvo.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u 2017. godini stopa rizika od siromaštva u Republici Srbiji bila je 25,7 odsto, a tom riziku najviše su bili izloženi mlađi od 18 godina (30,5 odsto), kao i oni između 18 i 24 godine (29,7 odsto). Centri za socijalni rad čine osnovu sistema socijalne zaštite na kojoj se temelji podrška najranjivijim grupama stanovništva. Konstantno povećavanje broja korisnika centara za socijalni rad i usložnjavanje njihovih potreba zahtevaju da se ovaj veoma važan sektor socijalne zaštite reformiše, kako bi se što potpunije zadovoljile potrebe njegovih korisnika.

Podsećajući na Međunarodni dan socijalne pravde, Sindikat finansijskih organizacija Srbije želi da skrene pažnju, kako javnosti, tako i donosilaca političkih odluka, na činjenicu da ostvarivanje prava na dostojanstven rad i život, na pristup socijalnom blagostanju i pravdi, predstavljaju temeljne vrednosti dobro uređenog društva.

Tekst Zakona o agencijskom zapošljavanju kojim je, između ostalog, predviđeno da preduzeće može da zaposli do 10 procenata radnika na „lizing“ od ukupnog broja zaposlenih u njemu, a najviše do 30% samo ukoliko poslodavac za to dobije saglasnost Ministarstva za rad, nije dobio pozitivno mišljenje članova Socijalno-ekonomskog saveta.

Iako nije postignut konsenzus u pogledu sadržine teksta ovog zakona, predstavnici sindikata u Socijalno-ekonomskom savetu očekuju da će Ministarstvo za rad i zapošljavanje uskoro vratiti zakon na doradu, da bi u najboljem slučaju ovaj dokument mogao da uđe u skupštinsku proceduru do marta, eventualno aprila ove godine.

U tekstu Zakona došlo je do izmena s kojima se sindikati nisu saglasili. Promene se odnose na primenu, jer je zakon u verziji koja je ušla na javnu raspravu trebalo da se primenjuje u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu, koji je u novom tekstu produžen na devet meseci. U idealnom slučaju, ako nova odredba ostane, očekivanje je da će Zakon početi da se primenjuje tek u 2020. godini.

Članovi Socijalno-ekonomskog saveta nisu dali „zeleno svetlo“ za primenu teksta zakona (mišljenje nije obavezujuće), a najviše je bilo sporno to što su promenjene odredbe koje su definisale ograničenja u smislu procenta ljudi koji bi mogli da budu angažovani preko agencija u odnosu na tekst koji je ušao u javnu raspravu o samom nacrtu.

Posle javne rasprave tekst koji je dostavljen Socijalno-ekonomskom savetu na „ruke“ jeste izmenjen i podrazumevao je drugačije odredbe. Pre svega, novim tekstom omogućeno je pravnim licima koja zapošljavaju do 50 radnika da praktično u odnosu na broj zaposlenih angažuju i 100% radnika preko agencija. Definisana je i fleksibilnija odredba koja se odnosi na velike subjekte, na takav način da je ograničenje u zapošljavanju na samo 10% svedeno samo na one zaposlene koji su u agenciji zaposleni na određeno vreme. Ako, međutim, agencija zapošljava na neodređeno vreme, onda korisnici usluga agencije mogu da zaposle takve ljude u neograničenom broju i da se oni ne računaju u ograničenje koje je definisano zakonom.

Dodatni kamen spoticanja odnosi se i na termin „srodni poslovi“ u uvodnom delu zakona, gde su definisani osnovni pojmovi, pa i šta se podrazumeva pod srodnim odnosno sličnim poslovima kod poslodavca. Uporedni radnik je onaj koji obavlja iste poslove kod poslodavca, i ima istu platu kao i onaj koji je angažovan na istom radnom mestu. U verziji koja je ušla u javnu raspravu bilo je istaknuto da je reč o istim ili sličnim poslovima. Brisanjem termina slični poslovi na insistiranje Američke privrede komore i Saveta stranih investitora dobijen je tekst u kojem, ukoliko poslodavac nema iste poslove za radnike, onda nema obavezu da traži ni slične poslove za njih.

Poslodavac tako može da određuje zaradu za radnika kakvu god poželi, a takva odredba zakona omogućava široku mogućnost poslodavcima da ukidaju pojedine poslove i da iste te poslove obavljaju radnici uposleni preko agencije, a da zaradu ne uređuju u odnosu na srodne poslove koje zaposleni obavljaju u preduzeću, nego po svom nahođenju.