Sindikat finansijskih organizacija Srbije - SFOSČlanice SFOS-a su sindikati iz banaka, osiguranja i drugih finansijskih organizacija Srbije:

  

AIK banka a.d. Beograd

bancaintesa logo

bankap logo

Direktna banka

expobank logo

jubmesbanka logo

nlbbanka logo

otpbanka logo

ddor logo

savaosiguranje logo

triglavosiguranje logo

ubs logo

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

sfos protest 2001

Sindikalno organizovanje je civilizacijska tekovina.

 

Definisano je Ustavom, Zakonom o radu i Zakonom o mirnom rešavanju sporova.

 

Treba insistirati u tom smeru.

 

Samo institucionalno zaštićeni, radnici mogu da zaštite svoja prava.

 

 

 

 

Povećanje minimalca = nastavak preživljavanja

Odluka o minimalnoj ceni rada od 143 dinara po satu, koja sigurno - iako je tako predstavljeno - nije dogovor „reprezentativnih“ socijalnih partnera u Socijalno – ekonomskom savetu Srbije, u stvarnosti za Sindikat finansijskih organizacija Srbije predstavlja nastavak života u bedi i siromaštvu. Istovremeno, u firmama gde je osnova za obračun plata minimalna zarada, umesto radnika sa najmanjim primanjima, profitiraće oni sa većim koeficijentom zarade.

Tim „povećanjem“ od 10 odsto, većina radnika u Srbiji će nastaviti sa pukim preživljavanjem, a povećanje je upravo toliko da izdrže poskupljenje struje i komunalnih usluga. Postojeći minimalac od 130 dinara po satu je u toliko malom iznosu, da je besmisleno komentarisati ga, pogotovu kada se zna da su prosečne plate radnika u Srbiji u odnosu na druge države u Evropi najniže, pa čak i niže od većine afričkih zemalja.

Zakon o Socijalno-ekonomskom savetu („Sl. glasnik RS“, br. 125/2004) u članu 3 jasno kaže: „Socijalno-ekonomski savet se osniva u cilju uspostavljanja i razvoja socijalnog dijaloga u pitanjima od značaja za ostvarivanje ekonomskih i socijalnih sloboda i prava čoveka, materijalnog, socijalnog i ekonomskog položaja zaposlenih i poslodavaca i uslova njihovog života i rada, razvoja kulture pregovaranja, podsticanja mirnog rešavanja kolektivnih radnih sporova, razvoja demokratije i izdavanja časopisa, brošura i drugih publikacija iz delokruga svog rada.“

Srpski Zakon o radu je loš, priprema se još gori koji bi trebalo da bude usvojen sledeće godine, a dijaloga o objektivnom i stvarnom socijalnom položaju radnika nema, tako da ne postoji ni mogućnost ozbiljnijeg traženja rešenja. A to bi trebalo da bude obaveza.

Zadovoljna je Vlada. Zadovoljna su i dva sindikata u Socijalno – ekonomskom savetu. Oni su se sa poslodavcima „dogovorili“ o visini minimalne zarade. Tako je to kada neko odluči da bude paravan u celoj ovoj priči, ti „reprezentativni“; punih 12 godina nije utvrđivana reprezentativnost socijalnih partnera u Socijalno – ekonomskom savetu Srbije.

Jasno stavljamo svima do znanja da Sindikat finansijskih organizacija Srbije nije deo tog paravana.

Minimalac

Kolika će biti minimalna cena rada u Srbiji u sledećoj godini trebalo bi da saznamo do 15. septembra. Minimalac sada iznosi manje od 200 evra. Kako preživeti sa tim iznosom je pitanje koje sebi postavlja više stotina hiljada građana Srbije. Ukoliko se plata ne poveća radnici gube životni standard, jer inflacija ide, a plata im ostaje ista.

Najava predsednika Srbije da će minimalne zarade uskoro biti povećane za osam do devet odsto, lepa je vest za one koji mesečno kući nose 22.620 dinara. Ukoliko bi povećanje bilo osam odsto, najniža zarada bi od nove godine bila za 1.809,60 dinara veća i iznosila bi 24.492 dinara. A ako bi bilo devet procenata, minimalac bi bio veći za 2.035 dinara i bio bi 24.655,80 dinara mesečno.

Položaj radnika u Srbiji je težak, a problem predstavlja ponašanje poslodavaca koji ne isplaćuju ni minimalnu zaradu i koji posmatraju tu minimalnu zaradu kao standard, a ne kao izuzetak. Vremenom smo postali država u kojoj poslodavci očekuju da zaposleni budu srećni što primaju taj minimalac, koji nije na nivou ni minimalne potrošačke korpe, čak nije na nivou ni 70 procenata te minimalne potrošačke korpe. Standard građana lošiji je nego 2012. godine, kada je minimalna zarada pokrivala 65 odsto potrošačke korpe. Sada pokriva 63 odsto. To je izuzetno loše i na neki način oslikava realnost u Srbiji.

Najveći broj poslodavaca posmatra minimalnu zaradu kao nešto uobičajeno, po zakonu o radu ona bi trebalo da bude ugovarana samo kada se dese poremećaji u poslovanju poslodavca. Vlada promoviše Srbiju kao destinaciju s kvalitetnom i jeftinom radnom snagom, kao da zaposleni treba da budu srećni što primaju minimalac, koji nije na nivou potrošačke korpe.

Sindikati tvrde da je predloženo povećanje minimalno, a poslodavci se žale da ih niko nije ni pitao da li za ovo ima realnih izvora. Mnogi kažu da ako će svake godine predsednik Srbije donositi odluku umesto Socijalno-ekonomskog saveta o minimalnoj zaradi, prošle godine kao premijer, onda treba ukinuti Socijalno-ekonomski savet, koji time treba da se bavi, i 40 miliona dinara, koliko košta njihov rad, preusmeri u korisne namene.

Trka u kojoj većina gubiPrema zvaničnim podacima u Srbiji raste produktivnost, ali i cene, što su uslovi za povećanje „minimalca“. Sindikati očekuju da bude uvećana minimalna zarada. Da se napusti politika da radnik koji prima minimalnu zaradu treba da bude srećan, Srbija da bude zemlja radnika koji je srećan i adekvatno plaćen.

Poslodavci deklarativno nemaju ništa protiv povećanja minimalne zarade, kao i svih ostalih plata, ali traže da to bude iz realnih izvora, a ne da to bude dodatni trošak u poslovanju. Traže da ih država rastereti plaćanja nekog od 500 parafiskalnih nameta koje svakog meseca plaćaju. Najbolje bi bilo da država poslodavce oslobodi plaćanja poreza na minimalnu zaradu od 22.620 dinara. Danas je taj neoporezivi deo oko 10.500 dinara, a broj onih koji primaju minimalac veći je od 350.000. Srbija ima najveća poreska opterećenja na zarade, oko 67 odsto. Rasterećenjem poslodavaca tog troška drastično bi bio smanjen rad na crno.

Razgovori o minimalnoj ceni rada za 2018. godinu su započeli, a trebalo bi da budu završeni do sredine septembra. Predstavnici sindikata kažu da je to kratak rok jer je dosadašnja praksa da Vlada posle višemesečnih razgovora sama donese odluku o novoj minimalnoj ceni rada. Bilo bi dobro da se postigne dogovor sindikata i poslodavca upravo zbog toga da Vlada ne utvrđuje cenu kojom radnici nisu zadovoljni. Postizanje dogovora o „minimalcu“ opravdalo bi postojanje Socijalno-ekonomskog saveta u kojem su predstavnici Vlade, reprezentativnih sindikata i Unije poslodavaca Srbije.

Nastavljanje onemogućavanja učešća Konfederacije slobodnih sindikata u radu Socijalno ekonomskog saveta, i pored dokazane reprezentativnosti, potvrđuje rascepkanost sindikalne scene i doprinosi da se moć sindikata i dalje umanjuje. Radnici ne veruju više nikome. Ipak, stvari mogu da se menjaju, može da bude promenjena politika koja je usmerena ka tome da radnik bude srećan što prima minimalac. Ako zvanični rezultati pokazuju da je povećan profit poslodavaca, jasno je da to nije sam stvorio, već s radnicima. U sektoru finansija postoje poslodavci koji godinama posluju uspešno, koji ostvaruju profit, a ipak i ne pomišljaju da zaposlenima uvećaju zarade. To je potpuno pogrešna politika.

 

Štrajk

Srpski radnik je spreman da trpi i da dosta istrpi. Da je to tako dokazuje relativno mali broj štrajkova i drugih oblika radničkih protesta, iako su uslovi rada i života veoma teški. Radnici ćute, rade i trpe, dok ne dogori do noktiju. Ipak, godinu dana posle „slučaja Jura“ u Leskovcu, kada je javnost prvi put bila u prilici da dozna o ne baš zavidnom položaju zaposlenih u Srbiji, suočavamo se sa štrajkovima više hiljada radnika u firmama kao što su Fijat Krajsler u Kragujevcu, Gorenje u Valjevu, Ratko Mitrović u Beogradu, Goša u Smederevskoj Palanci (gde je zbog velikog broja neisplaćenih zarada jedan od zaposlenih tešku situaciju okončao na najtragičniji način – oduzevši sebi život)... Izgleda da je pojedinim radnicima dogorelo do noktiju i više se trpeti nije moglo.

Uglavnom izbegavajući da pomogne u posredovanju između radnika i poslodavaca, vlast brine da zbog štrajkova investitori ne odluče da se povuku sa ovog tržišta. Takva politika države je potpuno pogrešna, jer radnici imaju pravo da štrajkom traže bolje uslove rada, a ne da ih vlast tretira kao jeftinu i obespravljenu radnu snagu. Postoji jasno vidljiv obrazac jedne propagande koju koriste predstavnici vlasti koji strane investitore pozivaju da dođu u Srbiju, poručujući da će im dati sve, da će dobiti bagatelnu radnu snagu, da sindikati nisu mnogo jaki, da neke drže i pod kontrolom, pa neće biti nekog bunta, tako da će na osnovu toga izvući iz Srbije ekstra profit.

Ne odlaze investitori zbog štrajkova, primeri drugih zemalja gde je radnički bunt doveo do većih plata i boljih uslova za rad to potvrđuju; a ovdašnji štrajkači žele isto. Pogrešna je ta politika da samo ako ćutimo, pognute glave, da smo mi dobri kao zemlja za investitore. Jer i pored ovakve ponude, investitori ipak ne hrle da ovde investiraju. Nešto je drugo, ipak, bitnije što država mora da obezbedi...

Štrajk je legitimno sredstvo borbe!

Štrajk je legitimno sredstvo borbe, Ustavom i zakonom zagarantovano.

I radnici moraju da izdrže u svojim zahtevima.

Jer, u slučaju obustave/sloma štrajka, alternativa ne postoji, nastaviće sa još gorim izrabljivanjem radnika i uskraćivanjem njihovih osnovnih prava, što će sve nas dovesti do toga da učestvujemo u jednoj trci do dna, gde neprestano pomeramo tu donju granicu koliko mi sami sebe možemo da prodamo kao jeftinu i obespravljenu radnu snagu.

U mnogim uspešnim firmama, uključujući i banke i osiguravače, ne da nije dolazilo do povećanja zarada godinama, već su smanjene jer poslodavci smatraju da su prevelike u odnosu na okruženje, a da bi mnogi koji ne rade radili i za manje zarade?! Poslodavci bezobrazno i provokativno često poručuju zaposlenima da štrajkuju protiv poslodavca i da bi oni štrajkovali da su na mestu radnika?! Mnogi radnici, ipak, ne čine ništa, ćute i trpe. Ko progovori, a takvi su retki, odmah lete napolje. Poruka poslodavaca je jasna: čuvajte posao koji imate, pazite šta radite, jer možete ostati i bez toga…

Ipak, štrajkovi leta 2017. godine govore da je dara preterala meru. Došlo je na naplatu ono što je lošim modelom u praksi dogovoreno sa stranim investitorima. Jer bez jasne sopstvene razvojne, privredne strategije, koja bi jednako važila za sve, uključujući i domaće investitore, uz jasna prava i obaveze i poslodavaca i radnika, sve troškove napravljenih grešaka i propusta plaćaju poreski obveznici, građani Republike Srbije. Sve investicije iz inostranstva do sada su pompezno predstavljane kao spas za našu privredu, dok čuvanje daleko o očiju javnosti bezbrojnih skrivenih klauzula nameće pitanje da li je uopšte i došlo do nekih investicija.

S tim u vezi, upozorenja predstavnika vlasti da štrajkovi radnika mogu da dovedu do gubitka posla i do povlačenja investitora nisu ništa drugo nego neka vrsta zastrašivanja i umanjenja sopstvene odgovornosti. Ovo ovde kod nas je kapitalizam katastrofe na delu — posle sankcija, rata i razaranja svaka privatizacija (budzašto rasprodata privreda i finansije) se prikazuje kao sveopšti spas.

A šansi da sve bude drugačije je bilo. Umesto investiranja u inovacije u privredi, organizovano su uništeni značajni privredni subjekti, a radnici su ostali bez posla. Zatvorena je Služba društvenog knjigovodstva (SDK), a platni promet prenet u poslovne banke. Zatvorene su najveće domaće investicione banke — Beobanka, Beogradska banka, Investbanka, Jugobanka (protiv čega se Sindikat finansijskih organizacija Srbije odlučno borio i na čije pogubne posledice do dana današnjeg jasno ukazuje), a domaće banke su većinom prevedene u vlasništvo stranaca. Dakle, bilo je alternative, ali su razne vlasti na vlasti dovele da toga je sve svedeno da deluje da alternative nema.

Štrajk i borba za dostojanstven rad su pravedni jer multinacionalne kompanije ostvaruju veliki profit, dok se radnici bore za bolјe zarade, da zaustave otpuštanja i za priznavanje i isplatu prekovremenog rada. Sindikat finansijskih organizacija Srbije izražava solidarnost sa svim radnicima i sindikatima koji traže prava koja zaslužuju svojim radom poručujemo da moraju imati snage da prevaziđu sve prepreke koje su im nametnuli poslodavci. Jer ako je ostalo iole malo pameti i solidarnosti, obavezni smo da nešto zajedno popravimo i napravimo i da uspostavimo principe ispod kojih niko neće moći da ide.

 

Šta je problematično, šta je preterivanje?

U srpskom zakonodavstvu počeće da se primenjuju nova krivična dela, i to protiv života i tela, kao i polnih sloboda predviđena izmenama i dopunama Krivičnog zakonika Srbije usvojenim prošle godine: proganjanje, polno uznemiravanje, navođenje deteta na prisustvovanje polnim radnjama i prinudno zaključenje brakova. Takođe, počinje primena odredbi KZ kojom je povećana kazna za obljubu nad nemoćnim licem i obljubu nad detetom. Pod polno uznemiravanje spadaju svaki nepriličan dodir, izjava, degutantan vic, dobacivanje sa seksualnom konotacijom, na poslu, fakultetu ili ulici, za koje je žena otvoreno stavila do znanja da joj smetaju ili je uznemiravaju.

Proganjanje je prvi put Zakonom definisano kao krivično delo, a polno uznemiravanje biće novčano, ali i zatvorski kažnjavano. Sve to stupa na snagu 1. juna 2017. godine, zajedno sa novim zakonom o sprečavanju nasilja u porodici.

Pravnici pozdravljaju donošenje zakona, ali sumnjaju u njegovu primenu, odnosno, postavljaju pitanje kriterijuma na osnovu kojih će se definisati kada je pređena granica dozvoljenog.

Proganjanje Samo kompliment ili materijal za krivičnu prijavu? Komplimenti su i dalje dobrodošli, ali ako to neko doživi kao uvredu, može zbog toga da pozove nadležne...

Samo kompliment ili materijal za krivičnu prijavu? Komplimenti su i dalje dobrodošli, ali ako to neko doživi kao uvredu, može zbog toga da pozove nadležne. Naime, prema dopunjenom članu 182a Krivičnog zakonika, za svako ponašanje kojim se vređa polno dostojanstvo sledi novčana ili zatvorska kazna i do šest meseci. Da li će ćaskanje završiti u sudnici određuje prvo policajac, a zatim tužilac.

Sindikati, i Sindikat finansijskih organizacija Srbije, pozdravljaju zakon, ali nisu ubeđeni da li će on i zaista moći da se sprovede. Zakon kao zakon treba da postoji, ali zakon ukoliko nema pravih ljudi koji će to da sprovedu ne znači ništa. Država je, eto, stvorila i usvojila zakon, to je za građane, to je za Evropsku uniju, za poglavlje 23, a to što to može da bude mrtvo slovo na papiru nije bitno, jer nije problem u Srbiji sa zakonima, kao zakonima, već je problem sa njihovim primenama.

I tu nije kraj izazovima primene krivičnog zakonika, jer se prvi put proganjanje zakonom definiše kao krivično delo. U Komitetu pravnika za ljudska prava kažu da je to bilo krajnje potrebno, jer su se u praksi susretali sa nizom slučajeva u kojima su žene prijavljivale proganjanje, što preko društvenih mreža, što fizičko proganjanje od strane muškaraca, na koje prosto nije moglo da se reaguje, jer to do sada nije smatrano krivičnim delom.

Međutim, za deo pravnika nejasni su kriterijumi na osnovu kojih se donosi procena nečijeg ponašanja. Njihovo je mišljenje da to nije razrađeno, jer to do sada nismo ni imali i ne znaju šta će u praksi da bude. A praksa, odnosno izveštaj Državnog veća tužilaštva pokazuje da je za primenu novih zakona potrebno još 700 novih službenika, posebno onog o nasilju u porodici, a i dalje je na snazi zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. Istovremeno, novi zakoni mogu doneti novi talas slučajeva, a samo u beogradskim tužilaštvima, od postojećih, 70 procenata još stoji u fiokama…

 

Enciklopedija industrijskih odnosa

Nastavljajući dugogodišnju dobru saradnju koju Sindikat finansijskih organizacija Srbije i njene članice imaju sa Centrom za industrijske odnose u Beogradu, objavljujemo autorski tekst direktora Centra profesora dr Darka Marinkovića, kojim nas upoznaje kako je i zašto je nastala Enciklopedija industrijskih odnosa“. S tim u vezi, informišemo sve zainteresovane da je započet rad na pripremi drugog izdanja i u tom poslu predlozi i sugestije svih dobronamernih biće dragoceni Redakciji Enciklopedije.

Stručna služba SFOS-a biće aktivno uključena u rad na pripremi drugog izdanja, u skladu sa zajedničkim zaključkom da je neophodno trajno, sistematsko angažovanje na unapređivanju znanja svih aktera u oblasti industrijskih odnosa, moralnih, političkih i socijalnih temelja socijalne demokratije, radnog i socijalnog zakonodavstva, međunarodnih standarda u ovoj oblasti, uspostavljanja i funkcionisanja mehanizama i prakse socijalne demokratije, kako bi se unapredila njihova motivacija, svest i znanje neophodno za razvoj socijalne demokratije.

U Centru za industrijske odnose očekuju pozive, predloge, sugestije i svaki drugi oblik saradnje. Ukoliko želite da aktivno učestvujete u pripremi drugog izdanja Enciklopedije industrijskih odnosa, ili da kupite primerak prvog izdanja (mali broj preostalih primeraka), ili se pretplatite na drugo izdanje, možete se obratiti na telefone Centra: 011/3282-815 ili 011/2180-040, kao i Darku Marinkoviću: 063/364-464 i 064/6482-209 ili menadžeru Centra Bojani Vignjević: 064/6483-203, kao i na adresu elektronske pošte: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. .

Enciklopedija industrijskih odnosa

Profesor dr Darko Marinković

KAKO I ZAŠTO JE NASTALA ENCIKLOPEDIJA INDUSTRIJSKIH ODNOSA

Prvi put pišem o sopstvenom autorskom delu. To je, uobičajeno, posao mentora, recenzenata, kolega i naravno celokupne javnosti. Konačno, Enciklopedija industrijskih odnosa je objavljena i od tog momenta pripada isključivo sudu javnosti. U tom smislu, svestan sam da rizikujem na budem optužen za  nadmenost. Međutim, pored svega toga, osećam potrebu da sa javnošću podelim svoje i motive svojih saradnika za rad na Enciklopediji, sopstveno viđenje ciljeva i očekivanja efekata njenog objavljivanja.

Enciklopedija industrijskih odnosau izvesnom smislu predstavlja neku vrstu krune mog života i rada. Takav stav proističe iz činjenice da se praktično ceo radni vek, odnosno prethodnih 45 godina bavim pitanjima sveta rada. Pri tome me je, od prvih koraka do danas pokretao isti motiv – svest, uverenje da je rad kao stvaralački proces koji čini suštinu ljudske ličnosti, ključni sadržaj naših pojedinačnih i zajedničkog života u ljudskoj zajednici.

Opširnije...

Korisni linkovi

 

Centar za razvoj sindikalizma

Vlada Republike Srbije

Narodna banka Srbije

Republička agencija za mirno rešavanje sporovaBiznis & finansije

Kamatica

Međunarodna organizacija rada

Evropsa socijalna povelja

Kursna lista

 

valute