Sindikat finansijskih organizacija Srbije - SFOSČlanice SFOS-a su sindikati iz banaka, osiguranja i drugih finansijskih organizacija Srbije:

  

AIK banka a.d. Beograd

bancaintesa logo

bankap logo

Direktna banka

expobank logo

jubmesbanka logo

nlbbanka logo

otpbanka logo

ddor logo

savaosiguranje logo

triglavosiguranje logo

ubs logo

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

sfos protest 2001

Sindikalno organizovanje je civilizacijska tekovina.

 

Definisano je Ustavom, Zakonom o radu i Zakonom o mirnom rešavanju sporova.

 

Treba insistirati u tom smeru.

 

Samo institucionalno zaštićeni, radnici mogu da zaštite svoja prava.

 

 

 

 

Debata

Republički odbor Sindikata finansijskih organizacija Srbije – SFOS je na sednici održanoj 7. 6. 2018. godine jednoglasno zaključio da je neophodno urgentno pokretanje javne debate o pitanjima ključnim za buduće sindikalno organizovanje i delovanje, jer pravci reformi u oblasti radnog zakonodavstva, kako u odnosu na nove globalne izazove u svetu rada i njihov uticaj na položaj zaposlenih u našoj zemlji, tako i u odnosu na proces evrointegracija bitno utiču na rad sindikata.

Promene u radu uključuju pametan rad, rad na daljinu, promene u radu izazvane digitalizacijom i uopšteno ostale nove vrste poslova koje kombinuju obične poslove zaposlenih sa nekim drugim rokovima i uslovima tipičnim za razne oblike samozaposlenja, koji postaju sve učestaliji, posebno u delatnosti pružanja finansijskih usluga, sa kojima se SFOS često suočavao. Sve te promene na različite načine uveliko izazivaju sposobnosti sindikata, a uglavnom: (1) kako organizovati radnike koje ove promene pogađaju, kao i (2) kako zaštiti i te radnike staviti pod okrilje kolektivnog pregovaranja.

Opšte slabljenje društvenog uticaja sindikata u velikoj meri uslovljeno je rastom socijalnih nejednakosti, što je, pored drugih faktora, posledica činjenice da je tek svaki sedmi novozaposleni u Srbiji zaposlen na neodređeno vreme. To zahteva odmah izmenu definicije pojma zaposlenog u radnom zakonodavstvu naše zemlje, a u cilju jačanja socijalne kohezije.

Međutim, dilema sindikata ogleda se u pitanu ko u Srbiji zaista piše zakone iz oblasti rada, uključujući i odredbe novog nacrta Zakona o štrajku. Iako detalji još uvek nisu sasvim poznati, novi zakon o štrajku u Srbiji već je najavljen kao skromno poboljšanje zakonskih prava radnika, pri čemu je vlast sasvim ignorisala činjenicu da se ni druga osnovna prava radnika uopšte zakonito ne poštuju. A kod najavljenih radi se o izmenama u delu u kome bi izmenjen zakon mogao da bude u koliziji sa Ustavom i drugim višim opštim pravnim aktima. Zakon koji se bavi regulisanjem štrajka se ne bavi razlozima koji do štrajka dovode, a ovih nekoliko unapređenja koja se uvode u delu kako se reguliše sama procedura štrajka, njegovo proglašenje i tok, neće moći, niti uopšte ima nameru da zadire u druga prava zaposlenih.

SFOS se pridružuje onima koji upozoravaju na opasnost da budući zakon od samog nastanka ima urođenu grešku, a to je činjenica da je veliki, i sve veći, broj radnika prinuđeno da rade neprijavljeni, „na crno“. Sve je veći broj onih koji rade nema status stalno zaposlenih lica, nego rade na osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, kao i na ugovore na određeno vreme koji je sada u trajanju do dve godine, umesto jedne, kako je bilo ranije.

Za SFOS nisu prihvatljive odredbe kojima se reguliše minimum procesa rada, koji su izvan međunarodnih standarda rada, a koji nisu usvojeni u radnom zakonodavstvu naše zemlje, a posebno u senci najave Međunarodne organizacije rada da će uskoro objaviti novi Program dostojanstvenog rada za Srbiju. Velikih su razmera posledice promena na tržištu rada koje podrivaju stabilnost radnog odnosa kao osnovne dosadašnje karakteristike radnog zakonodavstva, dok u ukupnoj eroziji stalnog radnog odnosa, postaje redovna pojava lažnih oblika, odnosno zloupotrebe fleksibilnih oblika rada.

Budući da postojeća rešenja u radnom zakonodavstvu Srbije ne nude validan odgovor na neprihvatljiv izostanak zaštite prava radno angažovanih lica (lica koja rade van radnog odnosa, po osnovu različitih vrsta ugovora o radnom angažovanju), SFOS podržava pokretanje inicijative za redefiniciju pojma zaposlenog i definisanje pojma radnog odnosa, sa ciljem omogućavanja sindikalnog organizovanja radnicima kojima je danas to pravo uskraćeno, a sa istovremenim preduzimanjem konkretnih mera za unapređenje njihove radno-pravne zaštite, kao i inicijative za osnivanje sudova rada, što je jedan od neophodnih uslova za kvalitetnu primenu radnog zakonodavstva i rešavanje radno-pravnih sporova u razumnom roku, koji znaju da neopravdano predugačkim trajanjem postupka u potpunosti dodatno obesmisle prava radnika.

Još pre nego što izmene stupe na snagu, kakve god one bile, jasno je da izmene Zakona o štrajku zapravo malo toga mogu da promene. To, opet, nije nikakvo iznenađenje, jer su građani navikli na to da se zakoni donose jer se tako mora, u okviru reformske agende i evropskog puta. U istim tim okvirima, navikli smo i da se sve promene i svi tereti svaljuju na leđa najširih i najopterećenijih slojeva stanovništva. Najznačajniji razlog za ograničeno dejstvo poboljšanja koja će se ozakoniti jeste taj što će ovim zakonom biti obuhvaćen sve manji broj radnika; uglavnom oni koji su u stalnom radnom odnosu, a kojih je sve manje i uglavnom za članove sindikata čiji je uticaj sve slabiji. Sa druge strane, sve je više nezaposlenih, sve je više onih sa ugovorima na određeno vreme i sve je više ilegalnih radnika.

Deluje da bi mnogo značajnije bilo kada bi, makar, Zakon o radu mogao da se promeni u korist zaposlenih. Barem to, uz prateće mere koje bi trebalo preduzeti da vlasnici kapitala ne budu ovoliko privilegovani, a da zaposleni, oni koji proizvode viškove i profite, ne budu toliko obespravljeni. Do tada su sve izmene raznih zakona u radnopravnoj sferi, računajući i ovaj, samo kozmetičke izmene, koje u krajnjoj liniji opet plate zaposleni.

Pokretanje javne debate o pitanjima ključnim za sindikalno organizovanje i delovanje trebalo bi da bude u funkciji iznalaženja odgovora na ta pitanja sa kojima se SFOS u kontinuitetu suočava, kao što su: (1) da li je normalno to što je naša država postala poznata i prepoznata kao zemlja jeftine radne snage; (2) koliko vlasti tretiraju sindikate kao relevantne sagovornike u socijalnom dijalogu; (3) koliko vlasti radnike doživljavaju kao istinske borce za svoja prava; (4) šta je to socijalni dijalog i da li je potreban i čemu služi ovakav Socijalno-ekonomski savet; (5) zašto kod nas među sindikatima vlada tolika nesloga; (6) da li je potreban (i kakav) novi vid sindikalnog organizovanja.

 

Eufemizacija i populizacija uzurpacije penzija

Penzija se, kao i zarada, stiče na osnovu zakona, radom. Zato i spada u imovinska prava čije mirno uživanje jemči Ustav.

Takva prava ne mogu biti ni oduzeta, ni ograničena, osim kada je to u javnom interesu, ali uvek uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Uprkos takvom tretmanu, penzije su bile meta uzurpacije koju je 2014. godine izveo Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija. Taj zakon se lažno predstavlja: kaže da je privremen a skriva tajnu trajanja, pa već nadživljuje one koji su bili penzioneri kada je usvojen; kaže da uređuje način isplate penzija a uneređuje njihovu supstancu ukoliko je iznad 25.000,00 dinara. To početno eufemističko obilaženje istine, nastavljeno je i u vreme primene pomenutog zakona, pa su njegovi pobornici godišnja smanjenja umanjenja nazivali „povećanjima penzija“, kao da uzurpacije nije bilo. Pošto ovim zakonom penzije niže od 25.000,00 dinara nisu umanjene, eufemisti su se hvalili da većini od 60 odsto penzionera Zakon nije umanjio primanja. Ali bi u svakoj prilici i prećutali da je to učinio Zakon o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2014. godine, suspendujući aprilsko i oktobarsko usklađivanje penzija sa porastom troškova života.

Eufemizam je u „bliskom srodstvu“ sa populizmom. Kada su Fiskalni savet Srbije i Međunarodni monetarni fond preporučili stavljanje van snage propisa o umanjenju penzija, političari s vrha izvršne vlasti su se tome suprotstavili u populističkom maniru. Predsednik Republike Aleksandar Vučić, misleći na primaoce penzija do 25.000,00 dinara, kaže da je „uvek za zaštitu najugroženijih“ a da oni ukidanjem propisa o umanjenju penzija „ne bi dobili povećanje ni dinara“. Pritom, populistički previđa da bi i oni bili na dobitku vraćanjem aprilskog i oktobarskog usklađivanja penzija sa porastom troškova života. Zalažući se za „zaštitu najugroženijih“, on penzijskim primanjima, opet populistički, pridaje karakter socijalnog davanja, a ona to nisu jer zavise od visine doprinosa koji je iz zarade uplaćivan penzijskom fondu. Nisku penziju može imati i lice koje je puni penzijski staž ostvarilo privatnim ličnim radom – kao preduzetnik, advokat, lekar, zanatlija i sl. – ukoliko je na ime doprinosa uplaćivao manje no što je trebalo.

Oglasila se i predsednica Vlade Ana Brnabić. Bolje da nije, jer je pokazala da joj penzijski sistem nije poznat u meri koja odgovara njenom položaju. Govorila je i o nekakvom „redovnom dvogodišnjem usklađivanju penzija“, a ono nikada nije bilo, ni kao redovno, ni kao dvogodišnje. Misleći na Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija, izjavila je i sledeće: „Ne možemo jednostavno da kažemo – taj zakon se ukida zato što nikome nećemo umanjivati penzije.“ Priznajem da nisam razumeo šta ove reči znače. Evo i sada se pitam: kako je moguće da se ukidanjem zakona koji je umanjio penzije, penzije ne vraćaju u raniji nivo nego i dalje umanjuju!?

Lični stavovi | Zoran Ivošević, bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i univerzitetski profesor u penziji

 

1. maj

Pred nama je značajan praznik – Međunarodni praznik rada. Ono što simboliše praznik koji obeležavamo 1. maja jeste crvena boja - simbol borbe protiv okova i za slobodan život, zasnovan na ljubavi, poverenju i solidarnosti.

Uz retke izuzetke, zaposlenima, kao uostalom ni penzionerima i nezaposlenima u mnogim zemljama sveta, nema šta da se čestita za praznik rada. Pa ni kod nas… Male plate, najniže u regionu, velika nesigurnost radnog mesta, životni standard ispod ljudskog dostojanstva.

Život u svetu vladavine korporativnog kapitala i prema njegovim interesima servilnih država i vlada vratio nas je u režim u kome tri osmice – sindikalni zahtev iz 19 veka za osam sati rada, odmora i slobodnog vremena, deluje gotovo romantično i bajkoliko. Danas smo jednako daleko i od dostojanstvenog rada – ugovorenog, bezbednog i na vreme i pristojno plaćenog.

Živimo u svetu ekonomija znanja i informacija, digitalizacije, automatizacije i robotizacije, obaveze učenja celog života, a istovremeno sužava se krug onih kojima je dostupno kvalitetno obrazovanje. U vreme digitalizacije rada i društva održavamo širok krug funkcionalno nepismenih – budućih digitalnih robova.

Svet u kome želimo da živimo trebalo bi da drže tri stuba: ekonomski razvoj, socijalna pravičnost i solidarnost i socijalna i ekološka održivost. Čini se, međutim, da su vlasti zainteresovane prvenstveno za kontrolu inflacije, stabilizaciju finansija i tek za lošu, slabu, ranjivu zaposlenost. Povoljni poslovni ambijent se pogrešno shvata kao stavljanje u posed jeftine i obespravljene radne snage. Jeftina radna snaga ne sme da bude komparativna prednost Srbije niti zvanična politika države.

Nama je sve više potrebna solidarnost, jer i dalje preovlađujući neo-liberalni kapitalizam i prekarni rad u eri krize globalnog kapitalizma proizvodi egoističnog pojedinca. U sistemu takvog današnjeg kapitalizma nastoje da čoveka uguraju u ulogu mašine koja bi trebala što više raditi za što manju zaradu, a da troši i kupuje skupe proizvode i usluge i plaća porez. Čitav taj, od čoveka otuđeni sistem, nema više ništa od onoga zbog čega je čovečanstvo pokrenulo i izmislio celu tehnološku kulturu, kojom je nastojalo olakšati svoj opstanak.

Crveni barjak borbe za dostojanstvo Obeležavajući Međunarodni praznik rada, Sindikat finansijskih organizacija Srbije ponovo poziva sve radnike i sindikate da se, bez obzira na razlike, udružimo i da se izborimo za promenu Zakona o radu koji je protiv interesa radnika i sindikata, da tražimo odgovarajuće kazne za neplaćanje zarada i zlostavljanje na radu, da se uspostave i poštuju osnovna prava i dostignute vrednosti za radnike i sve ljude koji žive od svog rada.

Sindikat finansijskih organizacija Srbije – SFOS podseća da je obaveza svih sindikata borba protiv postojanja prekarnog (nesigurnog) rada, nezaposlenosti, zaposlenih a siromašnih, tehnoloških viškova na poslu, rada na crno, modernog ropstva... Ovo se, naravno, ne odnosi na sve zaposlene, ali kod mnogih poslodavca i u pojedinim sektorima, položaj radnika liči na onaj iz 19. veka.

Upravo zato, nastavićemo da se borimo da se vrati dostojanstvo srpskom radniku i radu. Baš zato, nastavićemo da ukazujemo i dokazujemo da je potpuno pogrešan i ekonomski i socijalno neodrživ koncepta jeftine radne snage kao osnove ekonomskog razvoja. Zbog toga, nastavićemo da se zalažemo i promovišemo pravo radnika na zakonski garantovano učešće u podeli profita poslodavaca. Verujući da postoji šansa da živimo u zemlji u kojoj se radi i dobro zarađuje, u kojoj se ostaje, a ne masovno odlazi iz nje, pozivamo opet sve sindikate da se u ispunjenju ove obaveze udružimo.

Naša snaga - snaga sindikata - je naše uverenje da su nam zahtevi opravdani, ali i zajednički cilj. A cilj nam je razvijena zajednica zadovoljnih građana, u kome se poštuju prava, zakoni, standardi i istinske vrednosti, u kojoj živimo od sopstvenog rada, u kojoj svi imaju pravo na rad, a ne samo na bedu i glad, društvo u kome mladi imaju svetlu budućnost, a stariji mirnu starost. Civilizacija u kojoj nema straha i neizvesnosti od svakog novog dana.

Zato, budimo glasniji i odlučniji u borbi za bolji i pravičniji svet. Pokažimo solidarnost i jedinstvo u borbi za bolju budućnost, jer je samo tako možemo izboriti. Solidarnost = ključ uspeha!

 

Bio posao snova u Srbiji, više nije!

Od proseka plate u bankarskom sektoru verovatno se ošamute mnogi u Srbiji i, naravno, požele takvo radno mesto. Jer, bankarski službenici prošle godine u proseku mesečno su zaradili 100.558 dinara, pokazuju zvanični podaci statistike. To je dvostruko više od proseka plate u Srbiji za celu godinu koja je iznosila 47.893. dinara.

U Sindikatu finansijskih organizacija Srbije kažu, međutim, da prosek ne daje pravu sliku. „Plate čelnih ljudi i njihovi bonusi dižu prosek bankarskog sektora, jer one idu do nekoliko stotina hiljada dinara. Šalterski radnici koji imaju srednju stručnu spremu, na primer, malo zarađuju. Da li verujete da ima banaka u kojima radnici na šalteru zarađuju samo 30.000 dinara mesečno. A ako im je radno vreme do pet ne znaju da li će izaći s posla u sedam ili osam uveče. Najgore je onima na šalteru, jer menadžment postavlja visoke zahteve za malu platu – kaže Milan Alempijević, predsednik ovog sindikata. Kakve plate takve i otpremnine. U slučaju da su tehnički višak menadžment dobija po nekoliko desetina hiljada evra, dok oni na nižim pozicijama po nekoliko stotina ili hiljada evra.

Manje je, međutim, poznato da su bankarski službenici poslednjih godina često ostajali bez posla. Razlog za to je savremenije poslovanje banaka, ali i njihova kupovina i spajanje. Najviše zaposlenih u bankarskom sektoru bilo je 2008. godine kada su radilo 32.342 osobe. Od tada broj se smanjuje pa je u bankama u 2017. godini na evidenciji bilo 23.342 službenika. Znači, oko devet hiljada njih ostalo je bez posla.

„Novi vlasnici banaka otpuštali su na stotine ljudi i to odmah po preuzimanju, a to nije po propisima. Po Zakonu o radu u prvoj godini, po preuzimanju, novi vlasnik ne sme da menja nijedan akt banke, pa ni onaj o sistematizaciji. Dešava se, na primer, da pošalju po 200-300 radnika na plaćeno odsustvo, u me­đuvreme­u im ukinu radno mesto tako da oni nemaju gde da se vrate. Žalili smo se Narodnoj banci koja nam je odgovorila da nije nadležna, a podneli smo i zahtev za ocenu ustavnosti pravilnika o sistematiza­ciji u tim bankama. Ili se dešava da proglase ljude tehnološkim viškom i uprkos tome što po propisima šest meseci ne smeju nikoga da prime na to me­to oni to ipak urade. Zaposleni ih tuže, ali sudski sporovi, međutim, dugo traju. Krši se i Zakon o bankama koji propisuje da u svakoj ekspozituri mora da bude najmanje dvoje zaposlenih, blagajnik i još jedan. Ima i banaka u kojima čak polovina zaposlenih radi na određeno vreme da bi vlasnici smanjili troškove“ – kaže naš sagovornik iz „krovnog” sindikata finansijskih organizacija.

Na pitanje da li su zaposleni u bankama sindikalno organizovani Alempijević odgovara potvrdno mada kaže da ima i slučajeva da sindikalno organizovanje u bankama nije uspelo. I to na pritisak menadžmenta.

Ne otpuštaju bankarske službenike samo novi vlasnici banaka, već i internet, odnosno digitalizacija i po tome Srbija nije izuzetak. Kod nas, na primer, Telenor banka uopšte i nema službenike, sve je digitalizovano.

Istraživanje Evropske bankovne federacije pokazuje da su banke u Evropskoj uniji zatvorile u 2016. godini 9.100 poslovnica i otpustili oko 50.000 radnika zbog sve veće popularnosti internetskog bankarstva. Iste godine broj poslovnica u EU spustio se na 189.000, što je 4,9 odsto manje nego što ih je bilo na kraju prethodne godine.

Sektor je na kraju 2016. godine zapošljavao oko 2,8 miliona ljudi, najmanje od 1997. godine.

Od 2008. godine u EU je zatvoreno ukupno 48.000 poslovnica banaka što je više od petine. Prošle godine je trend ubrzao u odnosu na 2015. godinu kada je njihov broj smanjen tri odsto. Banke su zatvarale skupe fizičke poslovnice kako bi smanjile troškove s obzirom na okretanje brojnih klijenata elektronskom plaćanju, digitalnom i mobilnom bankarstvu.

Bankarima je prošle godine s prosečnom platom nešto većom od 100.000 dinara najbolje išlo od svih zaposlenih u finansijskim delatnostima i osiguranju čiji je prosek zarade bio 87.009 dinara. U osiguranju, reosiguranju i penzijskim fondovima prosek zarada je bio 68.053 dinara, dok je u pomoćnim delatnostima u finansijskim uslugama i osiguranju prosek plata bio 25.974 dinara. Jasno je da prosek plata u svim finansijskim delatnostima dižu upravo banke.

Izvor: Politika | 11. 2. 2018.

 

Posao u banci bio je san svakog obrazovanog ekonomiste, pravnika i ljudi sličnih struka. Sada hoće kredite, ne i službenike: postaje već uobičajeno da banke u Srbiji ustupaju kredite građana i druga potraživanja ako nisu zainteresovane za taj segment tržišta. Uz selidbu portfolija u drugu banku, odlaze i službenici, ali ne svi koji su se tim poslom bavili, sad ih je 10.000 manje.

Kada je pre desetak godina bankarski sektor u Srbiji radio punom parom, a kreditna aktivnost vrtoglavo rasla, posao u banci bio je san svakog obrazovanog ekonomiste, pravnika i ostalih sličnih struka.

Ipak, vremena su se promenila i danas banke češće otpuštaju stručnjake i službenike nego što ih zapošljavaju. Podaci Udruženja banka Srbije govore da je 2002. godine u poslovnim bankama u Srbiji radilo 18.914 ljudi. Sve do 2008. godine taj broj je rastao i dostigao broj od 32.342. Tada je u svetu, pa i kod nas, počela kriza pa je i broj zaposlenih otada neprestano u padu i poslednjeg dana prošle godine platu je u bankama u Srbiji primalo 23.342 radnika.

Razloge treba tražiti u smanjenoj kreditnoj aktivnosti. To je dovelo do manjeg obima posla, ali ne samo kod pozajmica. Platnim prometom se kod nas bave specijalizovane kompanije koje za saradnike angažuju menjačnice, kao i agencije za tehničke preglede, prodavnice. Kod njih se plaćaju računi, a to je često jeftinije nego kod banaka. Osim toga, tu je i znatan rast elektronskog bankarstva u Srbiji. U oba slučaja klijenti zaobilaze banke i šaltere, a rezultat je da zaposleni u bankama dobijaju otpremninu i radnu knjižicu u ruke.

O tome kako to izgleda predsednik Sindikata finansijskih organizacija Srbije Milan Alempijević kaže: „Kada dođe do spajanja ili preuzimanja banaka, novi vlasnici gledaju kako da racionalizuju posao. Dele se otpremnine koje zavise od pozicije zaposlenih u banci i dužine staža pa iznose od nekoliko stotina ili hiljada evra do 10.000 ili 15.000 evra, koliko je namenjeno onima u top-menadžmentu. Istovremeno, radno mesto zaposlenih koji ostanu da rade nije sigurno. Novi vlasnici ih šalju na plaćeni odmor od nekoliko meseci. Za to vreme se donese nova sistematizacija i službenici kojima istekne plaćeni odmor nemaju gde da se vrate jer je radno mesto ukinuto. Ta mogućnost se i te kako koristi. Mi smatramo da to nije u skladu s našim zakonima i obratili smo se sudu.“

Racionalizacija broja zaposlenih u bankarskom sektoru je pre desetak godina najviše smetala žiteljima malih mesta. Banke su tu prvo zatvarale poslovne jedinice, a klijenti su bili prinuđeni na to da stoje u redu pred šalterima u pošti ili da putuju u prvo veće mesto gde banka ima filijalu. Da bi se stimulisalo elektronsko plaćanje računa, mnoge banke obezbedile su značajne povoljnosti i popuste i na to se odlučuje sve više klijenata, pa je i to doprinelo tome da se u banke sve ređe ide i službenici ostaju bez posla. Izmena Zakona o platnom prometu dovela je na tržište nove igrače.

Spas za bankarske službenike i menadžment mogao bi jedino doneti razvoj: veća kreditna aktivnost, više plate, potreba za bankarskim savetnikom koji će obaveštavati klijente o tome gde da ulože novac i objasniti sve varijante kreditiranja. Krediti su u Srbiji tokom prošle godine porasli 9,1 odsto, što zapravo znači manje od jednog procenta mesečno. To dovoljno govori samo po sebi.

Izvor: Dnevnik | 22. 1. 2018.

 

Budući svet rada

UNI Global Union, sa sedištem u Nionu, u Švajcarskoj, predstavlja više od 20 miliona radnika iz preko 150 zemalja u najbrže rastućim sektorima u svetu — veštinama i uslugama. Jedan od ključnih prioriteta te sindikalne asocijacije i njenih članica u prethodnih nekoliko godina bila je kampanja „Budući svet rada“ (“The Future World of Work”). Sindikat finansijskih organizacija Srbije, članica UNI-ja od 2001. godine, aktivno učestvuje u ovoj kampanji.

Sa glasom koji se čuje na globalnoj političkoj, privrednoj i finansijskoj sceni, UNI je u potrazi za inovativnim politikama i partnerstvima kako bi osigurala jačanje digitalne budućnosti za sve. Svesni hitne potrebe, pozivali su sve vlade i kompanije da se udruže i da sarađuju sa sindikalnim pokretom u kreiranju pravednog puta ka budućnosti pristojnog rada. Od dizajna novih tehnologija, veštačke inteligencije i algoritama, do uticaja na krajnjeg korisnika, moraju biti postavljena etička i socijalna pitanja koja bi trebalo da prednost daju ljudima i planeti.

Dok podatke, veliki podatke i skupove podataka sve više koriste kompanije kao informacije za menadžerske odluke, zaštita podataka o radnicima i pravila o privatnosti teško da postoje. Dokument UNI Global Union sadrži operativne principe koji se bave ovom neravnotežom. Nudeći konkretne zahteve za prikupljanje i korišćenje korporativnih podataka, primena ovih principa trebalo bi da osnaži radnike i osigura etičko i održivo korišćenje podataka. Ovo je važno pitanje koje zahteva hitno rešavanje. Potrebna je akcija za zaštitu interesa radnika i održavanje zdravog bilansa moći na radnim mestima. UNI Global Union je fokusirao 10 principa predviđenih za tu svrhu.

Budući svet rada - nule i jedinice...

Podatke nazivaju novim zlatom. Njima se trguje, analiziraju ih i koriste u marketingu, oglašavanju i upravljanju ljudskim resursima. To su takođe i izgrađeni blokovi veštačke inteligencije i algoritama. Procena je da će do 2030. godine 15-20% svetskog kombinovanog BDP-a biti zasnovano na tokovima podataka. To je i sam temelj nebrojenih novih kompanija i usluga, koje sve više individualizuju mnoge aspekte naše ekonomije i društva, odnosno platforme takozvane „gig-ekonomije“ ili „ekonomije tezge“.

Kao građani svakodnevno ostavljamo tragove podataka iza nas: od onoga za čim tragamo na Google-u, do aplikacija na našim mobilnim telefonima, šta kupujemo, do naših ličnih karata, naše zdravstvene evidencije, bankarskih kartica, telefonskih poziva prema korisničkim uslugama… Da ne pominjemo mesta koja posetimo, e-poštu koju šaljemo, Facebook prijatelje koje imamo i tveetove koje pišemo. Sve to omogućava kompanijama da skupljaju podatke - o nama i našoj mreži prijatelja. Podaci su jednostavno najveći poklon, koji mnogi i ne shvataju da daju.

Takođe pružamo podatke kao radnici — naše biografije, naše biometrijske podatke, kao što su naši otisci prstiju ili skeniranje irisa u oku, kao i obilje podataka koje proizvodimo dok poslodavci prate naše radne tokove. Podatke, odnosno radne grupe podataka unutar i izvan kompanije, takođe koristi menadžment u odlukama kadrovskih resursa: o tome ko će biti unajmljen, koga promovisati, da li treba nekoga upozoriti ili otpustiti, da li su radnici danas produktivni, a ako ne, zašto ne. Upotreba aplikacija u kompanijama je čak podstakla pitanje da li su ljudi uklonjeni iz ljudskih resursa.

Ali, ko zapravo poseduje podatke koje pružamo? I kakvi to podaci postoje „tamo negde“ o nama? Teško je odgovoriti na ova dva pitanja.

Iako zakoni o zaštiti podataka i zaštiti privatnosti postoje u različitim oblicima u mnogim zemljama, podaci koji potiču od praćenja radnika nisu posebno obuhvaćeni ovim zakonima. UNI Global Union sarađuje sa globalnim neprofitnim udruženjem posvećenom tehnološkom razvoju i unapređenju tehnoloških inovacija vezanih za elektronske uređaje – Institut inženjera elektrotehnike i elektronike (IEEE — Institute of Electrical and Electronics Engineers) za stvaranje globalnog standarda za transparentno upravljanje zaposlenim podacima. Takođe je od vitalnog značaja da sindikati nastoje da, kroz kolektivne ugovore kod poslodavaca i/ili sektoru, prenesu prava na zaštitu podataka i zaštitu zaposlenih. Bez pomenutih odredaba, ravnoteža moći u kompanijama zauvek će biti prepuštena u ruke informacijama upućenim donosiocima jednostranih upravljačkih odluka. Obzirom na relativnu lakoću kombinovanja podataka iz mnogih izvora, bez reči prigovora i uticaja na to koji se podaci i kako koriste, radnici će biti izuzetno ugroženi. Zapravo, može se tvrditi da će prava i zaštita podataka o radnicima biti sledeća granica borbe za sindikate tokom izgradnje digitalne ekonomije.

UNI Global Union | Future World of Work Polazeći od značaja podataka na radnom mestu, UNI zahteva da radnici i njihovi sindikalni predstavnici moraju imati pravo pristupa, uticaja, uređivanja i brisanja podataka koji su prikupljeni o njima i njihovim radnim procesima.

Dokument koji je objavio UNI Global Union operacionalizuje ovaj ključni zahtev i deli ga na 10 specifičnih principa delovanja:

1) RADNICI MORAJU IMATI PRISTUP I UTICAJ NA PODATKE PRIKUPLJENE O NJIMA: Radnici moraju imati pravo pristupa prikupljenim podacima o njima, uključujući pravo na ispravljanje, blokiranje ili brisanje podataka. Ta saglasnost ne može i ne bi trebalo da bude pravni osnov obrade podataka na poslu. Radnik mora biti u stanju da na zahtev, u razumnim intervalima i bez prekomernog odlaganja, pribavi potvrdu o obradi ličnih podataka koji se odnose na njega. Radnik mora imati pravo prenosivosti podataka, tj. pravo premeštanja rejtinga i sistema rangiranja sa jedne platforme na drugu. U skladu sa domaćim zakonom i praksom ili uslovima kolektivnih ugovora, lični podaci se mogu preneti predstavnicima radnika, ali samo u meri u kojoj su takvi podaci potrebni kako bi im omogućili da pravilno zastupaju interese radnika ili ako su takvi podaci neophodni za ispunjavanje i nadzor obaveza utvrđenih kolektivnim ugovorima.

2) SPROVESTI ODRŽIVU I SIGURNU OBRADU PODATAKA: Za sve oblike obrade podataka poslodavci moraju jasno i potpuno informisati radnike pre uvođenja informacionih sistema i tehnologija koje omogućavaju praćenje njihovih aktivnosti. Neophodno je preduzeti odgovarajuće interne mere vezane za obradu tih podataka i o tome unapred obavestiti radnike. Konsultovati radnike u okolnostima u kojima postoji sumnja na mogućnost povrede prava radnika na poštovanje privatnosti i ljudskog dostojanstva.

3) PRINCIP MINIMALIZACIJE PODATAKA MORA BITI PRIMENJIVAN: To je princip da poslodavci mogu samo prikupljati podatke i samo ispravne podatke u ispravne svrhe i samo u pravu svrhu, koje će koristiti od pravih ljudi i samo pravih ljudi i za odgovarajuću količinu vremena i samo odgovarajuće vreme. Poslodavci treba da razviju odgovarajuće mere kako bi osigurali da u praksi poštuju načela i obaveze vezane za obradu podataka za potrebe zapošljavanja.

4) OBRADA PODATAKA MORA BITI TRANSPARENTNA: Informacije o ličnim podacima koje drže poslodavci moraju biti dostupne zaposlenima direktno ili posredstvom njihovih predstavnika, ili na drugi odgovarajući način. Posebno jasan i potpuni opis mora biti obezbeđen za kategorije ličnih podataka koje mogu prikupiti informacione i komunikacione tehnologije, uključujući i video nadzor i njihovu moguću upotrebu. Informacije bi trebale biti dostupne u pristupačnom formatu i ažurirane. U svakom slučaju, takve informacije moraju biti obezbeđene pre nego što radnik izvrši aktivnost ili odgovarajuću akciju i koji su lako dostupni preko informacionih sistema koje radnik obično koristi.

5) POSLODAVCI MORAJU DA POŠTUJU ZAKONE O PRIVATNOSTI I OSNOVNA PRAVA: Ovo uključuje poštovanje svih globalnih i regionalnih konvencija o ljudskim pravima. Poslodavac može zahtevati odricanje od odgovornosti kada radnici komuniciraju interno i eksterno, u smislu da su izražena mišljenja samog autora, a ne poslodavca.

6) RADNICI MORAJU IMATI POTPUNO I PRAVO OBJAŠNJENJE KADA SE PODACI KORISTE: Ovaj princip se odnosi na odluke koje donosi menadžment koje uključuju nabavku podataka unutar i izvan poslodavca. Zaposleni mora biti obavešten kada se donose važne odluke na osnovu sopstvenih, kao i spoljašnjih podataka.

7) BIOMETRIJSKI PODACI I INFORMACIJE ZA LIČNU IDENTIFIKACIJU MORAJU BITI IZUZETI: Prikupljanje i daljnja obrada biometrijskih podataka trebalo bi da se preduzimaju samo ako nema drugih manje nametljivih sredstava i samo ako su praćene odgovarajućim zaštitnim sredstvima, uključujući dodatne zaštitne mere koje su u načelu predviđene u principu 2.

8) KORIŠĆENJE OPREME ZA OTKRIVANJE LOKACIJE ZAPOSLENIH MORA BITI JASNO UREĐENO: Oprema koja otkriva lokaciju radnika može se uvesti samo ako se pokaže potrebnim za postizanje legitimne svrhe koju obavljaju poslodavci; njihova upotreba ne sme dovesti do kontinuiranog praćenja radnika. Prvenstveno, nadgledanje ne može biti svrha, već samo indirektna posledica akcije koja je potrebna za zaštitu proizvodnje, zdravlja i sigurnosti ili za osiguranje efikasnog vođenja organizacije. S obzirom na mogućnost kršenja prava i sloboda ljudi, koje se odnose na korišćenje ovih uređaja, poslodavci moraju osigurati sve neophodne zaštitne mere za pravo radnika na privatnost i zaštitu ličnih podataka, uključujući zaštitne načine predviđene u principu 2.

9) MULTI-DISCIPLINARNO, INTERNO TELO ZA UPRAVLJANJE PODACIMA MORA BITI USTANOVLJENO: Trebalo bi uspostaviti multi-disciplinarno telo za upravljanje podacima kod poslodavca radi upravljanja pitanjima formiranja, skladištenja, rukovanja i sigurnosti podataka. Ovo podrazumeva odredbe koje obezbeđuju da svi predstavnici u telu, uključujući i radnike, dobijaju odgovarajuću obuku o podacima kako bi bili opremljeni da rade u održavanju i zadržavanju održive politike zaštite podataka.

10) SVE PRETHODNO NAVEDENE PRINCIPE TREBALO BI UNETI U KOLEKTIVNE UGOVORE: Sve navedene principe trebalo bi implementirati i sprovoditi kroz kolektivno pregovaranje na nivou poslodavca ili sektora. U odsustvu navedenog pregovaranja, poslodavac treba da ustanovi organ za upravljanje u skladu sa principom 9.

 

Korisni linkovi

 

Centar za razvoj sindikalizma

Vlada Republike Srbije

Narodna banka Srbije

Republička agencija za mirno rešavanje sporovaBiznis & finansije

Kamatica

Međunarodna organizacija rada

Evropsa socijalna povelja

Kursna lista

 

valute