Sindikat finansijskih organizacija Srbije - SFOSČlanice SFOS-a su sindikati iz banaka, osiguranja i drugih finansijskih organizacija Srbije:

  

AIK banka a.d. Beograd

bancaintesa logo

bankap logo

Direktna banka

expobank logo

jubmesbanka logo

nlbbanka logo

otpbanka logo

ddor logo

savaosiguranje logo

triglavosiguranje logo

ubs logo

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

sfos protest 2001

Sindikalno organizovanje je civilizacijska tekovina.

 

Definisano je Ustavom, Zakonom o radu i Zakonom o mirnom rešavanju sporova.

 

Treba insistirati u tom smeru.

 

Samo institucionalno zaštićeni, radnici mogu da zaštite svoja prava.

 

 

 

 

…oni koji nemaju gde da odu

Tema odliva mozgova iz Srbije danas je aktuelnija kao nikada pre, posebno jer su procene da svake godine našu zemlju u potrazi za boljim standardom i perspektivom napusti najmanje 35.000 ljudi. Prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, od 2000. godine iz Srbije je otišlo više od 650.000 ljudi, najviše mladih, a prema anketama, Srbiju trenutno želi da napusti gotovo polovina populacije između 15 i 29 godina, bez ideje o povratku. Bez povećanja privrednog rasta i zaposlenosti i bez povećanja životnog standarda, a uz ovakve uslove rada, u našoj zemlji će ostati samo oni na vlasti i oni koji nemaju gde da odu.

Takva „perspektiva“ bi morala da zabrine i državu, i poslodavce, i sindikate; sve. Da vlast brine o budućnosti, omogućila bi da socijalni dijalog bude do te mere razvijen da poslodavci očekuju od radnika da se sindikalno organizuju, i da to vide kao nacionalni interes, nešto što zagovaraju i primenjuju neke pametnije i razvijenije zemlje od naše. Nije baš sve u direktnim stranim investicijama, koje su već dugi niz godina predstavljene kao jedini lek za oporavak naše ekonomije. Postavljen je važan zadatak kreiranja povoljne poslovne klime, čime bi bio omogućen dolazak investitora. „Povoljna poslovna klima“ reflektovala se u subvencionisanju privatnog kapitala novcem iz javnog budžeta i kontinuiranom urušavanju prava radnika u cilju pojeftinjenja radne snage za kapital. Efekata gotovo da nije bilo, čemu svedoče nezaposleni, kao i visok procenat ljudi koji žive ispod granice siromaštva.

Srbiju trenutno želi da napusti gotovo polovina populacije između 15 i 29 godinaKada je reč o sindikatima, postojeća sindikalna praksa teško pronalazi odgovore na probleme radništva. Promene u društveno istorijskim i ekonomskim okolnostima, poput ukidanja politike pune zaposlenosti, zahtevaju nove oblike sindikalnog delovanja. Borba za radna prava odavno nije dominantna prva asocijacija na spomen sindikata. U povoljnijem slučaju, te će asocijacije pre biti sindikalni krediti, radničke igre ili svinjske polutke. U nepovoljnijoj opciji, to će biti sporazumi i talovi s vlastima i vlasnicima, zatvaranje očiju na privatizacijski kriminal i sklonost kompromisima da bi se očuvao kakav takav ‘status quo’. Svako eventualno osporavanje takvih asocijacija i prateće zagovaranje sindikalizma kakav poznajemo kao jedinog rešenja za odbranu prava radnika bilo bi posve suludo. Ne samo zato što su te asocijacije vrlo ukorenjene u konkretnim radničkim iskustvima, nego i zato što klasična sindikalna forma najugroženijim radnicima ne uliva sigurnost da je sposobna da se izbori za poboljšanje njihovog položaja. Iz toga sledi nepoverenje, ili čak potpuna indiferentnost radnika prema sindikatima.

Ipak, svaljivati krivicu za opadanje moći sindikata na njih same, kao da ulogu u tome nisu odigrali neki istorijski procesi, bilo bi nepošteno. Manjak borbenosti vrlo je razumljiv ukoliko se sindikalno delovanje posmatra u širem istorijskom okviru, prvenstveno na prostoru bivše Jugoslavije i razloge zašto nas ovde sindikati asociraju na svinjske polutke. Naime, u 45 godina jugoslavenske sindikalne istorije sindikati su delovali u, barem nominalno, radničkoj državi. Logika je bila, ako je država radnička, onda radnička klasa nema razloga da se buni. To ne znači da radničkih štrajkova nije bilo, već to znači da ih sindikati nisu ni organizovali, ni predvodili.

Druga objektivna činjenica važna za razumevanje današnjeg pada kapaciteta sindikata za borbe za zaštitu i unapređenje radničkih prava tiče se promena dominantnih modela zapošljavanja. Tu je reč o dva trenda koji, svaki na svoj način, potkopavaju snagu organizovanja i potencijale radničkih organizacija uopšte, pa time i sindikata. Prvi je smanjenje zaposlenosti, odnosno povećanje — marksističkim rečnikom rečeno — rezervne armije rada. Nasuprot socijalističkim sistemima, koji su težili smanjenju nezaposlenosti, odnosno postizanju pune zaposlenosti, kapitalističkoj privredi potreban je statistički značajan udeo nezaposlenih u radno sposobnom stanovništvu da bi cena rada mogli držati pod kontrolom. Dakle, nezaposleni su potrebni da bi poslodavci mogli koristiti argument: „ako ti nećeš da radiš, ima ko hoće“.

Ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade Jožef Štiglic stalno ukazuje na problem porasta nejednakosti i upozorava na problem tržišnih monopola koji ostvaruju visoke profite sa jedne strane, dok se, sa druge strane, zadržava nizak nivo investicija praćen niskim zaradama koje ne mogu ispratiti rast cena. Upozorio je da se ne sme zanemariti uloga države u modernim ekonomijama, jer su one te koje obezbeđuju ulaganje u ljude, u socijalnu politiku i zaštitu životne sredine, kao i da se sve navedeno ne može samo prepustiti kompanijama, naročito ne multinacionalnim kompanijama.

Drugi je trend smanjenje sigurnosti zaposlenja, tj. prekarizacija radnika. Do toga dolazi bilo favorizovanjem ugovora na određeno u odnosu na neodređeno vreme, bilo pojavom novih formata, kao što su agencijski rad ili ugovor o radu bez garantovanog radnog vremena (tzv. ‘zero-hours contracts’). Uzevši u obzir da je dominantan format sindikalnog organizovanja organizovanje na radnom mestu, onda je jasno da povećanje protoka radnika kroz preduzeće, kao i strah od osvete poslodavca u slučaju sindikalnog organiziranja — u uslovima u kojima je svaki radnik zamenljiv — pad sindikalnog organizovanja radništva čini potpuno razumljivim.

Uklanjanjem ovih prepreka sindikalnom organizovanju koje se mogu nazvati materijalnima, postoje i one koje su ideološke prirode. U onom smislu u kojem se govori o kulturnoj hegemoniji, odnosno nametanju optika i perspektiva kojima tumačimo stvarnost i koje koristimo kao orijentire u delovanju, pobeda neoliberalizma označila je pobedu atomiziranja pojedinaca. Kada su se programske poruke Margaret Tačer da „ne postoji društvo, već samo pojedinci i njihove porodice“, te da „[neoliberalizmu] nema alternative“ praktično realizovale, radnici su ostavljeni da ih štite samo njihove privatne mreže poznanstava, dakle privatni socijalni kapital, a radničke organizacije koje se suprotstavljaju neoliberalnim politikama potpuno su marginalizovane.

Suprotstavljanje socijalno destruktivnim politikama, uključujući eroziju radničkih prava, zahtevaju zato nove oblike radničkog organiziranja. Dodatni izazov na koji se pri tom, na post-jugoslavenskom prostoru, mora odgovoriti izostanak je istorije borbenog sindikalizma. Utoliko je teško govoriti o receptima sa ikakvom garancijom uspešnosti, ali može se govoriti o konkretnim problemima na koje se očekuje da sindikalizam odgovori, kao i o nekim stranim iskustvima koja mogu služiti kao inspirativni modeli za novi talas borbenog radničkog organizovanja.

Tu se posebno misli na nove modele organizovanja radnika tokom poslednjih nekoliko godina, otkako se sve više radi na takozvanim ‘social movement’ sindikalizmu (socijalnog pokreta) i ‘community’ sindikalizmu (zajednice). Kao što se može zaključiti iz njihovih naziva, oba su načini na koje sindikalno organizovanje prevazilazi granicu između radnog mesta i javnog delovanja, odnosno prevazilazi granicu između konzervativno shvaćenog sindikalizma — kao borbe za materijalna prava uske grupe radnika, organizovane u preduzeću ili grani — i političkog delovanja. Pritom ‘social movement’ sindikalizam stremi ka tome da stvara šire koalicije koje se sastoje od različitih aktera civilnog društva i političke scene za postizanje širih društvenih ciljeva, dok ‘community’ sindikalizam stvara saveze u lokalnoj zajednici, koja okružuje specifično radno mesto za koje je vezana radnička borba. Za oba ova modela primere je moguće pronaći u mnogim zemljama.

Međutim, nijedan od ova dva modela nije univerzalno rešenje za sve probleme. Recimo, nijedan ne odgovara na probleme „podzaposlenih“ — onih koji rade nepuno radno vreme, rade povremeno ili rade više poslova — ili nezaposlenih radnika. Ipak, na probleme tih populacija u poslednje vreme odgovara najveći britanski sindikat, Unite the Union, koji je uz organizovanje na radnom mestu uveo i sindikalno organizovanje u lokalnim zajednicama. Taj sindikat time pokušava stvoriti sindikalnu mrežu koja će uključivati sve bez obzira na radni status, trudeći se tako da artikuliše i potrebe onih koji u pravilu ostaju nevidljivi sindikalnim i političkim akterima.

Polazeći od svekolike nesretne istorije i uprkos aktuelnim izazovima i problemima, radničko organizovanje za statusna, materijalna i socijalna prava, sa posebnim akcentom na kolektivno pregovaranje, moraće da ostvari realnu razvojnu perspektivu. U protivnom, kao što je već rečeno, uz ovakve uslove rada, u našoj zemlji će ostati samo oni na vlasti i oni koji nemaju gde da odu…

 

Međunarodni praznik rada, radničke i sindikalne odgovornosti

Pred nama je značajan praznik. Ono što simboliše ovaj praznik jeste crvena boja - simbol borbe protiv okova i za slobodan život, zasnovan na ljubavi, poverenju i solidarnosti. I pred ovaj dan borbe za prava radnika, SFOS konstatuje da se niko ko je ovde u međuvremenu vladao ne može pozvati na pozitivan rezultat, barem ne kada su u pitanju socijalna pravda i solidarnost.

I 1. maja ove godine, ništa novo u Srbiji. Radnici, oni koji imaju sreću da imaju posao, nezadovoljni su i uplašeni. Nesiguran rad je postao preovlađujući. Svaki šesti radnik u Srbiji radi sa ugovorom na određeno vreme, na privremenim i povremenim poslovima, preko agencija za posredovanje ili radi na crno. Strah od gubitka posla i potpuna apatija da se bori i izbori za veće plate, veću minimalnu zaradu, za život dostojan čoveka takođe preovlađuju.

Vlasti i poslodavcima je veoma dobro. Niko se ne buni, profit raste, „uspesi“ se nižu, a interes profita važniji je od očuvanja javnih dobara i ekološke ravnoteže. U Socijalno-ekonomskom savetu, sve po starom. Ništa ne rade, forma zadovoljena, suština i onako nikada nije bila važna. SFOS ponovo ukazuje da je krajnje vreme došlo da se ovakvo stanje u Srbiji menja...

Po Ustavu Srbija je u vlasništvu građana Srbije, a građani imaju obavezu i pravo da nateraju vlast da obezbedi da donete zakone svi poštuju i budu jednaki za sve. Radnici imaju obavezu i pravo da nateraju poslodavce da se ponašaju odgovorno, da obezbede bezbedan i zdrav posao, koji je plaćen tako da omogućuje dostojanstven rad, a ne da Srbija bude zemlja jeftine radne snage.

Prvog maja slavimo Međunarodni praznik rada, radničke i sindikalne odgovornosti, a to znači da slavimo svoju solidarnost kao sindikalisti u svoj svojoj različitosti, ko god da smo.

Ostajući posvećeni interesima svoga članstva i radništva Srbije, Sindikat finansijskih organizacija Srbije i dalje poziva da dignete glavu. Naša snaga je naše uverenje da su nam zahtevi opravdani, ali i zajednički cilj. A cilj nam je razvijena Srbija zadovoljnih građana. Srbija u kojoj se poštuju prava, zakoni, standardi i istinske vrednosti, u kojoj se živi od sopstvenog rada, u kojoj svi imaju pravo na rad, a ne samo na bedu i glad, Srbija u kojoj mladi imaju svetlu budućnost, a stariji mirnu starost. Srbija u kojoj nema straha i neizvesnosti od svakog novog dana.

Solidarnost = ključ uspeha.

 

Zašto obeležavamo Međunarodni dan žena?

Kao da se ponekad zaboravi na značaj i na suštinu praznika, pa je obaveza da podsetimo zašto ceo svet duže od jednog veka 8. marta obeležava Međunarodni dan žena. Iako se uglavnom obeležava poklanjanjem cveća i slatkiša, ovaj praznik treba da nas opomene na, često ugrožena, prava zaposlenih žena. Taj praznik ipak ima mnogo dublji, revolucionarniji i humaniji karakter od današnjeg potpuno ispraznog značenja. Na taj dan svet se podseća na dugogodišnju borbu žena, a čiji su najvažniji rezultati bili uvođenje osmočasovnog radnog vremena, mogućnost iste visine plate za muškarce i žene, kao i socijalna zaštita majki i uvođenje prava na trudničko i porodiljsko bolovanje. Dakle, to je sećanje na dan kada su žene napravile važan iskorak u borbi da budu ravnopravne sa muškarcima na polju rada.

Borba za pravo!Žene zaposlene u industriji odeće i tekstila su javno demonstrirale 8. marta 1857. u Njujorku, u Americi, a dva meseca kasnije su osnovale sindikat. Protesti na taj dan su se događali i sledećih godina, od kojih je najpoznatiji bio 1909. godine kada je 15.000 žena marširalo ulicama Njujorka, zahtevajući kraće radno vreme, bolje plate i pravo glasa. Dan žena se obeležava kao uspomena na požar u tekstilnoj fabrici u Njujorku, kada je poginulo preko 140 žena. Godinu dana kasnije, u Danskoj, u Kopenhagenu je održana Druga konferencija žena socijalista, na kojoj je na inicijativu političarke i borca za ljudska prava Klare Cetkin ustanovljen praznik Dan žena u znak sećanja na taj događaj. Već sledeće godine Međunarodni dan žena je obeležilo više od milion ljudi, dok je prva proslava u Srbiji održana 1914. godine.

Praznik, potreba, vid borbe ili prilika da nekome poklonimo pažnju, ostaje da razmislimo... Društveni kontekst, političke okolnosti, stepen razvijenosti države, odnosi među polovima i odnosi moći, duboko su upleteni u obeležavanje ovog praznika. Sindikat finansijskih organizacija mora ponovo da ukaže na to da žene i dalje nisu ravnopravno zastupljene na mestima odlučivanja i na rukovodećim položajima. Stvarnost je da su zarade žena i dalje još uvek niže nego zarade muškaraca za iste ili slične poslove, nisu uvek ravnopravno uključene u proces odlučivanja, a što je posebno zastrašujuće je da i dalje trpe nasilje u porodici i na radnom mestu.

U društvu nagomilanih nejednakosti u kome preovlađuje osećanje nesigurnosti, neizvesnosti i straha, deluje licemerno obeležavati „međunarodni dan“ posvećen ma kojoj od vrednosti koje smo u tranziciji izgubili, a koje nismo nastavljamo da dalje ubrzano gubimo. Da li obeležavanjem bilo kog dana žena uspevamo da dostignemo punu rodnu ravnopravnost? Rodna ravnopravnost (takođe ravnopravnost polova ili jednakost polova) je načelo socijalne filozofije koje podrazumeva jednakost muškaraca, žena i osoba drugačijih rodnih identiteta u društvenom i političkom životu. Načelo rodne ravnopravnosti i nediskriminacije je jedno od temeljnih ljudskih prava.

SFOS će nastaviti sa daljim snažnim promovisanjem ekonomskog osnaživanja žena, pre svega, ali i obrazovnog i političkog, kako bi žene mogle ravnopravno da učestvuju u svim aktivnostima koje doprinose poboljšanju njihovog položaja u svetu rada, ali i u javnom i političkom životu. Jer borba koja traje duže od veka obavezuje nas da nastavimo dalje u nastojanju da se unapredi položaj žena. Obzirom da su solidarnost, tolerancija i socijalna pravda bez rodne ravnopravnosti beskorisne, SFOS i ove godine povodom Međunarodnog dana žena poziva one koji imaju moć odlučivanja na istinski dijalog o položaju žena u Srbiji danas, koji je – najblaže rečeno – problematičan.

 

Socijalna pravda, šta to beše?

Prepoznajući potrebu za rešavanjem pitanja poput siromaštva, isključenosti i nezaposlenosti, Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 2007. godine proglasila 20. februar za Svetski dan socijalne pravde. Socijalna pravda i društveni razvoj osnovni su preduslovi za ostvarivanje mira i bezbednosti kako unutar, tako i između država.

Socijalno odgovorna država preuzima odgovornost da se brine o građanima koji nisu u stanju da se brinu o sebi, a to podrazumeva zaštitu slabih, stvaranje jednakih mogućnosti za normalan život različitih grupa stanovništva i poštovanje zakona.

Socijalna pravda se ostvaruje i kroz fer raspodelu društvenih i materijalnih dobara, jednakosti, solidarnosti, uvažavanja različitosti, inkluzivnog okruženja, kao i borbe protiv siromaštva i stvaranje jednakih šansi.

Srbija je zemlja društvene nejednakosti i ovim tempom biće potrebno, prema procenama ekonomskih stručnjaka, četiri decenije da u njoj bude iskorenjeno siromaštvo. Sve međunarodne institucije nas opominju da Srbija kao država ne radi dovoljno da iskoreni siromaštvo.

Šta je to socijalna pravda?Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u 2017. godini stopa rizika od siromaštva u Republici Srbiji bila je 25,7 odsto, a tom riziku najviše su bili izloženi mlađi od 18 godina (30,5 odsto), kao i oni između 18 i 24 godine (29,7 odsto). Centri za socijalni rad čine osnovu sistema socijalne zaštite na kojoj se temelji podrška najranjivijim grupama stanovništva. Konstantno povećavanje broja korisnika centara za socijalni rad i usložnjavanje njihovih potreba zahtevaju da se ovaj veoma važan sektor socijalne zaštite reformiše, kako bi se što potpunije zadovoljile potrebe njegovih korisnika.

Podsećajući na Međunarodni dan socijalne pravde, Sindikat finansijskih organizacija Srbije želi da skrene pažnju, kako javnosti, tako i donosilaca političkih odluka, na činjenicu da ostvarivanje prava na dostojanstven rad i život, na pristup socijalnom blagostanju i pravdi, predstavljaju temeljne vrednosti dobro uređenog društva.

 

Ponovo o „iznajmljivanju“ radnika

Tekst Zakona o agencijskom zapošljavanju kojim je, između ostalog, predviđeno da preduzeće može da zaposli do 10 procenata radnika na „lizing“ od ukupnog broja zaposlenih u njemu, a najviše do 30% samo ukoliko poslodavac za to dobije saglasnost Ministarstva za rad, nije dobio pozitivno mišljenje članova Socijalno-ekonomskog saveta.

Iako nije postignut konsenzus u pogledu sadržine teksta ovog zakona, predstavnici sindikata u Socijalno-ekonomskom savetu očekuju da će Ministarstvo za rad i zapošljavanje uskoro vratiti zakon na doradu, da bi u najboljem slučaju ovaj dokument mogao da uđe u skupštinsku proceduru do marta, eventualno aprila ove godine.

U tekstu Zakona došlo je do izmena s kojima se sindikati nisu saglasili. Promene se odnose na primenu, jer je zakon u verziji koja je ušla na javnu raspravu trebalo da se primenjuje u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu, koji je u novom tekstu produžen na devet meseci. U idealnom slučaju, ako nova odredba ostane, očekivanje je da će Zakon početi da se primenjuje tek u 2020. godini.

Maglovit zakon...Članovi Socijalno-ekonomskog saveta nisu dali „zeleno svetlo“ za primenu teksta zakona (mišljenje nije obavezujuće), a najviše je bilo sporno to što su promenjene odredbe koje su definisale ograničenja u smislu procenta ljudi koji bi mogli da budu angažovani preko agencija u odnosu na tekst koji je ušao u javnu raspravu o samom nacrtu.

Posle javne rasprave tekst koji je dostavljen Socijalno-ekonomskom savetu na „ruke“ jeste izmenjen i podrazumevao je drugačije odredbe. Pre svega, novim tekstom omogućeno je pravnim licima koja zapošljavaju do 50 radnika da praktično u odnosu na broj zaposlenih angažuju i 100% radnika preko agencija. Definisana je i fleksibilnija odredba koja se odnosi na velike subjekte, na takav način da je ograničenje u zapošljavanju na samo 10% svedeno samo na one zaposlene koji su u agenciji zaposleni na određeno vreme. Ako, međutim, agencija zapošljava na neodređeno vreme, onda korisnici usluga agencije mogu da zaposle takve ljude u neograničenom broju i da se oni ne računaju u ograničenje koje je definisano zakonom.

Dodatni kamen spoticanja odnosi se i na termin „srodni poslovi“ u uvodnom delu zakona, gde su definisani osnovni pojmovi, pa i šta se podrazumeva pod srodnim odnosno sličnim poslovima kod poslodavca. Uporedni radnik je onaj koji obavlja iste poslove kod poslodavca, i ima istu platu kao i onaj koji je angažovan na istom radnom mestu. U verziji koja je ušla u javnu raspravu bilo je istaknuto da je reč o istim ili sličnim poslovima. Brisanjem termina slični poslovi na insistiranje Američke privrede komore i Saveta stranih investitora dobijen je tekst u kojem, ukoliko poslodavac nema iste poslove za radnike, onda nema obavezu da traži ni slične poslove za njih.

Poslodavac tako može da određuje zaradu za radnika kakvu god poželi, a takva odredba zakona omogućava široku mogućnost poslodavcima da ukidaju pojedine poslove i da iste te poslove obavljaju radnici uposleni preko agencije, a da zaradu ne uređuju u odnosu na srodne poslove koje zaposleni obavljaju u preduzeću, nego po svom nahođenju.

 

Korisni linkovi

 

Centar za razvoj sindikalizma

Vlada Republike Srbije

Narodna banka Srbije

Republička agencija za mirno rešavanje sporovaBiznis & finansije

Kamatica

Međunarodna organizacija rada

Evropsa socijalna povelja

Kursna lista

 

valute