Internet stranica Sindikata finansijskih organizacija Srbije na web adresi https://www.sfos.org.rs biće otvorena za posetice zaključno sa 31. martom 2025. godine. Počevši od prvog dana aprila, SFOS prelazi na druge vidove komunikacije sa organizacijama sindikata članicama i članovima.

Suština uspeha za sindikate leži u tome da proširenje članstva ili kreiranje nekog drugog oblika aktivizma zahteva da se stvari rade na drugi način, iako sa istom starom svrhom, a to je organizovanje i izražavanje solidarnosti radnika.

Početkom 2008. godine otvorili smo ovaj naš „virtuelni prozor“, uvereni da je dolaskom informacionog doba Internet postao važno sredstvo komunikacije u svetu, da je to novi prozor ka razumevanju mesta i uloge sindikata i važnost sindikalnih aktivnosti, i to kroz pravovremeno i istinito informisanje o svim našim aktivnostima, odnosno ubedljivo, jasno, inspirativno i energično prenošenje našeg znanja, iskustva i entuzijazma.

Tokom 17+ godina u autorskim tekstovima otvarali smo mnoge aktuelne teme u vezi socijalnog dijaloga, organizovanja i rada sindikalnih organizacija, kolektivnog pregovaranja, međunarodne sindikalne saradnje, radnog zakonodavstva i pravne regulative, kao i ostalih tema vezanih za odnos sveta kapitala i sveta rada.

Kao da se ponekad zaboravi na značaj i na suštinu praznika, pa je obaveza da podsetimo zašto ceo svet duže od jednog veka 8. marta obeležava Dan žena. Iako se uglavnom obeležava poklanjanjem cveća, ovaj praznik treba da nas opomene na, često ugrožena, prava zaposlenih žena. Taj praznik ipak ima mnogo dublji, revolucionarniji i humaniji karakter od današnjeg potpuno ispraznog značenja.

Na taj dan svet se podseća na dugogodišnju borbu žena, a čiji su najvažniji rezultati bili uvođenje osmočasovnog radnog vremena, mogućnost iste zarade za muškarce i žene, kao i socijalna zaštita majki i uvođenje prava na trudničko i porodiljsko bolovanje. Dakle, to je sećanje na dan kada su žene napravile važan iskorak u borbi da budu ravnopravne sa muškarcima na polju rada.

Žene zaposlene u industriji odeće i tekstila su javno demonstrirale 8. marta 1857. u Njujorku, u Americi, a dva meseca kasnije su osnovale sindikat. Protesti na taj dan su se događali i sledećih godina, od kojih je najpoznatiji bio 1909. godine kada je 15.000 žena marširalo ulicama Njujorka, zahtevajući kraće radno vreme, bolje plate i pravo glasa.

Dan žena se obeležava kao uspomena na požar u tekstilnoj fabrici „Triangle Shirtwaist“, koji se dogodio u Njujorku 1911. godine. Toga dana poginulo je preko 140 žena. Godinu dana kasnije, u Danskoj, u Kopenhagenu je održana Druga konferencija žena socijalista, na kojoj je na inicijativu političarke i borca za ljudska prava Klare Cetkin ustanovljen praznik Dan žena u znak sećanja na taj događaj. Već sledeće godine Međunarodni dan žena je obeležilo više od milion ljudi, dok je prva proslava u Srbiji održana 1914. godine.

Ujedinjene nacije su službeno počele obeležavati Međunarodni dan žena 1975. godine, koja je proglašena Međunarodnom godinom žene. Od 1996. godine svaki Dan žena ima zvaničnu temu. Prva tema koju su UN usvojile 1996. godine bila je „Proslavljanje prošlosti, planiranje budućnosti“, a svake godine izabrane teme imaju fokus na rešavanje ekonomske obespravljenosti žena.

Obeležavanje ili praznik, vid borbe ili prilika da nekome poklonimo pažnju, ostaje da razmislimo...

Počev od 1. januara 2025. godine, stupila je na snagu odluka da je u Beogradu javni gradski saobraćaj besplatan za sve građane. Imajući to u vidu, neki su postavili pitanje da li će poslodavci i dalje imati obavezu da zaposlenima isplaćuju nadoknade troškova prevoza.

Pravo na naknadu putnog troška nastalog dolaskom na rad uređeno je Zakonom o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 — odluka US, 113/2017 i 95/2018 — autentično tumačenje) — dakle propisom koji važi na teritoriji cele Republike Srbije. Shodno navedenom, logično se nameće zaključak da promene na lokalnom nivou, kakva je odluka o besplatnom javnom prevozu u jednom gradu, ne bi trebalo na bilo koji način da utiču na obaveze poslodavca utvrđene propisom koji važi za celu državu. Prema tome, svakako da zakonske obaveze poslodavca u pogledu naknade troškova dolaska i odlaska sa rada ostaju.

Pravo zaposlenih na naknadu svih troškova koji nastaju u vezi sa radom regulisano je članom 118. Zakona o radu. U tom smislu, Zakon određuje da „zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz“. Zakon dalje propisuje još samo sledeće: „Promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu, ne može da utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu, bez saglasnosti poslodavca.“

Iz prethodno citirane zakonske definicije prava zaposlenog na naknadu troškova koje ima u pogledu prevoza na posao, može se zaključiti sledeće:

1. Ovo pravo rezervisano je za zaposlene, to jest lica u radnom odnosu. Lice koje je angažovano na obavljanju privremenih i povremenih poslova (pp poslovi), ugovora o delu i drugih ugovora van radnog odnosa, ne smatra se zaposlenim, tako da nema zakonsko pravo na naknadu troškova prevoza do posla, odnosno poslodavac nema zakonsku obavezu nadoknade putnog troška kao za zaposlene. Međutim, ugovorom može da se odredi da će i lice koje radi van radnog odnosa imati ovo pravo.

2. Svaki zaposleni ima određene troškove dolaska na rad i odlaska sa rada, a poslodavac je dužan da ih nadoknadi.

3. Poslodavac u okviru zakonskih odredbi sam reguliše način isplate navedenih troškova opštim aktom i ugovorom o radu.

4. Naknada se plaća najmanje u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.

5. Poslodavac je dužan da plati ove troškove samo ako zaposlenima nije obezbedio prevoz u sopstvenoj režiji (autobus poslodavca, službeni auto i slično).

Upravo opisano zakonsko uređenje samog prava stvara određenu zabunu. Predsednik Vlade Republike Srbije je izjavio da će država pomoći da se nađe rešenje za ovaj problem, i to ne samo u Beogradu, već i u drugim gradovima.

Do tada, Sindikat finansijskih organizacija Srbije podseća na nespornu činjenicu da većina presuda (odluka Ustavnog suda, presude Vrhovnog Kasacionog suda) ide u pravcu priznavanja putnih troškova svakom zaposlenom.

U skladu sa navedenim, kako bi se izbegli sudski sporovi, važno je da poslodavac realno sagleda i utvrdi potrebe prevoza svakog zaposlenog. Pri tom mora da ima u vidu sledeće:

Opredeljenje zakonodavca jeste da se visina naknade prizna u visini cene karte u javnom saobraćaju, ali korišćenje javnog prevoza nije zakonom propisan uslov za ostvarivanje ovog prava. Ova odredba se tumači tako da se naknada troškova prevoza vezuje za javni prevoz samo u pogledu utvrđivanja visine te naknade. To je zakonski minimum.

To ne znači da zaposleni mora na posao samo javnim prevozom. Zaposleni može na posao peške, biciklom ili na drugi način koji smatra najpodesnijim. Ovo je stav čvrsto ukorenjen u sudskoj praksi. (Mišljenje Vrhovnog kasacionog suda iz 2022. godine ukazuje da pravo na troškove prevoza nije uslovljeno dokazivanjem stvarnih troškova niti koji prevoz zaposleni koristi, jasno je da ova obaveza poslodavaca neće tek tako da se ukine.)

Shodno navedenom, ukidanje plaćanja karte u javnom prevozu u Beogradu ne znači i ukidanje obaveze poslodavca da zaposlenom nadoknadi troškove dolaska na rad i odlaska sa rada. Dodatno podsećamo — odluka o besplatnom javnom prevozu se odnosi na Beograd, a ne treba zaboraviti koliko radnika u glavni grad dolazi, a ne žive u Beogradu.

Kako poslodavac može da postupi? Prvo, može obezbediti sopstveni prevoz: zaposlenima obezbediti sopstvenu autobusku liniju koja će prevoziti radnike do mesta rada, može omogućiti korišćenje službenog vozila, vaučere za gorivo… postoji niz mogućnosti koje stoje na raspolaganju. Ako ne iskoristi nijednu opciju, dužan je da plati troškove dolaska na rad.

Prema tome, poslodavac neće pogrešiti ako obezbedi isplatu naknade u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Ako te cene sada nema u Beogradu, uzima se cena u najbližem mestu, ili se rukovodi visinom poslеdnjе isplaćеnе naknadе po ovom osnovu, prе novonastalе situacijе vеzano za bеsplatan prеvoz u Gradu Bеogradu. Na taj način gotovo izvesno poslodavac izbegava bilo kakve vrlo izvesne sudske sporove po ovom pitanju.

Nesporno ostaje da se naknada troškova prevoza zaposlenom isplaćuje najviše do visine cene pojedinačne prevozne karte u javnom saobraćaju za svaki dan dolaska i odlaska sa rada (ne i za dane kada zaposleni nije radio).

I u mišljenju Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja od 31. januara 2025. godine navedeno je da besplatan javni prevoz u Beogradu ne znači da su poslodavci oslobođeni obaveze da zaposlenima isplaćuju naknadu za prevoz, odnosno da besplatan javni prevoz ne znači automatski ukidanje ovog prava.

Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, број 340029 2025 13400 001 001 011 024 од 31. 1. 2025. године:

Одредбом члана 118. став 1. тачка 1) Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 ˗ УС, 113/17 и 95/18 ˗ Аутентично тумачење) прописано је да запослени има право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада, у складу са општим актом и уговором о раду, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз.

Дакле, обавеза је послодавца да запосленом надокнади трошкове ради доласка и одласка са рада, а у висини цене карте у јавном саобраћају или да организује сопствени превоз запослених којим ће им омогућити долазак и одлазак са рада.

Не улазећи у начин на који ће запослени долазити и одлазити са рада, закон је дефинисао висину трошкова превоза коју послодавац мора да му надокнади и која је одређена према висини цене карте у јавном саобраћају. Наиме, закон полази од претпоставке да трошак за долазак и одлазак са рада увек постоји (осим када послодавац организује сопствени превоз), да због тога запослени треба да има право на накнаду овог трошка.

Свакако је у даљој разради за остварење овог права било неопходно да се општим актом (колективни уговор и правилник о раду) и уговором о раду даље уређује ова материја, а пракса је показала да се наведеним актима покрива и бројност ситуација које настају у одређеним случајевима које се не могу изричито подвести под прописану норму о висини овог трошка (нпр. када се рад одвија на местима на којима није организован јавни превоз) или када послодавац пристаје да накнади трошкове и у већој висини од прописане (у одређеним случајевима послодавац договара кроз колективни уговор или уговор о раду или одређује у правилнику о раду да висину овог трошка одреди на друкчији начин нпр. према цени горива за одређену километражу или сл.).

Законско мерило за одређивање висине накнаде на коју запослени има право, у случају бесплатног јавног превоза негирало би само право, иако се приликом утврђивања ове норме пошло од претпоставке да трошак увек постоји, осим у ситуацији када послодавац обезбеђује сопствени превоз. Дакле, запослени нису по аутоматизму изгубили право на накнаду трошкова превоза, већ је потребно решити питање начина и висине исплате ове накнаде.

Имајући у виду све наведено, мишљења смо да општим актом и уговором о раду може да се уреди мерило за накнаду трошкова доласка и одласка са рада руководећи се висином последње исплаћене накнаде по овом основу, пре новонастале ситуације везано за бесплатан превоз у Граду Београду.

Одредбом члана 80. став 2) Закона о државној управи („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 101/07, 95/10, 99/14, 30/18 – др. закон, 47/18), прописано је да мишљења органа државне управе нису обавезујућа.

Deluje kao da su i poslodavci i sindikati saglasni da treba menjati Zakon o radu, jer nisu bili do kraja zadovoljnI rešenjima usvojenim 2014. godine, imaju primedbe, mada svako iz svog ugla gleda na to šta bi moglo da se promeni u Zakonu. Jedinstven stav sindikata je da je postojeći zakon, usvojen bez rasprave na Socijalno-ekonomskom savetu, sklepan kako bi se dodatno urušavala prava radnika i sindikata i onemogućio istinski socijalni dijalog, kolektivno pregovaranje i kolektivni ugovori. Vlada Republike Srbije je tadašnje izmene i dopune Zakona o radu predložila u hitnom postupku, što je izazvalo velike proteste i štrajkove tih dana.

Potreba da se menja Zakon o radu postoji od njegovog usvajanja, jer i poslodavci i sindikati smatraju da bi eventualno nešto više mogli dobiti, a nijedna od mnogobrojnih vlada koje su se smenjivale u prethodnoj deceniji kao da nije želela da uzima taj „vrući krompir“ koji se zove promena Zakona o radu. Pitanje, ipak, ostaje — kako prilagoditi radno zakonodavstvo novim okolnostima? Tržište rada kakvo smo tada poznavali gotovo i da ne postoji, što povlači neophodnost uređenja fleksibilnijih formi rada, odnosno atipičnih oblika rada koji su sve prisutniji.

Iako većina radnika u Srbiji želi promenu Zakona o radu zbog izrabljivanja, niskih plata, otpuštanja, investitori i poslodavci imaju drugačiji motiv. Kada je reč o mogućem novom Zakonu o radu, treba da uzmemo u obzir sve zainteresovane strane i da postoji međusobno uvažanje, ali je uvažavanje stvar koja nedostaje u Srbiji u svim segmentima. Još uvek se ne precizira kada bi izmene i dopune Zakona o radu mogle ući u završnu fazu.

Šta će biti sa Zakonom o radu

Iz nadležnog ministarstva (za rad, zapošljavanjе, boračka i socijalna pitanja) su nedavno naglasili da je cilj da radno zakonodavstvo budе usaglašеno sa pravnim tеkovinama Evropske unije, kao i da budе prilagođеno novim društvеnim okolnostima, kako bi imali modеrnе zakonе koji oslikavaju društvеni trеnutak u komе sе primеnjuju, da budu savrеmеni i da rеgulišu novе oblikе rada i radnog angažovanja.

Sindikati ne veruju da će se istinski u postupku izmene zakona ići u susret standardima Evropske unije imajući u vidu realno stanje u smislu poštovanja prava radnika, prava na sindikalno organizovanje, prava da učestvuju u donošenju određenih politika, između ostalog i oko zarada. Postojećim Zakonom o radu praktično je uništeno kolektivno pregovaranje.

Sindikat finansijskih organizacija Srbije, kao i svi sindikati u Srbiji, dobro su upoznati sa svim direktivama EU koje bi trebalo da budu uključene u Zakon i spremni su da, na osnovu analize sadašnjeg zakona, ukažu šta su to smetnje baš ka toj želji i cilju da apsolutno budu prihvaćene sve evropske direktive, konvencije Međunarodne organizacije rada i o slobodi sindikalnog organizovanja i o pravu na dostojanstvenu zaradu i o pravu na bezbednost i zdravlje na radu.

U SFOS-u verujemo u neophodnost izbacivanja nekih rešenja iz sadašnjeg Zakona o radu koja onemogućavaju da na čitavom prostoru Srbije imamo pravila za sve poslodavce i za sve zaposlene. Nepostojanjem kolektivnih ugovora imamo faktički da svima nama svet kapitala i poslodavaca, bilo da li je to u pitanju država ili privatni poslodavac, odlučuje i o našim zaradama, i o visini zarada, ali ne u procesu kolektivnog pregovaranja.

Sindikati se zalažu za donošenje sveobuhvatnog zakona, a zahtevi su jedinstveni: promena definicije zaposlenog; uređenje sistema zarada; slobodno sindikalno udruživanje; unapređenje kolektivnog pregovaranja; veća zaštita od otkaza ugovora o radu.

Poslodavci navode da je postojeći zakon preterano opširan i da suviše ulazi u detalje i ističu da im je prioritet preciznije definisanje rada izvan sedišta poslodavca i od kuće; promena odredbi koje regulišu otkaz ugovora o radu; sprečavanje zloupotreba bolovanja; promene odredbi o korišćenju godišnjeg odmora; promene kod prava i obaveza o obukama i dokvalifikacijama; izmene koje se tiču dostavljanja elektronske dokumentacije.

Izmena zakona, međutim, nikada nije bila lak zadatak. Stavovi su često nepomirljivi, a interesi posve različiti. Jednostavno rečeno — poslodavci bi, mada to uglavnom ne žele eksplicitno i javno da kažu, propis koji im omogućava da što lakše mogu da zaposle ili otpuste zaposlenog, da imaju što manje administriranja, uz naravno što manje troškove po radniku. Sindikati bi, normalno, da poslodavci što teže mogu da otpuste radnika, odnosno propis koji zaposlenima garantuje što veću pravnu zaštitu.

Sindikat finansijskih organizacija Srbije poziva Konfederaciju slobodnih sindikata (i sve sindikalne centrale) da se izjasni u vezi izglednih promena u radnom zakonodavstvu i da budu aktivni u inicijativi izmena i dopuna Zakona o radu, poštujući crvenu liniju — reforme u oblasti radnog prava da, ali ne (i dalje i isključivo) preko leđa radnika.